Мајка је у смрт сина спремала ….
Миловала му увојке,
у небо гледала
Одговор од Светог Димитрија
Чекала…
А далеко горе, пламени језици
Подно Вележи
А испод огња
Змија палаца и вук режи…

Хладноћа стеже
Ледени новембар
Преко срца брије…
Са неба наједном
Огласи се
Свети отац Димитрије

„Напријед колоно
Само право и равно
Под моје скуте…
Требам војнике, јунаке,
Регруте…

А они крећу…Ка змији лете
И Вуку што режи
Храбро им у чељуст
Невини иду
У пламен подно Вележи…

„Димитрије мили….“ Мајка вапи
„Сами ми сина кући врати,
Ђаволу Срби, Турци, Хрвати…

Бог ме по ђаволу женом створи…
Не, не причај ништа Свети
Не правдај се, Не говори….
Само ми сина кући створи…

„Оплела мајка, чарапе нове,
Исплеглала кошуљу сватовску
О Боже сласти…
САмо ми Светитељу
дијете кући врати..
И једном ме у животу почасти..

„Ево, никада више псовати нећу,
И хулити на те…
Да опростиш….Ђаво нек носи
И Србе и Турке И Хрвате
И њихове мајке у пламен гледају
Чекају да се дјеца кући врате…

А с неба мук…
Само се пламен кроз ноћ диже
И ћути Свети Димитрије
А знао је некад, благосиљати,
И брже, и љепше, и хитрије

„Немам више ђеце,
Но њега једна“,
скрушено мајка јеца
„Ми смо стари све криви
Нису невина дјеца…

Оба сам ока исплакала
Кад сам га на свијет донијела
А данас теби дала
И дабогда
још стотину исплакала
Само га кући дочекала…

Свети отац и даље ћути
Под Вележи пламен
И пушака јека
Далека…
А онда као из дубине
До мајчиног срца глас се вине…

Димитрије свети,
Његова ријеч,
Ко зла коб ка мајци лети
„Нећеш старице
чекати дијете довијека…
Кад јутро сване,
погледај ка небу
Тамо га тражи…
Син ти је, мајко,
са браћом својом,
У чети јунака
На вјечној стражи…