•  Соколски покрет настао је у борби за очување националне свести.

Др. Лаза Поповић  је истакао: „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе“.  У часопису „Српски Соко“ истакнуто је: „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. …Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа.“(1)

Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ.  Зато су у њиховим редовима били уметници или су сарађивали са уметницима који су своја уметничка дела градили на изворним  вредностима села (обичајима, умотворинама, народним песмама) и народној прошлости (видовданска етика). На соколским течајевима предњаци (тренери) учили су сем фискултуре и народне игре. Соколи су истицали да се у нацији одржавају везе са претцима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. Соколи су били задојени косовским духом и  славили су Видовдан.

Соколска штампа препоручивала је својим читаоцима дела књижевника Стјепана Митрова Љубише и Глигорија Божовића. Освећењу соколске заставе у Шиду присуствовала је Зора Шумановић. Панчевачка соколска застава рађена је по нацрту уметника Вушковића. Соколи су учествовали на прославама 700 годишњице смрти св. Саве, 100 годишњици Варваринске битке, на прослави подизања споменика Његошу у Београду, на прослави Филипа Вишњића, Церске битке, … . Посечивали су редовно Опленац, гроб Незнаног јунака на Авали, Кајмакчалан и давали помене изгинулим ратницима на Космају 1914.  Прослава 550-годишњице Косовске битке 1939. одржана је пред спомеником  који је 1928. подигло соколство. (2)  Соколска чета Беркасово у оквиру жупе Београд одржала је 1939. јавни час. Увече је давана: „Смрт Стевана Дечанског“ од Стерије. (3)

Момир  Коруновић је 1895. ступио у подмладак друштва „Соко“, чији ће члан и истакнути првак бити до краја живота.  Био је оснивач и један од чланова управе фудбалског клуба „Соко“ из 1903. првог у тадашњој Србији, уредник „Соколског гласника Душан Силни“ од 1910, председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије. Од 1907. па до 1947. архитекта Коруновић био је службеник Министарства грађевина у коме, захваљујући преданом раду напредује до звања генералног инспектора Архитектонског одељења. Током рада у државној служби пројектовао је преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмови, школе, конаци и споменици) као и 24 соколска дома  и вежбаонице. Његове најпознатије грађевине у Београду су Пошта код Железничке станице, Министарство пошта у Палмотићевој улици и Соколски дом „Матица“. Пројектовао је православне цркве у Београду, Љубљани, Марибору, Цељу, на Сушаку код Ријеке, Прилепу, Брзану, Крупњу, Делиграду, Кленку и на острву Вису. Коруновић је пројектовао (по правилу без накнаде) спомен-обележја (Зебрњак, Мачков камен, Текија на Дунаву, Светозарево, Охрид и тд.), и соколске домове у Београду, Обреновцу, Куманову, Јагодини, Бјељини, Високом, Јајцу, Ужицу, Ћуприји и тд. Моравски стил може се сматрати извором на основу кога је Момир Коруновић створио свој особени израз у обликовању простора и украшавању грађевина маштовитом стилизацијом народних мотива. Стваралаштво Коруновића заснивало се на вери у нераскидиву повезаност архитектуре и националне културне баштине : „У соколском неимарству ми морамо бити своји … каже се да треба да будемо савремени, модерни … али у архитектури соколској и једног народа не може бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе, …може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој држави …“. Александар Кадијевић своје дело „Момир Коруновић“ почиње реченицом : „У српској архитектури двадесетог века готово да нема значајнијег и оригиналнијег ствараоца од архитекте Момира Коруновића“. (4)

Најзначајније Коруновићево дело била је кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку подигнутој у спомен Кумановске битке. Коруновић је сарађивао са сликарем Живорадом Настасијевићем, оснивачем Друштва уметника „Зограф“. Настасијевић  је осликао фреске на Зебрњаку, Мачковом  камену, Спомен цркви у Крупњу и Соколском дому „Матица“ у Београду. Приликом  вежби у великој дворани  Соколског дома „Матице“ (Стари ДИФ) вежбачи сада могу да гледају Настасијевићеву фреско-композицију  „Повлачење преко Албаније“ (5).

