РУКЕ КОЈЕ ГРАДЕ

  • Сваки пут кад допутујем у Истанбул без обзира на умор, а зарад радости своје душе, церемонијално идем на гроб Мимара Синана, великог градитеља Оријента.

Аутор Горан Лучић уз бисту Мимара Синана у Истанбулу

То је мој својеврсни истанбулски – Мали хаџ! Дотакнем лијепо срезани зид што попут старих цариградских бедема брани узвишени мир једног дјечака који је постао славан као тај град, који је царевима испуњавао танане жеље. Кроз решетку на прозору иза које се види скромно али достојанствено турбе, тек уоквирено једним ружичњаком, пружам руке, симбол мостова над нашим ријекама што их је Мимар Синан пројектовао и одобрио. Прозборим с каменом што чува прах великог дара и као за стварно га поздравим. Погледом у небо изнад Босфора помолим се за покој руку што су само лијепо и корисно градиле. Знам, до данас нема љепшег и хуманијег прелаза на Дрини што води према мору, Херцеговини и Босни од камене и бијеле Вишеградске ћуприје коју је Синан-ага осмислио, прорачунао и утврдио. Колико је само ратова и рушитеља ту стазу над водом скрнавило и убијало али би је изнова сваки мир обнављао и враћао над зелену матицу. Љепота замисли великог архитекте као дан би васкрсавала у потреби људи да љепоту гледају и сачувају.

A шта рећи о Старом мосту на Неретви чијим јединственим решењем – савијеног палминог листа над водом – је млади градитељ Хајрудин положио завршни испит код великог учитеља Коџa Синана!?

Није безначајно поменути да је Мимар Синан потекао из православне хришћанске јерменске породице и да је тек послије 50. године живота постао главни царски архитекта. Поштен и упоран рад живот увијек богато награди! И ово је Синанова прича.

Постоји легенда што се до данас препричава око Сулејманове џамије на једном од брегова Константинопоља. Добивши налог да сагради главну задужбину Сулејмана Величанственог Мимар Синан је наредио да се поруши цио један кварт старог Константинопоља. Пројекат је захтијевао ширину и несметан видик према Златном рогу. А он је захтијевао да му окупе велики број радника који ће порушити све те старе зграде, све те калдрме и бедеме – који ће рушити и само рушити! Када је посао био готов ове раднике је поштено исплатио и отпустио са свих задужења. Поново је тражио да му окупе нове раднике који ће овога пут зидати велику задужбину и око ње бројне установе – школе, болнице, библиотеке, добротворне кухиње и купатила. Тада га један од помоћника зачуђено упита:
– Ефенди, зашто тражитe нове раднике када већ имате ове који су претходни посао добро обавили?! Они ће исто тако и Ваше нове послове завршити!

На ову опаску стари градитељ се благо осврнуо и још блажим ријечима поучио свог младог калфу.

– Драги учениче, запамтите ово и то Вас неће никада изневјерити! Људи који су научили рушити тешко и с муком уче благословено градити! А нама, царевини и свијету требају чисте руке које умију благословено градити!

Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар