• Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939.

Кико, Маке и Лела Пипер са дјецом из школе у Совљаку

Прочелник социјалног одбора Војислав Тодоровић Соколске жупе Београд умро је 2 августа 1939. Место је остало упражњено до ванредне скупштине одржане 15 октобра 1939. После ванредне скупштине, на првој седници пленума управе жупе одређен је прочелник прота Милутин Магазиновић. Он је одмах преузео дужност и кренуо да формира социјални одбор. При жупи Београд није до тада постојао социјални одбор, него само прочелник. Прилике су изискивале потребу за формирањем одбора. Управа жупе потврдила је избор чланова одбора. Одбор је одржао прву седницу 3 новембра 1939. У одбору су били  прочелник прота Милутин Магазиновић, заменик Милка Младеновић, тајник Живка Мелентијевић, благајник Гојко Ћебо и чланови : Богдан Максимовић и Славка Вучковић од стране начелништва, Момир Синобад као просветар жупе, Милосав Павловић, Милутин Митровић, Сава Сурутка, Милојко Јефримијадес и прочелници социјалнох одсека београдских соколских друштава. На првој седници било је разматрано питање избеглица из  Бановине Хрватске. Рад одбора био је апсорбован помагањем Савезу Сокола у збрињавању избеглица који су побегли пред прогонима у  Бановини Хрватској. После оснивања Бановине Хрватске почеле су да пристижу избеглице у Београд. Више о догађајима у Хрватској може се прочитати у књизи „Злочин је почео раније“ од Вељка Ђурић Мишина. „Изненадним нападајима каменицама, мотикама, ножевима, боксерима и револверима падали су премлаћивани, рањавани и убијани млади и свесни соколи. И испред револверских метака, рањавања, премлаћивања и убиством претећих писама побегли су појединци, па и читаве породице, напуштајући своја огњишта на домаку јесењих и зимских дана, тражећи заштиту,….“(1).  На ванредној скупштини соколске жупе Београд позвани су сви соколи са територије жупе да прикупљају помоћ за избеглице којих је сваким даном било све више. У Београду је 16 новембра 1939. отворена соколска кухиња за избеглице. Отварању је присуствовао прочелник Народно одбрамбеног отсека Савеза Сокола Краљевине Југославије Љубомир Максимовић, генерал у пензији (2).

Управа Соколске жупе Београд усвојила је 15. новембра 1939. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”. Тим правилником основан је при Соколској жупи Београд фонд за помоћ. Средства за помагање била су добровољни прилози свих соколских јединица жупе; добровољни прилози чланова и чланица, нараштајаца и нараштајки,… као и других добротвора;  приходи од села, која су се за ту сврху одржавана у јединицама жупе; други прилози, који су намењени помоћи. Из благајне помагала су се она браћа и сестре, која су се молбом обратила за помоћ уз приложене или предочене соколске легитимације; Јединице које су се за помоћ писмено обратиле жупи Београд. Сем материјалног помагања сви чланови управе Соколске жупе Београд требали су да својим личним угледом и препорукама помогну да угрожена браћа и сестре нађу посао, који је одговарао њиховој спреми. Управа жупе могла је по својој иницијативи да додели помоћ јединицама, које су биле нарочито угрожене. Управа је требала да организује сабирне акције. Требала је да позове управе соколских друштава и чета, да од свих својих припадника траже и најскромније прилоге, уз објашњење чему су прилози намењени. (3)

По друштвима су били оснивани  Добротворни отсеци. Радили су у соколским друштвима Београд-Матици, Београд I, Обреновац, Панчево, Рума и Стара Пазова.  Без одсека су радили у том правцу друштва  Београд II, Београд III, Београд IV, Београд V,  Београд X, Крупањ и Стари Бановци. Соколско друштво Београд-Матица могло је да послужи као пример. У свом извештају одсек је наводио  да сарађују са Колом Српских Сестара и „Удружењем чехословачких жена”. Средства за рад добијали су од помоћи, прилога, држања бифеа на друштвеним приредбама и од братских вечери, које су приређивали једампут месечно. Друштво Београд-Матица је одсек свесрдно помагало. За летовање дали су сиромашним сиромашним учесницима 8.186 динара. Дали су двема оболелим нараштајкама и једној чланици помоћ од 890 динара. За сахрану једног детета дали су родитељима помоћ од 400  динара. Као прилог избеглим Чесима дало су 6.186  динара. Друштву „Истра, Горица, Трст” дали су 500 динара. За славу друштва Ђурђевдан издали су 2.388,05 динара. На „Материце” обукли су 22 сиромашна детета друштва  Београд-Матица и дали сеци 22 пакета слаткиша и 250 оброка чаја и колача. На  „Очеве” дали су деци 11 пари обуће, веша, једне панталоне, 250 оброка хреновки са хлебом, 3 килограма бисквита, чаја, 22 пакета слаткиша, 3 бомбоњере и више играчака. За друштвене академије и јавне часове купљено је за сиромашније вежбаче 14 женских дечијих одорица, 2 мушка дечја одела, 12 чланских вежбачких панталона и дали су нараштају за вежбачка одела као помоћ 520 динара. Од 10 октобра 1939. почели су мобама чланица за израду топлих одела за децу и избеглу браћу Словене, који су се налазили у туђини без својих домова. Послали су 10 свитера, а 1 су дали избеглицу из  Бановине Хрватске, 5 деци друштва и 3 деци избеглица. Одсек је имао 22 члана.(4)

