Може мислити ко шта хоће, али ти људи, углавном прљавих руку, имају више него чисту рачуницу. Чистију него што је имају многи инжењери неба овога. Занат – у ово вријеме, у овој земљи, у оваквим околностима – позив који ће се све више тражити, а све мање одбијати.
Само ако то буде имао ко да схвати и на вријеме „алата“ се прихвати. Јер, и даље међу нама постоји оно глупо и уврежено мишљење да што „прљавије руке“ указују и утичу на неки статус, част и углед у друштву. На општу штету оних беспослених или лоше упослених који неће да их прљају а на све већу корист оних “прљавих” руку које се прилично задовољно трљају.
Не знам колико је вас посљедњих година имало контакта или посла с неким мајсторима или „мајсторицама“. Уопште небитно којег позива и заната. Маказе, мистрија, електрода, пинцета, либела, игла, кутлача, обрва, тестера, нокат, фен, оклагија, маскара, четка – свеједно је. Ја јесам и чини ми се да им се свако мало обраћам, што за ово, што за оно (за маказе и фен свакако не;-)…
И увијек нека потешкоћа или препрека постоји. Могу ли се уопште адекватни пронаћи онда када ти требају, ако могу, када су расположиви, јер су сви живи презаузети и обично треба да их чекаш и „пречекаш“. Кад их нађеш, увијек нека стрепња постоји када ћеш им у леђа погледати, тј. да ли ће то што раде урадити на вријеме? Да ли ће то што раде заиста испасти онако како си замислио и колико ће то на крају коштати? А кошта готово увијек више него што и замислиш и договориш.
фото:starizanati.wikispaces.com
Не потцијењући њихов мукотрпни рад, прљаве руке, масне комбинезоне, кецеље, труд и улог који су уложили у себе и опрему, убијеђен сам да они који вриједе и као људи и као мајстори, који хоће и знају да раде, могу у овим тешким временима веома квалитетно да живе. Чак и много квалитетније од већине данашњих позива инжењерске или друштвено-научне струке. Нема шансе да ме ико ичим може убиједити у став супротан овом који сам изнио.
Зато сматрам да занатски позив и већ сада може да обезбиједи прилично квалитетан ниво живота на овим просторима. Свакако изнад просјечног од онога какав живи садашња српска већина. А тек ће моћи, јер потребе за њима никада не може да мањка, али њих може. Као што их и сада мањка. Недостаје их. И бољих и бројнијих од ових постојећих. Бар у овом големом Београду у којем ти увијек нешто од њих треба и затреба…
Што и коме ја ово пишем?
Себи не сигурно, мада не сумњам да бих као неки занатлија био веома успјешан, јер ме све то живо занима и доста тога ми самом „баста“ урадити. А руке су ми, и поред магистарске дипломе и директорске фотеље свако мало од нечега упрљане, изгребане или повријеђене.
Коме онда пишем?
Па пишем свој оној “неснађеној” младежи и мушког и женског пола која и даље лута тражећи посао својих снова. Оној која спава на српском, а сања на неком страном језику. Пишем свим оним родитељима који пошто-пото тјерају своју дјецу да завршавају неке „назови факултете“ само да би сутра имали диплому и да би у њиховим круговима изгледало и “пикало се” да су дјецу извели на „прав и успјешан“ пут. А не схватају да им можда чине медвјеђу услугу, јер с том и таквом дипломом знање ће мало ко стећи и каријеру направити, а за то изгубљено (немало) вријеме од 4-5 година та дјеца су могла нпр, не само овладати неким занатом него већ увелико убирати плодове тог заната. Жалосна је чињеница да је сада многи праве, али такви ће и без те дипломе направити каријеру јер имају тате, маме, људе и везе.
Неће ни то довијека бити. Надам се да ће утицај прљаве и несрећне политике на стварање извјештачених каријера једног дана стати. Престати сигурно никад неће, јер је политика постала апсолутна краљица у републици која није монархија.
фото: istockphoto.com
Апропо свих ових слова, упућујем апел омладини (оној не баш врлој и академски преамбициозној) за мало више смјелости и храбрости при одабиру својих даљих животних путева у којима се из неког најглупљег могућег разлога тај занат данас толико заобилази.
Њиховим родитељима апелујем да их не шаљу на свакојаке факултете, јер се од њих хљеба најести неће. Ако тијело којим случајем и наједу, душа ће им вјечно гладна бити. Оној средовјечној господи без посла или са веома лошим послом тврдим и поручујем да није касно за овладавањем било каквог заната, јер је глад за њим све већа и никада престати неће. Из најбоље намјере, зарад нечијег бољег и квалитетнијег живота, самоувјерено и с разлогом придоносим важности занатском позиву.
Ето, нека ме неко послуша па нека ми се јави кроз годину или двије.
Бројне су предности тог позива. Можда не одмах у почетку, али касније будеш сам свој газда, располажеш са временом колико хоћеш и како хоћеш, крећеш се, стално учиш, екпериментишеш, упознајеш разне људе, напредујеш у свом послу, прихваташ изазове, дивиш се својим дјелима која трају и препричавају се.
Све то уз солидне паре које сваком добром човјеку и “мајстору” остану на крају мјесеца. И не треба заборавити, прљава кецеља или црнице испод ноктију пред Богом и пред народом сигурно су чистије и поштеније него поставе већине углађених одјела и тоалета какве често срећемо и гледамо.
Исте оне које си можда и сам некада на себи желио. Е па нико те не спречава да их и сада имаш и с осмјехом носиш, само мимо свог радног, уморног, али сигурно исплативог дана. Прочитах негдје јуче да је то био дан занатлија. Е, па нека буде са срећом свим оним постојећим, а поготово оним будућим вриједним људима избора занатског…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