Коруновић је у редовима сокола нашао људе на које се могао угледати. Глумац Љубомир Станојевић био је предњак сокола у Београду. Момир Коруновић упознао га је 1895. кад је ступио у соколско друштво. Њему и младим соколима био је узор и пример какав треба да буде истински соко. Никад се није отимао да буде први, да буде члан какве управе. Увек при вежбању у вежбаоници или на вежбалишту соколског друштва подучавао је вежбаче да соко и прави човек мора да буде искрен. По својој жељи сахрањен је у соколској униформи. (6)

Драгутин Инкиостри Медењак, творац националног стила у уметности, као соколски уметник  радио је плакате и разгледнице за соколске слетове. Инкиостри је своју декоративну уметност стварао маштовитом стилизацијом народних мотива. Од 1912. боравио је у Босни, радећи српске алегоријске патриотске плакате и слике, које су биле изложене и у народ растуране. Због тога је био гоњен од аустријских власти.  За време боравка у Херцег Новом 1932. Инкиостри је осликао Соколски дом у Рисну. Свечану дворану декорисао је радовима који симболишу соколску идеју, или су у вези са догађајима из српске прошлости. Ту су се налазили и велики портрети краља Александра, изнад позорнице Мирослава Тирша (оснивача сокола) и Васе Ћуковића, о чијем трошку је дом био подигнут. Простор позорнице уоквирио је сликаном траком народних орнамената. На  позорници  народног  дома  осликао  је  завесу,  која  је приказивала  Ловћен. Поред Ловћена били су приказани соколи  у  војничкој  опреми као стража  Јадрана. На  горњем  делу  завесе  била  је  убележена 1389, а  на доњем  делу  завесе  1918. Соколски дом отворен је 6.септембра 1932. На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло српских сестара. За свог пријатеља  Шпира Јанковића, коме је посветио своју књигу „Моја теорија оновој декоративној српској уметности и њеној примени“ из 1925, радио је декорацију  хотела у Игалу (7).

Светолик Пашћан-Којанов, известилац за музику Савеза Сокола Краљевине Југославије, рођен је у Петроварадину 1892. Као студент отпочео је своју диригентску каријеру међу средњошколцима и Привредниковим  омладином. Као сарадник националних бораца Јукића, Хорвата, Доленца и Најхарда био је осуђен у Аустро-Угарској због велеиздаје и затворен у Лепоглаву, а за време рата интерниран у Мађарској. Кад је ослобођен 1917. основао је мушки пјевачки збор „Мокрањац“. По уједињењу наставио је са студијама на конзерваторију у Загребу.  Тада је био диригент певачког друштва „Једнакост“, Српског пјевачког друштва, Типографског збора „Слоге“ и Академског певачког друштва „Балкан“. По завршетку студија 1922. отишао је у Нови Сад и убрзо постаје центром музичког живота. Његово су дело подизање збора музичког друштва, оснивање женског музичког удружења, освајање прве награде на утакмици зборова Југословенског пјевачког савеза 1929. и турнеје по Југославији и Чехословачкој. Деловао је као педагог у мушкој гимназији и као музички референт Савеза Сокола Краљевине Југославије. Светолик Пашћан био је организатор, композитор, педагог и диригент. Међу његовим композицијама најважније су обраде народних песама за хорове. Новосадска жупа Певачког савеза „Изидор Бајић“ приредила је 15.6.1935. прославу 25-годишњице уметничког рада Светолика Пашћана. У поздравном говору композитор Коста Манојловић изнео је заслуге Пашћана који је пре 25 година био први диригент Савеза славенских пјевачких друштава.  Новосадски грађани предали су Пашћану венац, а певачко друштво из Скопља почасну диплому. Прослава је завршена великим концертом на ком су учествовали: Женско музичко друштво, Музичко друштво гимназије, Певачко друштво „Невен“, Женски пјевачки збор из Аде (8).

Пашћан је као таборски хоровођа учествовао у снимању филма „Ој летни, сиви соколе“ о таборовању новосадске соколске жупе на Бледу  1934.  Написао је текст и компоновао музику за филм. (9)

Пашћан-Којанов радио је у Артистичком вођству Јужнословенског певачког савеза. Иса Бајић компоновао је соколске песме. У певачкој жупи Исе Бајића било је учлањено 49 певачких друштава. Жупа је учествовала са својим жупским хором на свечаностима откривања споменика др. Светозару Милетићу у Новом Саду. На слету жупе Лазе Костића у Борову 10. новембра 1939. учествовала су 4 певачка друштва жупе Исе Бајића (10).

