Света Гора један је од ријетких крајева у Европи, гдје су споменици средњовјековне историје, културе и умјетности сачувани у највећем броју до дана данашњег. Цио средњовјековни живот у много чему је сачуван у једном непрекидном континуитету, кроз више од хиљаду година. Прве колоније монаха – пустињаха почињу још 843. године, а први већи манастир основан је 963.године. Света Гора у животу Срба јавља се у XIII вијеку, заједно са радом Стефана Немање и Светога Саве.

Период с краја XIII и почетка XIV вијека, доноси много промјена у српском друштву, што је био резултат ширења према Византији на југу. Византија је снагом своје владарске идеологије, философских идеја, вјерских и културних образаца утицала на читав тадашњи свијет у Србију; одиграла је пресудну улогу на развој духовног и културног живота код Срба. У том периоду на престолу Србије дешавају се драматичне промјене, које су успоставиле даљи ток и развој српске духовности и српске културе. Промјене у духовном, књижевном и државном смислу почињу с Растком Немањићем, у монаштву Савом. Растко Немањић одлази на Свету Гору, један од најпознатијих центара источно -православног монаштва, са намјером да се замонаши. О животу на Светој Гори, Растко је слуша од Светогораца који су долазили у Србију по милост, јер се прочуло да да његов отац, велики српски жупан Стефан Немања помаже цркву, убоге и ниште. Растко вођен идејом о вјечној љубави и сједињењу с Богом, одлази с руским монасима пут Свете Горе, како би тамо челичио своју вољу, учврстио свој ум и савјест у православљу. Растко одлази с монасима под изговором да иде у лов, тек након што његов отац схвати шта је учинио шаље потјеру за њим. Различити извори на различите начине описују овај догађач, чак постоје и двије варијанте Растковог замонашења. Сам чин замонашења оба његова биографа, Доментијан и Теодосије детаљно описују. По ријечима Доментијана Растко се замонашио одмах након преласка у Ватопед, након што је одређено вријеме провео у манастиру Панталејмон као испосник. Теодосије у свом житију за које каже да је„ сказано Доментијаном, а писано Теодосијем“, говори да се Растко замонашио одмах по доласку у руски манастир Панталејмон, бјежећи од Немање. Растко Немањић, у монаштву Сава нашавши се на Светој Гори, писаним путем утицао је на свога оца да му се придружи у монашком подвигу. Увидјевши да се Сава неће вратити у Србију и да ће остати у манастиру, родитељи му шаљу злато за његове и манастирске потребе. Сава је искористио прилику те кренуо у обилазак манастира по Светој Гори, након што је прешао у манастир Ватопед. У Ватопед је Сава прешао након што је у Панталејмону упознао руско богослужење и црквену књижевност, те спознао да му за обилазак Свете Горе треба добро познавање грчког језика и грчког богослужења. Поред тога, прелазак у манастир Ватопед био је логичан сљед догађаја, јер су се ту окупљали замонашени младићи из аристократских породица. Други прилог од његових родитеља био је од великог значаја за додатну изградњу Ватопеда. Најприје су сазидана два параклиса- први на манастирском зиду источно од велике цркве, посвећен Рођењу Богородице, и други до њега, посвећен Јовану Хризостому. Камене плоче са велике манастирске цркве посвећене Благовештењу Богородице замијењене су оловним, те је послије тога изграђен и трећи параклис у самом манастирском пиргу, посвећен Преображењу Спасову. Због великог милосрђа према манастиру, Сава је добио титулу другог ктитора Ватопеда. Сава након доласка на Свету Гору није одлазио у Србију, већ је након вијести да му се отац замонашио позвао га себи на Свету Гору. Њемања поред жеље да види сина, знао је да одлазак на Свету Гору значи уздизање на виши духовни степен, чему је и тежио. Симеон је своју одлуку о одласку на Свету Гору, поново саопштио сабору. Симеон стиже на Свету Гору 2.новембра гдје га дочекује син и братија манастира Ватопеда. Симеон је дочекан уз све почасти које приличе прије свега једноме владару, па тек онда монаху.

Након доласка на Свету Гору, Симеон заједно са Савом наставља са уређењем Ватопеда, а онда по благослову игумана Теостирикта, крећу у обилазак Свете Горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим мјестима. Овај обилазак описују и Савини биографи, Доментијан и Теодосије. Они посебну пажњу посвећују њиховом доласку у Кареју, Ивирон и Велику Лавру, чије цркве су даровали, како новчано, тако и материјално. Приликом овог ходочашћа Симеон и Сава су примијетили запуштени грчки манастир Хиландар, и по повратку у Ватопед показали су спремност да га обнове. С обзиром да је у питању био некадашњи царски манастир, за његово добијање био је надлежан цар, тако да по игумановом благослову Сава одлази у Цариград код Алексија III, по дозволу. Након што је добио дозволу за Хиландар и бројне монашке установе Милеја, Сава је од Алексија III и манастир Зиг. По повратку на Свету Гору Сава и Симеон, траже материјалну помоћ од жупана Стефана позивајући га да и он буде један од оснивача будућег манастира. Пославши им све потребно за обнову манастира, Симеон и Сава преносе ктиторско право на Стефана Првовенчаног и његове насљеднике- породицу Немањића. Тако почиње са градњом мјесто српске историје и културе средњег вијека, које је стотинама километара од матице у много чему служило своме отачаству. Хиландар постаје вјековно огњиште и светилиште духовног, црквеног, државотворног и просвјетитељског зрачења српског народа. Његов духовни, умјетнички, просвјетни и градитељски садржај представља својеврсну и веома значајну слику српске културе и духовности хришћанског свијета. Захваљујући раду и дјелу Симеона и Саве, Света Гора са српским Хилабдаром не представља само симбол укрштања двије културе, два народа, два језика, већ представља духовни и књижевни центар српског народа. Хиландар као какав живи музеј смјештен на нагнутом терену који се спушта од сјевероистока према југозападу, удаљен два километра од мора, на стјеновитом полуострву чува историјска поглавља српског народа, политичке, религиозне и опште-културне чињенице, које су утицале на вијекове послије његовог оснивања.

Тијана Тркља / Нова Зора