• Пуцали су на Николу када је сина женио. Кажу да четничкој тробојци није мјесто у Сарајеву. Кажу четничкој, а мисле на српску вјероватно, само четник је много погрднији за њих од Србина.

Панорама Српског Сарајева

Рекоше то исти они који одрастоше у Улици Милоша Обилића, они који прва слова написаше у Oсновној школи „Вук Караџић”, они који за мјесто састанка бираше Гаврилов мост, а дјевојку први пут стидно пољубише у Парку цара Душана. Рекоше једним пуцњем да Милош, Вук, Гаврило и Душан више нису и не могу бити Сарајлије. Милош је остао у својој кући, ту је у Првој сарајевској механизованој бригади, брани своја Враца. Вук је у Другој сарајевској .

Кажу да је спасио све књиге из фрањевачке теологије у Неђарићима, када су је заузели у акцији. Гаврило је у новосарајевском одреду, чува Јеврејско гробље, чува историју оних који се те историје одрекоше, а Душан је на Шпицастој стијени у Трећој сарајевској пјешадијској бригади, ту му је и кућа близу, одмах на улазу у Мрковиће.

Ако се Сарајево одрекло њих, они њега неће и не желе, јер како човјек да се одрекне сâм себе.

УЛИЦА ВОЈВОДЕ СТЕПЕ ПОБЈЕДОНОСЦА

Ујак ми је завршио Правни факултет у Сарајеву и када би год причао о тим годинама јасно би, са великом дозом поноса, рекао: „Доле на Обали, на Обали војводе Степе, испод Народног позоришта”. Када је Обала постала толико уска да на њој више није било мјеста за војводу Степу, некако је било природно да за својим војводом оду и Правни факултет и Народно позориште. Једно без другог једноставно није ишло, сродили су се.

Правни факултет се нађе на Илиџи, Обалу замијени Алејом, али ни то не потраја дуго. Чинилац библијског егзодуса Срба из града на Миљацки није био само народ, већ и све оно што је тај народ градио и стварао пође за народом. И Правни факултет, и Филозофски факултет, и библиотеке са Илиџе и Грбавице, и Четврта гимназија, и Народно позориште.

Народно ни данас не може без војводе, па се ту, у новом граду, смјестило тик уз улицу која носи име по једном другом славном војводи – по Радомиру Путнику. И као што се некада Булеваром војводе Радомира Путника стизало до Извршног вијећа на Мариндвору, данас тај исти булевар води кроз срце новог града, до Бијелог Поља. Ту је сада нова зграда Владе. А војвода Степа, побједоносац, славни војсковођа који је ујахао у Сарајево доносећи слободу, не може без Обале. Стари војвода је и даље ту, само је Миљацку замијенио Жељезницом.

Вјероватно ћу једном и ја свом сину, или сестрићу причати о младости, о школи, факултету, позоришту, булеварима и улицама мога дјетињства, и њему ништа неће бити јасно. Вјерујем да ни мени не би било, јер како некоме објаснити да све оно што смо ми направили овдје, у новом српском Сарајеву, није настало онда када смо га направили, већ је оно постојало и прије тога. Направили су га неки други, у неком другом граду.

Можда моје дијете буде ишло у школу Свети Сава, ту је близу, испод парка Сунца, и како онда оно да схвати да је та школа изграђена почетком овог вијека, а у њу је ишао и Милош са Враца, који је сада већ у пензији. Па да, то је она иста Основна школа са Враца, само је тамо носила друго име, „Радојка Лакић”, ваљда, због братства и јединства. Онда, када смо изашли, када смо кренули из своје куће у слободу, нисмо могли оставити оно што је нас чинило нама, оно што смо вијековима градили, јер на којим темељима да поново успоставимо свој нови град, нову метрополу, нову пријестоницу, ново Сарајево.

СРПСКА СЛОБОДА И ГАВРИЛО

И да, баш тако ће и да се зове, није оно никаква Лукавица, већ је то управо наше, ново, српско Сарајево. А подигли смо га на темељима онога што смо већ изградили. Ту у Булевару Стефан Немање су данас средње школе из Новог Сарајева и Четврта гимназија са Илиџе. Прекопута њих су библиотеке „Марко Марковић” са Грбавице и библиотека „Радничког универзитета” са Илиџе.

Можда још немамо Парк цара Душана са павиљоном, али имамо зато Гаврилов парк и Гаврила у њему који са поносом и сјетом гледа на Обалу, на исто оно мјесто гдје „својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”. Од момента када смо ми у нашем граду поставили Гаврила, некако и у оном старом Гаврило постаде слободнији. Кажу хоће да му врате стопе на старо мјесто. Не може Гаврило без свога Сарајева, а не може ни оно без њега. Некако не иде.

ТРИ РАТНА ХАВЕРА: Умјетнички приказ пјесме Забрањеног пушења

Сваки град има своје границе гдје после њих почиње неко друго мјесто, можда неки други град. Сарајево почиње на Бентбаши и вијековима се ширило.

Прво је било само на Чаршији, Вароши и Латинлуку, па га проширише до Мариндвора. Годинама се градило према Илиџи, да би се на крају спојио и са њом. Мада, старе Сарајлије кажу да је Сарајево од Чаршије до Мариндвора, кажу ту је све што нам треба, даље нема ништа.

ТРИ КАМЕНА МЕЂАША

Границе нашег новог града, подигнутог из пркоса и поноса, нешто су другачије. Ми граничнике и меднике свога града нисмо поставили између зграда, већ на Романији и на Врацама. Наш град има три медника, три граничника.

Један је на Врацама, ту гдје су сахрањени борци из Новог Сарајева, ту гдје почивају наша руска браћа која положише живот у одбрани Српског Сарајева.

Други медник нашег града је у Кнежини, малом романијском селу, гдје почивају борци из Олова, док трећи, онај највећи медник који нас је одредио да останемо овдје и направимо нови град, а на темељима старог носи назив Мали Зејтинлик, а ту се налази све оно што је некада било наше, сви наши темељи – Илијаш, Семизовац, Нишићи, Кривајевићи, Вогошћа, Благовац, Рајловац, Бријешће, Забрђе, Илиџа, Блажуј, Хаџићи, Тарчин, Подлугови, Мрковићи, Нахорево…

Ту леже они који су заиста, а по ријечима великог Шантића, били „узори свијетли, што је бранит знаше…” и зато: „Остајте овдје!…Сунце туђег неба, неће вас гријат ко што ово грије; грки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није.”

Марко Марјановић