Академско пјевачко друштво ,,Обилић” летовало је 1940. у Купарима. Иако је друштво имало само један део чланова на молбу Дубровчана приредило је јула 1940. концерт заједно са српским дубровачким пјевачким друштвом „Слога“ у атријуму Спонзе. Концерт је трајао један и по сат, а састојао се од десет тачака мјешовитих хорова од домаћих композитора, претежно од Мокрањца. Неколико тачака концерта извели су заједнички ,,Обилић” и ,,Слога”, а неколико само ,,Обилић”. Дириговао је Светолик Пашћан-Којанов. Бурни аплаузи многобројне публике били су награда пјевачима и диригенту. Послије концерта Дубровчани су приредили вечеру пјевачицама и пјевачима у башти хотела Империала. Вечера на којој је било 140 лица прошла је у врло интимном братском расположењу. (11)

Соколски историчари бавили су се и почецима српских гимнастичких друштава. Почетак српске гимнастике  може се везати уз име књижевника Ђорђа Марковића Кодера, који је дуго времена био занемарен од књижевних историчара. Већина сокола који су писали о почецима српског соколства бавила се само његовим гимнастичким радом. Предавао је  1846. у Сегедину у гимназији гимнастику и мачевање Стеви Тодоровићу. Прешао је у Нови Сад а одатле  1848. у Београд на војну академију за учитеља гимнастике и мачевања. Није их занимао његов књижевни рад сем Војислава Рашића који је пишући у Српском Соколу 1907. истицао да је Кодер стварао нове речи јаче но и један из његовог доба, кад би био принуђен да поетски искаже своје поетско надахнуће  и Бошка Мештеровића који је свом чланку „Развој српског Соколства“ из 1925. навео : „Ђорђа Марковића названог Кодер, једног романтичног особењака родом из Сремске Митровице, човека који је говорио десетину страних језика и писца за оно доба чувеног спева Роморанке.“ (12)

После Априлског рата 1941. и окупације земље забрањен је Савез сокола. После ослобођења комунистичка власт наметнула је свој модел културе у коме није било места за соколе и њихову уметност.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Раф.П., „Нацијонални и социјални задатак Српског Сокола“, стр.91, Српски Соко,бр. 5,17.(30.) декембра 1909, Сремски Карловци; „Око Соколово“, бр. 21-22 април-мај 2005, Београд, стр. 17;

2. „Како се развијало соколство“, Око соколово, стр.126-156, бр.7, 1937; Милан Р. Мајсторовић, „О поштовању умрлих предака“, стр.85; „Прослава Церске битке, стр.104; „Прослава 550-годишњице Косовске битке“, стр.105, Око соколово, бр.7 и 8, 1939, Београд;

3. Р. Јаношевић, „Соколска чета Беркасово“, „Соколски живот“, „Око Соколово“, Београд, 4.фебруар 1940, бр.2,;

4. Мр.сци.арх. Тихомир Обрадовић, „Момир Коруновић – соколски архитекта и архитекта сокола“,стр.13,14, „Око Соколово“, бр.33-34, децембар 2009, Београд;

5. Зоран М. Јовановић, „Друштво уметника Зограф“, стр.85, Београд, 1998;

6. Момир Коруновић, „Успомени брата Љубомира Станојевића“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 1 марта 1935, бр. 10, стр. 2,3;

7. Соња Вулешевић, „Драгутин Инкиостри Медењак“, Београд 1998, стр.36, 37, 76, 77, 78; Н. Жупанић, „Инкиостри – Медењак Драгутин“, стр. 55, Народна Енциклопедија СХС, II књига, Загреб;

8. „Прослава 25-годишњице умјетничког рада Светолика Пашћана“, стр.80, „Ћирилометодски вјесник“, бр. 6,7 и 8, јуни, јули, август 1935, Загреб;

9. Велимир Поповић, Михајло А. Миловановић, „Ој летни, сиви соколе“,стр. 84,98,99,114,119, Просветни одбор Савеза Сокола краљевине Југославије, 1934, Нови Сад;

10. Извештај о раду јужнословенског певачког савеза за певачку годину 1939-1940, стр.15,22, Београд 1940;

11. ,,Акад. Пјев. Друштво ,,Обилић”, „Дубровник”, 20 јула 1940, бр. 28, стр.4; ,,Вокални концерат у Спонзи”, „Дубровник”, Дубровник, 27 јула 1940, бр. 29, стр. 4;

12. Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, бр.8, октобар 1925, Београд стр. 115; Саша Недељковић, „Соколи прегаоци“, „Добровољачки гласник“, бр. 21, јун 2003, Београд, стр.241;