• Када је скоро изумрло, тачније, када је ово село пало на три становника, те када се назирао крај постојања овог вишевјековног селa, сламку наде на путу у другом правцу дао је Милан Ковачина.

Ова прича о необичној одлуци овога Седларца је и одговор на дилеме наших саговорника из осамдесетих година прошлог вијека када сам, у истој породичној кући, направио забиљешку са Миланом Ковачином Луцановим, дједом нашег саговорника Милана Ковачине.

„У овом селу су моју породицу стотину и више година звали Луцановићи, по мом стaроме претку Луки Ковачини -Луцану.“

Овако почиње причу Милан Јовин Ковачина, у селу Седлари, гдје смо га посјетили прије неколико дана, трагом сазнања да се овај млади домаћин вратио из Требиња и започео живот на имању напуштеном више од тридесет година. Када кажемо вратио, па и нисмо изабрали праву ријеч с обзиром да је наш данашњи саговорник 1970. године рођен у Полицама, у Требињу. Можда би права ријеч била “новонасељеник“ јер, низом околности које су се посложиле као коцкице, Милан Ковачина је овакву одлуку донио на дан 10. априла када је требињски Штаб за вандредне ситуације донио одлуку о забрани међуградских кретања. Милан нам је током разговора рекао да је баш то био моменат коначне одлуке и почетка живота у Седларима. Тог дана, наставља причу Милан, сам схватио да живот у породичном стану у Полицама губи сваки смисао и да мој прави пут у животу води баш тамо одакле је дошао мој отац Јово, у моје Седларе. Идем тамо гдје нема забрана да се ради и ствара и да се осјетим корисним за своју читаву породицу. Тог момента Требиње је било мјесто које треба што прије напустити.

Поред низа околности, имао сам срећу што сам по природи емотивно био везан за своје коријене и породично огњиште. Долазио сам повремено у своје Седларе и сачувао кућу од пропадања. Чак и рат 90-их година сам провео у својој кући и на положајима изнад свога села. У правом смислу ријечи, бранити своју дједовину је припало мени тих деведесетих, али тај осјећај ратног присуства у свом дому је појачао приврженост и неодвојиву везу за своје коријене и породично огњиште. То је био спој ратом створене емоције и породичне традиције. Сачувати свој праг од непријатељске окупације био је мој животни циљ. Остварио сам га у тим најтежим годинама.

Када ме неко упита како сам планирао и одлучио да се вратим у село, скоро да ми не вјерује да је тај тренутак одлуке био у једном дану. Искрено речено, имао сам подршку супруге Мирјане која ради у Требињу као трговац и долази у смјенама да ми помогне. Имао сам нешто и уштеђевине да обновим штале, торове за козе и стари свињац. Требало је кренути у празно.

Уз помоћ породице, за десет дана је све било спремно да се покрене живот у овом мом породичном газдинству.  Наруку ми је ишло и прољеће да могу засадити баште и врте ради стоке, али и засаде кромпира, лука и осталог за породицу која сада живи и у Требињу и у Седларима.

Моју одлуку је подржала супруга Мира али се у радове укључила и читава породица, пошто ово све не би имало смисла да се они нису укључили.

Миланова супруга Мира као да је ишчекивала да се укључи у овај разговор. Жељела је да истакне: Само ћу Вам рећи да је наш породични живот имао такав обрт прољетос, непланирано. Да је за неповјеровати! Из једног животног правца, за један дан, отишли смо у потпуно нови правац. Замислите само да смо обоје били полазници курса енглеског језика у Народној библиотеци до фебруара мјесеца, све до појаве корона вируса. Супруг Милан, као дугогодишњи возач аутобуса у једној туристичкој агенцији, желио је да што боље овлада енглеским језиком ради посла који ради, а ја, као услужни радник, трговац, сматрала сам да у туристичком граду морам знати основне појмове једног страног језика. У једном дану ми остављамо све започето и опредјељујемо се за одлазак у Седларе. Била је то таква супротност да, мјесец дана послије Милановог одласка, многи наши познаници и родбина нису могли повјеровати у оно чиме смо почели да се занимамо.

