Ко је могâ слутит да ће браћа с југа,
Заклета у исти крст и исту круну,
После једног вијека, крвава и дуга,
На рођену Сестру скарадно да пљуну.

Ко је могâ сањат те кошмаре худе
Гдје се прошлост српска прекраја и штроји,
Манастирска звона пригушују Јуде
За тридесет срамних новчића у чоји.

Слово Тајновидца погази без страха
И распопу даде владичанско жезло
Да искида њиме, из једнога маха,
Братство посестрима што се крвљу везло.

Порекла си Јуче, достојно Хомера,
За варљиво сутра с помраченим сводом,
Да на њему будеш звијезда од мермера
Леденога сјаја у трептају гордом.

Раздорни ти мољац, земљо омӣљена,
У љигаву плахту срце умотава,
Док ти душа бјеше оњегошевљена
Ходила си трагом мученичких глава.

Молим се да опет осванеш на стази
По којој су ишла стара покољења,
Да отријебиш кукољ што по житу гази
И покидаш ланце с ума ушкопљена.

Не судим по смраду првих перјаника
Ни њиховог вожда, тежњи погибељних,
Но вјерујем да си жртва издајникâ
С више обожених, него омӣљених.

Огњен Кандић