„Приче из РатоМира“ назив је књиге-првјенца новинара Ратомира Рата Мијановића, чија ће промоција бити у оквиру Преображенских свечаности – крсне славе града и Саборног храма у Требињу.
Ријеч је о истинитим ратним причама које је Мијановић прикупљао читав низ година, а затим се одлучио да их сједини у књигу, за коју већ сада влада велико интересовање на свим меридијанима гдје живе наши људи.
А како и не би владало интересовање, када су у књизи испричани занимљиви, али и веома тешки догађаји из протеклог рата. Књига је, заправо, важна опомена будућим генерацијама да мир нема алтернативу, али да се, исто тако, догађаји из славне прошлости не смију заборавити.
Саткана од истинитих ратних момената, већину њих потписују стварни свједоци, али има и оних прича у којима су промијењена имена главних актера. Већина њих 17. августа биће у Требињу, јер је ово јединствен књижевно-културни догађај који се реализује послије 23 године од завршетка одбрамбено-отаџбинског рата.
Мијановић у разговору за ТребињеЛиве.инфо појашњава да је назив књизи дао један од рецензената – Игор Сврдлин, који му је своју идеју о наслову саопштио једне ноћи у три сата послије поноћи.
„Зове ме једну ноћ и каже ми: ‘Рато, није ме срамота да ти признам ево да сада перем суђе, али, шта мислиш да наслов књизи буде ‘Приче из РатоМира’!?’. Ја сам мало стао, размислио, и схватио да је то најтачнији наслов“, истакао је Мијановић.
Књига је омеђина у периоду од октобра 1991. до 1996. године. Временски оквир и повод су рат, док се причама тражи мир, јер је рат тај одузео многима најбоље године младости, указио им живот и однио најбоље другове, док је мир дошао као спасење.
„Али то је мир који је добар само зато што је мир, а остало све што је донио, по мени, није добро, посебно за оне који су стварали Републику Српску“, навео је Мијановић.
Прва прича у књизи носи наслов „Партија билијара“. Почиње у једном забавном салону у Требињу, вече пред 1. октобар 1991., пред почетак ратних дејстава на овим просторима. Кроз причу се Мијановић враћа у 2000-те, када се иста екипа, али овога пута некомплетна, поново враћа у исти салон.
Посљедња прича је „Умјесто опроштаја“, гдје се Мијановић опростио од свих оних који су своје животе оставили на бранику отаџбине.
„Најтеже ми је пала посљедња прича. Једом мом пријатељу, Николи Бајчетићу, који је сахрањен поред цркве у Мириловићима, кад год одем на то гробље – и њему упалим свијећу и поразговарам са њим. Осјећам да то чује и прије једно мјесец-два дана сам био у Мириловићима. Киша је падала. Спустио сам се до споменика. Њих доста је гледало шта то радим, али је то мој ритуал. Мислим да су сви ови који су погинули сада на једном доста бољем мјесту него што је ово гдје ми живимо. Гледају нас са тих небеских висина и ми који смо остали чувамо успомену на њих, а кад нас нестане једног дана – само се бојим да се они не забораве, јер о њиховој погибији ће причати само спомен собе уколико их неко не претвори у бутике или коладионице. Зато ми је ова прича најтеже пала“, појаснио је Мијановић.
Саговорници у причама су Мијановићеви ратни другови из друге лаке са Бораца, из Невесињске бригаде, из Ћићолине, из Билећке и Требињске бригаде.
У књизи је прича и једног момка из Невесињске бригаде – „Тодоров сан“ о једном Тодору, који је уснио сан на коти Крагујевац, у Босни, и сан се испостави као истинит само пола сата послије.
„Људи су се кроз те приче отварали. Тако има и прича „Христ и Крист“ о двије баке из једног села поред Требиња, гдје је једна била православка а друга римокатолкиња, а које су читав рат провеле једна поред друге“, прича Мијановић.
ФИЛМСКИ СЦЕНАРИО
Мијановић је са одређеним продуцентима. Имао је чак и понуду да их мало прошири.
„Оне би могле бити један филмски сценарио. Вуку читаоца да их прочита. Обично кажу оно што се брзо чита да нема вриједност, али ја мислим да има“, навео је Мијановић.
Штампање књиге су помогли Град Требиње, Велимир Реметић из Канаде и бројни други привредни колективи и појединци.
Након Требиња, Мијановић планира да приреди промоције књиге у свим општинама источне Херцеговине, Вишеграду, Београду.
Издавач књиге су Књижевна заједница Јован Дучић Требиње и Свет књиге Београд, дизајн корица је урадио Дамјан Ћорић, прелом Јован Видаковић, илустрације Драган Батинић, док су рецензенти Ђорђе Дабарчић и Игор Сврдлин.
Мики Пударић је урадио трејлер за књигу – филмска прича из три дијела као најава промоције књиге. У главној улози је Ђорђе Вучинић, док је Небојша Ратковић Челац бирао локације како би биле што аутентичније.
Ту је прича „Дјечак са коте 243“. У њој се не наводи тачно име и презиме дјечака, али је тај човјек данас веома успјешан у иностранству и често свраћа у наш крај.
Мијановић каже да се данас борци не уважавају колико би требали, посебно када се погледа однос према њима у неким државама региона.
„Па је онда ваљда и логично питање јесу ли наши другови гинули од метака!?“, пита се Мијановић.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
