• У Београду је представљена књига Американци српски добровољци из САД-а 1914 – 1918, аутора др Милана Мицића

Поштоваоци српске ратничке традиције 7.6.2019. у Дому војске Србије присуствовали су промоцији нове књиге др Милана Мицића, Американци српски добровољци из САД-а 1914–1918.

Један од рецензената потпуковник др Миљан Милкић је нагласио да Мицић указује на појединце и на тај начин безличне бројеве стотине хиљада претвара у личности које имају свој идентитет, своја осјећања, своје наде и страхове.

– По начину на који приступа истраживању и писаној интерпретацији својих истраживачких резултата Мицић подсјећа читаоца да историја јесте социологија прошлости, али он иде и корак даље и у своје анализе уврштава и психологију. Својом идентификацијом појединца аутор указује на друштвена кретања и објашњава читаву епоху о којој пише – рекао је Милкић и додао да аутор уочава и анализира све проблеме које је долазак добровољаца проузроковао како на личном плану тако и у ширем контексту српског националног бића и стварања нове јужнословенске државе.

ЗНАЧАЈАН ПРИЛОГ ЗА СРПСКУ НАУКУ 

Аутор је у књизи овjековјечио 25 казивања о српским добровољцима који су дошли из САД-а. Њихове судбине упознаје на основу породичног сјећања што представља велику вриједност ове књиге.

– Ова књига је значајна за историју Првог свјетског рата, али је значајна и за социологе, културологе и за истраживаче који се баве изучавањем српске војне и народне традиције – рекао је Милкић.

ГУСЛЕ СУ ИХ ОДРЖАЛЕ

Други рецензент потпуковник др Далибор Денда је уврстио Мицића у плејаду великих историчара српског добровољачког питања.

– Оно што га разликује од осталих истраживача јесте јасан став да је то питање аутентично српско, а не југословенско питање – рекао је Денда.

На страницама ове књиге читаоци се сусрећу са људима различитих судбина, карактера, у својој основи са динарским Србима које карактерише авантуристички дух, жеља да се трбухом за крухом опроба срећа у неком новом свијету хиљадама километара далеко.

– Оно што им је заједничко јесте српска идеја на којој су одрастали прије свега уз звуке гусала – рекао је Денда.

Денда је парафразирао реченицу једног од приказаних добровољаца: „Када је у Сан Франциску чуо гуслара како позива Србе да стану под српски барјак срце му је заиграло и није могао да изостане па да све злато овога свијета у Америци задобије.“

УНАПРИЈЕД ОСУЂЕНИ НА СМРТ 

Аутор је рекао да се добровољци  у српској колективној свијести налазе на маргини.

– Када говоримо о српским страдањима у Великом рату добровољци се спомињу само узгредно. Говори се најчешће да су дошли преко океанских земаља из САД-а и Русије, а о њиховим карактерима и ко су они били, шта су значили за српску воjску у војном погледу, а шта су значили у политичком погледу имамо мало сазнања – рекао је Мицић.

Добровољци српске и црногорске војске у Великом рату махом су Срби аустроугарски држављани. Иако је било и добровољаца Краљевине Србије који нису подлијегали процесу мобилизације.

– Срби из Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније, Боке Которске, Баната, Бачке и Срема као аустроугарски држављани су били унапријед осуђени на пријеки суд. Чекала су их вјешала и стрељачки строј. Породице би им биле пројтериване у логоре, а имовина конфискована – рекао је Мицић и додао да се добровољци у ратним операцијама нису предавали.

– У румунској војсци данас постоји један мит о Србима, а настао је за вријеме борби на Добруџи који каже да се Срби никада живи не предају, јер су борбама на Добруџи у случају опкољавања вршили самоубиства да не би пали непријатељу у руке и на тај начин штитили своје породице – рекао је Мицић.

СВАКИ ЧЕТВРТИ СРБИН У АМЕРИЦИ ПОШАО ЈЕ У ДОБРОВОЉЦЕ 

Већина српских добровољаца аустроуграских држављана кренула је за српском националном идејом. И у политичком смислу су изражавали жељу својих крајева из којих су потицали да се уједине у једну цјелину са Краљевином Србијом. Без обзира колико су се они борили за Краљевину Србију, учествовали су у стварању, као резултат рата, југословенске државе Краљевине СХС.

Уједно у наредном периоду од 1918. до 1941. били су њени чувари и њени симболи, поготово у крајевима гдје су били колонизирани тзв. сјеверни крајеви југословенске државе. Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија је простор на коме је између два свјетска рата формирана 201 добровољачка колонија. Уочи Другог свјетског рата живјело је око 100.000 чланова добровољачких породица.

