• Прије неколико дана у Небеско царство преселио се Радомир – Рашо Шакотић (Гојков) (1932–2025). Напустио нас је човјек који је скоро читав један вијек носио достојанство рода свог: као човјек, као Србин, као професор, први директор Радио Требиња, предсједник ССРН општине Требиње, интелектуалац какав се ријетко рађа. Отишао је тихо, онако како је и живио – ненаметљиво, скромно, стоички и поносито.

Радомир Шакотић (фотографија преузета са портала Моја Херцеговина)

Рођен је у породици Гојка и Маре (рођене Вучуревић), унук Трифка Шакотића, једног од првих које је злогласни Браун објесио 10. августа 1914. године. Други дјед, Јаков Вучуровић, био је херцеговачки устаник. На тој историјској ватри, на жртви и моралу свога рода, одрастао је и васпитан је Рашо – како су га звали и познаници и пријатељи. Вјеровао је у високу етику свог страдалног завичаја и цијелог живота старао се да помогне човјеку у невољи.

Радомир је био посљедњи велики интелектуалац из Оровца из генерације коју је нешто старији Рајко Шакотић уписао у Учитељску школу у Мостару. Са њим су били и Миливоје Бегенишић (1931–2023), Млађен Шакотић (1933–2018) и Млађен Грубач (1933–2016). Сви су, као мостарски учитељи, касније завршили студије у Београду и постали просвјетни радници, новинари и угледни чланови друштва коме је требало нове снаге за развој.

Непуне три године по изласку из Мостара та је младост разасута широм Херцеговине и Босне, да би у времену обнове преузела велики терет описмењавања народа. Бивши ратници жељели су да њихова дјеца живе лакше него они, а учитељи су били носиоци тог узвишеног подухвата. Радомир је прво отишао у село Бодироге, између Требиња и Љубиња. У тешким условима и општој неимаштини, са својим сарадницима водио је битку за описмењавање становништва. Писмених је било мало, па су уз рад са најмлађима у вечерњим часовима држани курсеви за одрасле. На тај начин грађене су основе развоја Херцеговине. Његови ђаци дуго су били носиоци развоја и у Херцеговини и у другим крајевима земље која више не постоји као цјелина.

Касније је дошло нешто лакше вријеме – нашао је прилику да усаврши своје образовање, али и да настави да помаже и селу из кога је потекао и своме Требињу. У самом граду чекале су га бројне обавезе. Један дио своје богате каријере био је предсједник ССРН-а, окоснице политичког живота. Оснивао је бројне радне комисије и секције, знајући мудро распоредити људе и повјерити им задатке у различитим областима друштвеног живота.

Посебно поглавље његовог живота био је рад у новинарству – област на коју је био посебно поносан. Један је од оснивача и први директор Радио Требиња, као и већ афирмисаног листа Глас Требиња, који од 1954. године гради узорно новинарско гнијездо. Уз помоћ Неђa Марића створио је лист који је дуго био без премца у БиХ и међу најбољима у Југославији.

Седам година, од 1975. до 1982, колико је провео на челу Радио Требиња, сматрао је врхунцем своје професионалне мисије. Група интелектуалаца и стваралаца, жељних доказивања у новинарству, са Рашом је поставила темеље куће која и послије педесет година стоји усправна, упркос свим приликама и неприликама. Тај велики јубилеј обиљежио се јуче – први пут без Рaша.

Како је све почело, Рашо је говорио поводом 40-годишњице 2015, затим и пет година касније, а говорио је и мени, аутору овог текста, који сам у „Гласу Требиња“ априла 1982. „запловио“ у море журналистике уз њега и Неђа.

Записао је тада:

„Нагнути над собом и судбином, људи су се у коштац ухватили с (не)смирењем ријечи. Па бујице и вртлоге изгарања – зле коби, искушења, тегоба, радовања и раздрганости – пропуштају кроз ‘филтер’ живота града. Своја откровења објелодањују на таласима радија и на страницама ‘Гласа Требиња’. Ови јубилеји су само скроман подсјетник на оно што је у свијет наше новинарске професије пошло из Радио Требиња, касније Информативног центра. Замислите каква је то визит-карта града и наше Херцеговине.“

Тако је говорио и 2015. и 2020. године. И готово исто, кажу, изустио је и групи новинара која га је, већ тешко болесног, посјетила неколико дана прије него што је отишао у вјечност. О томе је свједочио и колега Ђоко Вучинић, један од његових насљедника на Требињском радију.

Див је био тај колектив. Почећу именом вјероватно најбољег новинара који је Требиње дало – Неђa Марића (1951–2021), затим Смиље Перовић, фотoreпортера Слободана Мућовића, па радијских гласова: Наде Мркајић–Грубач, Ђока Вучинића, Боба Вучура, као и вриједне административне раднице Весне Анђелић–Вучинић, и многих других. То је време­плов требињског новинарства коме је печат ударио Радомир Рашо Шакотић – свједок једног историјског времена, у коме смо постојали и стварали.

Наш Рашо био је увијек уз своје Оровчане. Његов дух, вјера у живот и у човјека, његово достојанство и мудрост, враћали су нам наду и држали нас усправнима у овом „клецавом“ времену. У близини његовог осмијеха није се смјело бити тужан. Причao je лијepo, смирено, поучно.

Хвала ти, наш драги Рашо, за ту вјеру, за мудрост којом си нам свијетлио пут, за приврженост роду, завичају и свијету, за увијек одмјерену ријеч која нас је бодрила и учила. Данас људске врлине красе малобројне — зато они попут тебе остају примјер коме се враћамо и са којим живимо у нади.

Здравко Шакотић