За социјални фонд жупе Београд приређено је Забавно веће 4 фебруара 1940. Приредба је спојена за заједничком вечером, после је био концерт. Присутне је поздравио старешина друштва Београд-Матица Андра Петровић. О тешким приликама под којима су живели и радили чланови соколских друштава у Бановини  Хрватској говорио је Јован Шепа. Сестре из Добротворног одсека послужиле су посетиоце вечером. У концерту учествовали су Вукица Илић, Евгенија Пинтеровић и Дивна Радић чланице опере, Софија Перић, чланица драме, Јелена Корбе и Сима Лакетић, чланови балета и тенор Бошко Бруић. На клавиру је пратио Пордес, диригент опере. По завршеном програму захвалио се у име емиграната из Бановине Хрватске члан сокола Алија Коњхоџић, уредник “Југословенског гласа”. Добротворни одсек  друштва Београд-Матица одржао је 20 фебруара 1940. прву седницу на којој је именована управа : прочелница Милка Младеновић, заменица Хермина Махова, тајница Љубица Маровић, благајница Емилија Лазаревић и економ Душанка Томић. Надзорне чланице биле су Даница Новотни и Мања Војиновић. Чланице одсека биле су : Јулија Баучен, Милица Долечек, Катица Илић, Георгина Цуцић,Зага Борисављевић, Живана Јовановић, Ружица Михаиловић, Марија Јовановић, Зорица Банковић, Софија Живковић и Милена Теодоровић. Референт за помоћ била је Агата Жиц. Сваког уторка од 16 до 19 и по часова одржаване су мобе, на којим се плело топло одело за соколе, који су напустили домове у Бановини Хрватској. (5)

Бивши начелник Соколског друштва Загреб V Владимир Широња био је присиљен да напусти Загреб и родитеље и потражи уточиште у Београду. Кренуо је у неизвесност 8 новембра 1939. Био је свестан да ће код Савеза и жупе наићи на пуно разумевања. Није се преварио. Поред материјалне и моралне подршке ССКЈ и поједине браће, добио је бесплатну храну у кухињи жупе Београд. Посао је  добио 5.12.1939.  У часопису жупе Београд објавио је своју захвалност Соколској жупи Београд. Захвалио се сестри Живки Мелентијевић и брату Милојку, као вођама емигрантске кухиње. (6)

Управа Савеза Сокола бавила се положајем сокола у Бановини Хрватској. На другом пленарном састанку од 17 септембра 1939. расправљало се о тешком стању сокола после споразума од 26 августа 1939. На пленарној седници од 18 и 19.10.1939. др. Гавранчић је поднео опширан реферат о тешкоћама у раду сокола у Бановини Хрватској. Седницу је посетио министар за физичко васпитање Јеврем Томић. (7) Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца.  Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Напад је изазвао бурне реакције у соколским редовима. Управа Савеза Сокола у својој резолуцији истакла је да је на својој пленарној седници од 2 и 3 марта 1940. саслушала извештај о тешким приликама под којим су соколи деловали на подручју Бановине Хрватске. Чим су добили вести о прогону посетили су одговорне чиниоце и од њих добили уверавања да ће се нанесене неправде поправити и уклонити. И поред уверавања и упознавања свих меродавних чинилаца  са новим насиљима прогон соколства није престао него је уз пасивно, а негде и уз активно учешће органа власти, заређала нова и тежа насиља нас соколима у читавој  Бановини Хрватској. Пленарна седница саслушала је читав низ случајева напада на живот и личну слободу, на имовину а нарочито на соколске домове. Управа Савеза Сокола требала је да сва та насиља и безакоња у нарочитој књизи објави и тако са њима упозна патриотску јавност. Управа Савеза Сокола је истакла : „износи ова неправедна, неоснована и нада све груба насиља и безакоња пред … јавност не само зато што она погађају соколство и његове припаднике него још више зато што она пружају забрињавајуће примере отсуства ауторитета власти и законитости и откривају дух и расположење чије снажење претставља тешку опасност за сретан развој државе. Пленарна седница је са задовољством саслушала саопштење да су све патриотске, ратничке и витешке организације удружене у свом савету посебном резолуцијом осудиле ова груба насиља.” (8)