ЗА себе кажем често, открива нам Мирјана, да сам градско дијете, те да су ми  многи од сеоских послова били непознати до прије неколико мјесеци. Показали смо још једном да, све што истински желиш да научиш, што би се рекло, зашто постоји жеља и воља, то стварно и можеш. Како да се помузе и усири млијеко није било кога упитати у селу. Морала сам се снаћи.  Потражила бих на интернету,  а тамо можеш да научиш: Како се сири и суши сир, како се конзервира у маслиновом уљу козји сир и колико му траје зрење, са чиме се хране препелице и норке да добијеш најбоља јаја, те низ наново стечених сазнања која су нам била потребна да се бавимо успјешном производњом здраве хране. Прве своје производе, сир из уља и јаја од норке и преплице, продавали смо у једној продавници здраве хране у Требињу. То је новац који смо брзо зарадили и користили смо га само за неопходна друга улагања, за покретање живота у давно напуштеном домаћинству.

Док смо разговарали о почетним улагањима у пољопривредној производњи, Милан је желио да нам истакне и помоћ Аграрног фонда која је била за многе значајна у протеклој прољетној садњи.

Корисник сам једног већег пакета, додаје Милан, који ми је и те како добродошао да засадимо врте и произведемо значајне количине кромпира. Моја обавеза је да Аграрном фонду вратим 300кг кромира  а остатак је мојој породици и за тржиште. Ово што ради Аграрни фонд је добар примјер како држава може да буде од обостране користи уз свог пољопривредника. Једноставно речено: са мном су инвестирали у производњу и пратили ме до готовог производа који могу они да откупе и продају неком трговачком ланцу.

Често размишљам да проширим ово породично домаћинство, али немам тренутно економске моћи да се бавим озбиљном пољопривредном производњом.

Добри услови овдје постоје за било који сточарски узгој, а чак сам размишљао да паралелно са козама уђем у озбиљан узгој музних крава и веће производње млијека и сира, како козјег, тако и крављег. Када бих имао подршку заједнице, одлучио бих се за мању фарму музних крава. Изградио бих објекат на својој парцели недалеко од ријеке.

Мљекара Пађени са својом цистерном пролази кроз Мркоњиће што би мени значило сигурност у откупу млијека, ако не бих ишао директно на производњу сира. Изградњом пута Требиње-Љубиње, који је као нов од прије 40 година, многима се отварају могућности добре комуникације до наших старих имања. Попово поље, са побољшањем ове путне мреже, добиће доста олакшања. Ко жели да ради не може да се жали да не постоје сва три изванредна услова за пристојан живот на периферији, сада имамо и пут и воду и струју.

Паралелно са изградњом пута гради се и Духовни центар у Мркоњићима. Мркоњићи су ту преко пута, а ове двије чињенице могу да буду добар почетак неке туристичке приче. Можда је вријеме које долази, вријеме враћања нашем напуштеном селу. Неки су у Попову видјели крај и нестанак живота а ја супротно – ја видим почетак. Рећи ћу вам још нешто. Хоћу да вјерујем и да сам оптимиста, а чак имам информацију да ће испод нашег села проћи Јадранско – јонски пут. Та европска магистрала, ако буде пролазила туда, вратиће у живот мјеста која су скоро пред изумирањем. Наћи ће се неки посао уз тај европски коридор. Зато сам ја оптимиста. Било би погибељно када би ове просторе насељавали неки нама мање драги људи, а да ми не желимо да се враћамо на своје.

Причи о производњи у пољопривреди некад и сад, никад краја. Причали смо дуго о животу у Седларима. У овом разговору Милан се присјећао да је као дијете запамтио колико је тешко било, у однoсу на данас, обрађивати земљу и у безводици погледивајући у небо исчекивајући берићетну љетињу.

