СЕДМО РОЂЕНДАНСКО ПРЕОБРАЖЕЊЕ: Ко чита Слободну Херцеговину – с пута не залази!

  • Има, у Херцеговини, пуној народних умотворина, једна позната изрека: „Ко пита – с пута не залази.“ Њено добротворно дејство није престало ни у посљедњим временима, која су поново изнијела на површину страдање и несрећу, својеврсни херцеговачки усуд.

Док су многе особености српског народа у Херцеговини губиле на значају, наше сеобе и диобе је испратила једна непријатна појава: Херцеговина је ућутала. Њени узвишени гласови – попут Луке Вукаловића, Мића Љубибратића, Богдана Зимоњића, Стојана Ковачевића, Владимира Гаћиновића, Јована Дучића, Алексе Шантића и Пера Слијепчевића – одједном су измјештени у сивило заборава, као звукови на неким непознатим фреквенцијама, за које смо, напрасно, као заједница, постали глуви.

Човјекова запитаност над свакодневним проблемима и главобоље потрошачког живота учиниле су да се заборави суштинско питање херцеговачког опстанка – питање слободе. Стога се у духу наше најљепше традиције, која поштује рјечите и умозрителне људе, прије седам година појавио портал Слободна Херцеговина, вођен родољубивом мишљу да буде виртуелно огњиште које окупља Срба у Херцеговини и изван ње.

Током ових седам година, намјера уредника и колумниста Слободне Херцеговине могла се ишчитавати из њеног имена, из синтагме која означава трајни и најважнији циљ свих Херцеговаца: а то је одржање и ширење херцеговачке, и свесрпске, слободе.

Као колумниста Слободне Херцеговине, прилично сам сигуран да је сваки Херцеговац на Слободној Херцеговини заиста Слободан, а да је наша родна Херцеговина, суштински, слободна само на Слободној Херцеговини.

Пошто се слобода најприје манифестује као могућност избора, нарочито смо задовољни стога што Слободна Херцеговина није никада затворила врата за различита мишљења, што значи да су многе херцеговачке теме отворене, по први пут, на Слободној Херцеговини и да је свакоме било омогућено да – у духу основне људске пристојности – пише и коментарише.

На Слободној Херцеговини херцеговачко, српско питање је увијек отворено. Но, сеобе и диобе су учиниле своје. Велика херцеговачка расутост – која је често значило потпуни заборав својег завичаја током само једне генерације – дуго је доживљавана као трагични пут страдалог народа у једној осиромашеној земљи, на чије се изборе не може утицати.

Међутим, управо је Слободна Херцеговина доказ да Херцеговци изван Херцеговине, а нарочито Херцеговци у Србији, нису заборавили своја огњишта и да је увијек, током посљедњих деценија, постојао значајан број људи спремних да помогну свој завичај и браћу у њему. Дуга и плодотворна сарадња са завичајним херцеговачким удружењима у Србији, допринијела је да се идеја Слободне Херцеговине – слободне ријечи коју ваља преточити у дјело – прошири на многе наше Херцеговце, будећи у њима искру интересовања за Војводство од Светога Саве. Разумије се, то не би било могуће без многих угледних Херцеговаца који су својим личним примјером, ријечју и дјелом, распламсали лучу завичајне мисли.

У протеклих годину дана, Херцеговци и Слободна Херцеговина су изгубили два велика пријатеља, заслужна и племенита Србина: пуковника Новицу Гушића, ратног команданта славне Невесињске бригаде и господина Божидара Глоговца, пјесника и филозофа.

Њихове ријечи за Слободну Херцеговину и комуникација са младим херцеговачким нараштајима у Србији, оснажили су наше напоре. То најприје значи да се у многим Херцеговцима пробудила једна мисао, за коју сасвим поуздано можемо утврдити да је замрла у самој Херцеговини – а то је мисао о колективном Опстанку.

Ова мисао, потакнута одређеном носталгијом и вјековном зебњом која се, снажније од кошаве, пробија до наших кости, увијек је и мисао о традицији, и мисао о страдању, и мисао о историји, и мисао о судбини. Када се ситуација погледа отворених очију, види се да је Херцеговина, на више начина, од саобраћајне изолованости до географске уклијештености, сасвим угрожена. Било је неопходно учинити све што је у нашој моћи да се помогне нашем мученичком завичају.

У том погледу, Слободна Херцеговина је била иницијатор, за сада, утопијске идеје стварања кровног удружења Срба Херцеговаца у Србији, односно Савеза херцеговачких удружења.  И поред тога, дубоко увјерени да је идеја херцеговачког заједништва неопходна, аутори и пријатељи Слободне Херцеговине ће наставити да се баве кључним херцеговачким темама: идентитета, традиције, опстанка, историје, изолације и негације.

Још прије оснивања „Зоре“, постојао је херцеговачки поглед на све српске националне теме. Слободна Херцеговина се води жељом да буде бистро око којим ће Херцеговци изван Херцеговине имати чист и сталан поглед на свој завичај. То је значило да морамо имати одговорност: и према његовању традиције, и према питању националног и културног интегрализма, и према чувању ћирилице.

Слободна Херцеговина је отворена за дијалог, али није, нити ће икада бити, отворена за компромисе са неистином. Принципи слободе и истине су два суштинска темеља овог портала. Када би се Слободна Херцеговина одрекла слободе и истине, она не би могла носити своје име.

Нека нам је срећан празник Преображења Господњег!

Нека се, у духу Преображења, освијести и наш народ и освијетли његова национална мисао, а нека Херцеговина, сваким новим рођенданом Слободне Херцеговине буде све снажнија, српскија и слободнија.

На концу, малом измјеном народне умотворине са почетка текста добијамо јасну поруку: „Ко чита Слободну Херцеговину – с пута не залази.“

На Преображење 2020.

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар