Небојша Глоговац у улози ђенерала Михаиловића (printscreen – детаљ из серије „Равна гора“)
Вибрација телефона је узбуркала две шоље вруће кафе и нарушила јутарњу рутину, док је Небојша са супругом Милицом одмарао у родном Требињу. Позив је био из Лондона, агент Боб је био врло јасан: „Ваш таленат је такав да можемо да вам дамо само главну улогу и авионску карту из Београда до Лондона. На вама је само да кажете колико тражите новца.“
„Агент је избегавао да изговори име шефа већ ју је ословљавао са „она“, али ја сам знао да се ради о Анђелини Џоли и њеном филму „У земљи крви и меда.“
Наговарао ме да дођем у Лондон и рекао да ћу тамо добити текст с дијалозима. Када сам тражио да ми пошаљу сценарио, то су вешто избегавали с образложењем да нико од потенцијалних глумаца не сме знати шта пише у сценарију. Већ та мистерија око сценарија ми је била иритантна али сам рекао агенту да прихватам улогу на невиђено али да уђемо у суштину рата, избегнемо шаблон где су једини Срби злочинци и лоши момци, док сви други седе скрштених руку. Како сам почео да постављам питања и своје услове, тако је комуникација која је почела врло помпезно, кренула да јењава.
А завршила се типично амерички, без договора. Врло брзо сам схватио да се ради о још једном пројекту у коме ће нама Американци причати причу о томе шта се као дешавало и како се водио рат, а притом немају појма о суштинским стварима. Филм је на крају испао катастрофалан, Анђелина се није прославила као редитељка а мене је интуиција спасила да изгубим образ.“
Изјавио је ово Небојша Глоговац који је пре десетак година одбио најјачу особу светске филмске индустрије, али је одбио и право мало богатство да учествује у сатанизацији свог народа.
Истим принципима нису се водили остали глумци попут Николе Ђуричка, Раде Шербеџије, Бранка Ђурића Ђуре… који су обукли униформу ВРС и зарад шаке долара глумили силоватеље и убице.
Међу овом екипом нашао се и Горан Јевтић, коме је ова улога помутила разум па је 3 године касније силовао дечака.
Небојша је одбио да оде у Будимпешту на снимање филма али је зато годину дана касније обукао униформу и у серији „Равна Гора“ тумачио лик ђенерала Драже Михаиловића.
Те исте године и његов отац Прота Милован се вратио из пензије и у Војничкој Цркви Ружица на Калемегдану одржао помен чича Дражи.
Није било тешко Небојши да одбије улогу преко које би га видео цео страни филмски свет.
Ни новац му никад није представљао проблем, знао је сам да га заради.
Још као клинац је радио у продавници музичких уређаја, а како је возачки испит положио тек из осмог пута, врло касно је постао љубитељ волана.
Тада му се међу надимке „Лобања, Шоне, Шонси, Глоги, Панчевац, додао и надимак Стопер“, јер је био приморан да из Панчева стопа за Београд.
Колико је стопање тих деведесетих година било ризично говоре и графити којима је Београд био ишаран „Боље доп него стоп“, али тако су се уметници из Панчева тих година пребацивали за Београд.
Та чудна бетонска зграда на Новом Београду, Факултет драмских уметности, избацила је једног од најбољих глумаца које смо икад имали, али није он само глумио, био је још бољи човек.
Од колега је знао да извуче максимум а за редитеље је био благодат, ко је њега успео да ангажује за филм, решио је 2/3 посла.
Редитељ филма „Клопка“, Срђан Голубовић каже да сцена између Небојше и Наташе Нинковић није била договорена да Небојша плаче, ипак, Небојша је заиста почео плакати и сцену изнео онако како је и живот носи.
Када је сцена снимљена, пола филмске екипе је плакало а пола остало без текста.
На Дорћолу се налази Небојшин омиљени паб „Кројач“, оронули зидови малог паба као да крију причу да је међу њима некад седео великан.
Волео је овде да попије пиво и одигра Тавле, скоро непознату али игру старију од шаха.
Ова игра га је терала на размишљање и давала му инспирацију, мало је познато да је Небојша писао и песме и то још од студентских дана па све до саме смрти.
Велики хоби му је био и кување, како је касно положио возачки испит, заволео је и волан, а у слободно време у тунелима испод Калемегдана је тражио старо дрво од којих је касније резбарио скулптуре.
Пре пар дана је изашла феноменална књига „Глоги“, аутора Александра Ђуришића, која говори о до сад непознатим животним детаљима нашег великог глумца.
Требињац, Панчевац, Београђанин или једноставно велики човек, човек који је одбио да зарад новца и славе постане прозападни примитивац, јефтини фалсификатор историјских чињеница и утемељивач послератне квази-културе домаћих простора.
Требиње је медитеран, мирис мора допире ту иза брда, ходајући његовим стопама и улицом у Требињу данас ћемо прво наићи на мурал Љубомира Бандовића а на Небојшиној згради графит који говори све: „Ти и ја, једног дана негде некако.“
Мало даље од његове зграде лежи светиња,
Саборни храм Светог Преображења Господњег је у самом центру Требиња у парку Јована Дучића још од 1888. године.
У њему је Небојша још као дете био помоћ у олтару, свом оцу Миловану Глоговцу који је овде тада био свештеник.
Прође година, за њом још једна а после ње попут пешчаног сата ево исцури и трећа откако га нема.
Онај ко на путу до мора прошета његовим родним градом и стазама његовог детињства, најмање што може урадити је у истом храму запалити свећу и у себи рећи да нам недостаје.
Република Српска преко Требиња и Херцег Новог излази на море, Небојша је то знао и униформу славне војске није укаљао.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
