Након збирке „Пун кофер прича“, наш познати колумниста, писац и лингвиста Милан Ружић допловио је поново у Лагуну с новом колекцијом кратких прича „Приче и ожиљци“, како сам каже, „емотивним освртом на све што је оставило дубок траг на души“. У њима нам описује згоде, догађаје, успомене и људе који су му оставили трагове или ожиљке, како на телу, тако и у души. Ниједна дужа од три-четири стране, већина ових прича је кратка попут исцепканих фрагмената сећања која нам остају као успомена на прошлост или као кадрови из филма нашег детињства.

Већ у првој причи Богојављенска ноћ у којој дете сред ноћне тмине јури сноп месечине и одбегло јаренце, откривају нам се поетска лепота и лирична мекоћа с којима Милан плете своје књижевно плетиво у овом алманаху срећног детињства, истовремено огољавајући и своју песничку душу. Таквим приступом чак и просте ствари као што је посматрање кише кроз прозор уме да размекша и растопли, те киша постаје другар који жели да се дружи мало с онима који су јој умакли чим је „покушала загрлити њихова дечја тела ознојена од трчања и избодена трњем“. Једна обична игра картања у трошној колиби засутој летњом провалом облака, прераста у маштовитом приповедачком уму у епски сукоб муња и громова. Такви чулни надражаји, звукови, мириси и слике из детињства постају надахнуће за чаробне мале пасусе у његовим причама.

Док пратимо како Милан вешто плете стихове у прози, откривајући нам урођено књижевно надахнуће и непорециви дар да речима уђе у битке које увек добија, ми заправо сведочимо рађању једног великог писца. Јер оно што те велике раздваја од осталих јесте то што им реченице имају душу. А његове је имају напретек. Штавише, могао је ову збирку слободно да назове „Пун кофер душе“.  У њој ће неке приче претворити у оду суботњим вечерима, у омаж чаробним свитањима и сутонима, у тужбалицу за пролазношћу свега, у химну успоменама, у симфонију човечности, у врцаву комедију, у неиспевану романтичну песму, у никада послато љубавно писмо…

У делу Шта постајемо док нестајемо накратко ће напустити своје ране дане и посветити се тешкој судбини ратника, земљорадника, писаца, и у тим се кратким меланхоличним размишљањима о њиховим животним путевима, осврће и на неке њихове ожиљке. С друге стране, у делу Себи сам дужан тебе прелази на приче о заљубљености у којима је љубав каткад „небувазнесенка или оземљотресница, животодавка или свеогадитељка, срећопоспешитељка или душегупка“.

Прича Човек је настао од вука мала је студија о оној тмини која каткад зна да обремени човека теретом и стегне га оморином туге. Насупрот ње стоји Деда у инат, прича која ће нас обавити топлином попут доброг старог ћебета. Ко сам ја је сажета енциклопедија пишчевог живота осликана најсликовитијим сценама из његове животне галерије. У Матури нас води у мали град великих љубави. Ређајући ред сете, ред радости, у Ми смо те изгубили, Он није сећа се оне на чији помен му се плаче, док ће нас у причи Петао и смехом развеселити и сузама загрцнути када и не знајући у сласт поједе свог пернатог љубимца и нераздвојног друга из детињства.

У Само незрели сазревају откриће нам да је тајна младоликости несазревање, а у Стан на дан подсетити на важност човечности и милосрђа када просјака на улици нахрани не толико храном, колико поклоњеном пажњом.

То свакако и јесте порука овог, најдубљим емоцијама оплемењеног, зборника топлине и људскости: обраћајте пажњу на ситнице, посветите се детаљима, јер срећа може да одлети, радост да згасне, осмех да окопни, људи да нестану, треба уживати у њима док их још имамо. „Јер живот је оно што пролази крај нас док трчимо.“

 Мирослав Башић Палковић