На основу доступних историјских података можемо закључити да је требињски Кастел данашње обрисе добио 1706. године по наређењу султана, који је за извршиоца своје наредбе одредио требињског команданта Касум-пашу и Ахмед-агу, босанског везира.

Помоћ приликом градње пружали су и дубровачки неимари. На Бан виру радови су се повремено одвијали и током 1710.,1711., 1714., 1719., 1721. године.

Године 1715. завршена је градња хендека око Старог града, док градски бедеми свој финални облик и изглед добијају 1721. године.

Бедеми су били учвршћени са Салиховића табијом на сјеверу, Хаџисмајловића кулом са покретним дрвеним мостом, која је чувала улаз у Стари град на западу, на мјесту гдје се лук бедема ломи према југу наилазимо на Ландровића табију, а бедем се на обали требишњице завршавао Ћатовића табијом.

На мјесту гдје се са јужне стране данас улази у Стари град била су два мала отвора са вратима на којима је стајала стража, али којима се споља није могло прићи.

Испод Ландровића табије је била тамница, а у непосредној близини била је и барутана.

Кастел је имао и два мања отвора према ријеци Требишњици и служила су за приступање чамаца и скела.

На основу доступних дигитализованих катастарских / геодетских подлога, обезбијеђених од стране инвеститора, израђен је пројекат ревитализације прве фазе требињског Кастела који се бавио партерним рјешењем поплочавања, али и питањима ревитализације постојеће физичке структуре на нивоу фасада, фасадних отвора и кровова.

Пројектним задатком наглашена је потреба замјене асфалтних површина одговарајућим поплочањем, како би се Старом граду повратила одговарајућа амбијентална вриједност, која је временом деградирана.

Главна карактеристика мреже постојећих улица јесу уски улични профили, неправилних геометријских облика, при чему доминира ивична градња камених објеката којима се приступа директно са улице или из мањих ограђених авлија.

Иако је требињски Кастел проглашен заштићеним спомеником културе 24.1.1951. године, ова амбијентална цјелина није била под одговарајучим надзором, па је физичка структура претрпила бројне измјене, које нису увијек биле рађене на одговарајући начин, те су некада дирекно утицале на његову деградацију.

Ове интервенције су јасно видљиве не само на нивоу фасада и кровова, већ и на нивоу инфраструктуре.

Улице у Старом граду су асфалтиране 80-их година 20. вијека, што с обзиром на локацију представља неприхватљив начин третирања партера.

Поплочавање отворених јавних простора је спроведено на више мањих површина и ове интервенције су рађене спорадично и на нивоу микро локација.

Важно је напоменути да улице Старог града изворно нису биле ни поплочаване ни калдрмисане, већ су биле насуте шљунком, те као такве представљале сплет макадамских површина.

Концепција оживљавања Старог града заснива се на обогаћивању садржаја којима се постиже већи степен атрактивности, прије свега, туристичке понуде, афирмише богата материјалана баштина, али и повећава квалитет живота становника.

Стари град се треба развијати као интегрисана просторна цјелина са остатком централног градског подручја.

Кроз процес ревитализације се тежило стварању предуслова за веће афирмисање дјелатности које одговарају и нису у нескладу са традицијом и природом ширег подручја.

Током рада на пројекту ревитализације посебна је пажња посвећена укупном саставу украсне дендофлоре.

Из тога разлога изабрани су насади који припадају медитеранском појасу и имају велике шансе да се квалитетно адаптирају на климатске услове који владају на предметној локацији.

А шта још ради Нинослав Илић, можете да сазнате на његовом блогу – ОВДЈЕ

Нинослав Илић/ Требиње Лајв