Управа Соколског друштва Београд-Матица једнодушно је утврдила да таквом делу нема равна ни у окупираној Пољској. Сматрали су да ако се соколству не да пуна сатисфакција за напад и све многобројне прогоне, онда је соколство требало да се изјасни да ће на сваки напад одговорити истом мером, јер је то био једини начин да се сачува част и животи сокола. Истицало се :  „Ако соколство није у стању да ове мере примени и добије сатисфакцију, онда је боље да организација  као таква се разиђе, а појединци да бране своја грађанска права и част Сокола.”(9) Пошто је  сазнало о нападу на  старешину жупе Мостар Чеду Милића, Соколско друштво Београд IV осудило  је како су истакли нечовечни и дивљачки напад. Били су сретни да напад није успео и изражавали су своје симпатије и жеље Чеди Милићу да у свом даљем раду буде сачуван. Друштво је истакло  : „Овај случај нас не обесхрабрује, већ нас још више нука на што свеснији и интезивнији рад. Наша је топла жеља да ово послужи свима соколима да још јаче учврстимо наше редове ради добра нашега народа, па да нас никаково дело суровости, дивљаштва и злочинства не може ослабити.” (10)

Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола примио је до марта 1940. за прогоњене соколе од соколских друштава и приватних лица : Од Соколских друштава : Нови Сад  5.000 динара, Цавтат 2.810, Дрвар 1.000, Велике Кикинде 900, Бања Луке 500, Свети Ленарт 400, Каштел Шућурац 290, Босанске Дубице 270, Оштрељ 200, Миокићево 100, Тител 320, Србобран 153, Александрово 120, Добрица 100, Вировитица 80, Кастав 70, Мерица 54, 50; Од Соколске жупе Сушак 245; Од Соколских чета : Нови Карловци 250, Бојанци 80, а Д. Мијалковић генерални директор „Југославије” 500 динара. Свим дародавцима Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола се захвалио преко соколске штампе. (11) Савез Сокола је истакао да је разликовао оне који су страдали због своје службе бившим режимима од оних који су трпели због свог честитог и преданог рада идеји народног јединства. Проверавања које су вршили код сваког случаја послужила су одвајању честитих сокола страдалника од партизанских експонената који су били погођени новим стањем у Бановини Хрватској. (12)

Највеће искушење на коме се пре Априлског рата 1941. показала чврстина соколске организације  био је долазак соколских избеглица из  Бановине Хрватске. Пред хајком ХСС и Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Соколски савез је са једне стране протестовао кроз меродавних фактора, без резултата, а са друге организовао пружање помоћ. Помоћ су прикупљали Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола, Соколске жупе,  друштва и чете. Хрватска штампа негирала је да постоји прогон сокола у Бановини Хрватској. Уз избеглице из Хрватске соколи су морали да помажу избеглице из Чехословачке и Пољске. После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен, а соколске избеглице стизале су у маси српских и словеначких избеглица. Бивши старешина Соколског друштва Борово Тома Максимовић организовао је у Србији прихват избеглица. Учитељица  Кико Пипер склонила се у Србију и постављена за учитељицу у Совљаку.

Саша Недељковић
                                                члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

1. Прочелник Милутин Младеновић, „Извештај о раду социјалног одбора, стр. 43, у „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године“, „Око соколово”, Београд 1. април 1940, бр.4;

2. Милојко Јефтимијадес,„Кухиња соколске жупе Београд“, „Соколски живот”,„Око соколово”, Београд 1. јануар 1940, бр. 1;

3. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”, „Око соколово”, Београд, 1 март 1940, бр. 3, стр. 53;

4. Прочелник Милутин Младеновић, „Извештај о раду социјалног одбора, стр. 44, у „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године“, „Око соколово”, Београд 1. април 1940, бр.4;

5. „Вести Соколског друштава Београд-Матица“, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр. 71;

6. „Специјални рад Жупске кухиње”, „Соколски живот”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4;

7. „Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1939, поднет X редовној годишњој скупштини 26 октобра 1940”, стр. 18;

8. ССКЈ, „Резолуција пленарне седнице Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије од 2 и 3 марта 1940”, „Око соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6, стр. 86;

9. „Из Соколског друштва Београд-Матица“, „Вести”, „Око Соколово“, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;

10. „Из Соколског друштва Београд IV“, „Вести”, „Око Соколово“, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;

11. „За помоћ пострадалим соколима !”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 5;

12. „Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1939, поднет X редовној годишњој скупштини 26 октобра 1940”, стр. 9;