И овај Милан Ковачина као и онај стари, његов дједа Милан Ковачина Луцанов са почетка ове приче, нису се разликовали само у једноме, а то је оптимизам и жеља да се сачува село. Ту традиционалну патријахалну нит нам још једном  данас показује Милан док је, с посебном емоцијом у гласу, приводио крају овај разговор:

„Дођите нам за Илиндан…. Тај дан село прислужује код Илине цркве и годинама је био обичај да моји Седларци, потомци из овог села, долазе из читавог свијета. А ове године….!?

Милан је застао, ширећи руке, давајући нам до знање да ће многи бити спријечени да дођу својој цркви, у своје село, а онда додао:

„Дођите нам… Илиндан је. Тај дан ће први пут у нашу, прадједову кућу, доћи мој унук Лука! Добре сте чули… Да, Лука! Баш како и приличи правим Ковачинама Луцановићима“.

Данас свједочи унук Милан

Да ова прича буде још интересантија читаоцима „Гласа“, присјетићемо се текста из архиве Гласа Требиња.  У једном броју, с краја прошлог вијека, тачно прије 35 година, интервјуисали смо старог Милана Ковачину Луцанова, гдје смо на овом мјесту, пред истом породичном кућом, овековјечили живот неколико стараца који су тада причали о неописивим грешкама тадашњег система и државне политике која „гаси села и претвара градове у касарне“.

Стари Милан Луцанов, који је и тада био наш домаћин је управо дједа нашег данашњег саговорника. Свака изговорена ријеч када је овај старац говорио о Седларима и  свим поповским селима, све до данас има пророчанско значење.

Неколико деценија послије, управо његов унук Милан, дјелимично одговара на питања и дилеме, и седларско питање које је било универзално за сва села у Попову од прије више од три деценије. Посматрајући са толике удаљености,  можда баш незапажено, данас свједочимо почетку  новог живота поповопољског села. Онај точак за кога се каже да је стао и да се почиње враћати на другу страну мора да добије први залет са овим идејама и овим људима који  су одлучни да покушају вратити живот  селу изнова.

Тачно је, наставља наш саговорник, да је само једна генерација рођена у граду, а та иста градска генерација уочава грешке својих родитеља који су напустили своја имања и одлазили у градове који су били мамац за лагодан живот. Ја се као дијете сјећам мог дједа Милана који је баш у том тексту, тада објављеном, критиковао читав систем и стварање колективне свијести о бајковитом градском животу .

Поглед са Заглавице досеже до Чваљине и Величана. Судећи по родним површинама у седларској граници поље помало нестаје источно према Пољицу, шума отима, а шикара и трновина осваја родну земљу од Милошевије долина до Кладенаца на другој страни ријеке. Огромне површи ненекадашњег пољопривредног комбината „Попово поље“ само су дјелимично враћене у намјену и уредно култивисане. Највише је необрађене пустоши, поготово у правцу Драчева, Дријењана и Мркоњића. Лако је запазити да на овим просторима, од петнаестак квадратаних километара, живи врло мали број људи. Понека обрађена њива уз Требишњицу и понеко стадо оваца које долазе од Пољица још једино потврђују да овај простор није потпуно напуштен и пуст.

На овој лијевој страни поља живи врло мало становника. Сазнао сам у разговору са Миланом да од Завале до Хума села живи нешто више од двадесет становника. Као кроз шалу Милан нам је рекао да су у селима остали само „кључари“ којима је задатак да у овом десетљећу погасе свјетла и  закључају сеоске капије.

Ова неукусна шала, каже Милан, је наша сушта истина.

„Можда ће вријеме ковида 19, и све оно што је са собом носила она епидемија остати запамћено по великом обрту и неком новом путу у другом правцу..“

Аутор: АБВ-М.ЋУК / Глас Требиња