– Југословенске власти су их ту насељавале да штите несигурне границе према Румунији, Мађарској и на неким подручјима гдје није било већинско јужнословенско односно српско становништво. Није чудо то да су они 1941. године били први на удару, протjеривани  у НДХ и убијани у мађарској окупационој зони односно у Бачкој и Барањи. Њиховим уништавањем и протјеривањем окупаторске власти обрачунавале су се са њима који су били симбол српства – рекао је Мицић.

Добровољци из ових крајева борили су се за отаџбину Србију, коју прије тога никада нису видјели. Србија је постојала и живјела само у њиховим сновима.

– Србија и Црна Гора су у Првом свјетском рату биле српске државе. Не смијемо се одрицати добровољаца који се борили у редовима црногорске војске – наглaсио је Мицић који се потом осврнуо на добровољце из Америке.

– Њих је у периоду од 1914–1918. било од 9.000 до 10.000. По неким подацима кажу да је 45.000 Срба било у Америци, 40.000  у Аустроугарској и 5.000 у Црној Гори. По овој рачуници значи да је у Америци сваки четврти Србин био добровољац – рекао је Мицић и додао да су тамошњи Срби били дио једног великог европског покрета који је настао у вријеме велике сеобе народа од 1815. до 1930. године. Тада је око 50 милиона Европљана прешло у САД и стварало ту земљу.

НА МЕТИ СВИХ СРПСКИХ НЕПРИЈАТЕЉА

–  Срби су радили послове у жељезарама, рудницима, на сијечи шуме, на прузи, на испирању злата, обављали су најтеже послове, а живјели су у својим заједницама, на ободима америчких градова. Постојала су два Савеза Срба, Србобран (Лика, Банија, Кордун, Босанска Крајина) и Зора који су били Савез свих Срба. У организацији прикупљања добровољаца учествовало је више држава. Финансијска помоћ која је долазила од стране Француске, а логистичка помоћ је долазила од стране Велике Британије Добровољци из Америке, пребацивани су у камп у Канади гдје су их обучавали британски официри, затим британским бродовима иду до француских лука – рекао је Мицић. Он се осврнуо на добровољце које су изуезно снажне личности.

– У Америци су се научили свему ономе што млад човјек који има новац може да научи, алкохолу, картању, тучама. Као такви били су прилично незгодан војнички материјал. Како претворити авантуристу у војника. Извјештаји српских официра говоре да су врло храбри и склони оружју, јако воле српског војника, неће да случају официре, а према подофицирима гаје потпуну антитезу – рекао је Мицић. Он је додао да је у српској војсци постојао обичај да се војник удари, опсује, ошамари, понизи.

-Добровољци то нису дозвољавали и долазило је до инцидената и туча, док војвода Бојовић није издао наређење да нико не смије онога ко је страни држављанин, а добровољац,  да ружи, шамара и бије. Српски добровољац је издржао два велика рата, издржао је да промјени државу, да промјени униформу и страхује за своју дјецу. Издржао је нехуману колонизацију између два рата, када ти добровољци, ратни побједници нису добили ништа, чак ни земљу у власништво, ни кров над главом. умирали су по Банату, Срему и Бачкој по спахијским шталама и јазбинама. По броју умрлих 79 % су била дјеца до двије године – рекао је Мицић који се потом осврнуо ма судбину добровољаца у наредном периоду.

ДОСЉЕДНИ У ДРУШТВУ КОЈЕ ИХ ЈЕ МАРГИНАЛИЗОВАЛО

– Добровољци су издржали масовна убијања 1941. од стране мађарског окупатора у Бачкој.  Дочекали су 1947.  године уредбу Александра Ранковића да се Савез ратних добровољаца Краљевине Југославије забрањује као фашистичка организација. Остатак свог живота провели су са тим биљегом у друштву које није признавало њихове заслуге. У друштву које их је заборављало, међу својом дјецом која су се окренула другим путем. Заборављени, на маргинама, у задњим собама својих кућа. Остали су монархисти, добровољци, људи, као посљедња епска генерација  – рекао је Мицић.

Он се на крају програма  захвалио рецензентима потпуковнику др Милану Милкићу и потпуковнику др Далибору Денди, као и организатору промоције из Удружења потомака ратних добровољаца 1912–1918. Бранку Миловановићу.

Фото и текст: Драгана Бокун
ИЗВОР: СРПСКО КОЛО