• Прексиноћ, на опште одушевљење црногорских профашистичких структура и њихових регионалних савезника, пала је прва контрареволуционарна и на изборима оловком власт у Монтенегру. Посланици коалиције “Црно на бијело” вицепремијера Абазовића су, заједно са мањинским странкама и С-ДПС коалицијом изгласали неповјерење влади Здравка Кривокапића.

“Издаја!- загаламили су Срби свих фела – узео си паре Дритане!”

Мотиви Дритана Абазовића нијесу, како то Срби данас мисле, материјално-коруптивне природе. Не, никако. Нити су у рушењу власти учествовали неки спољашњи фактори (најчешће се говори да владу руши Вучић). Једини, искључив мотив Дритана Абазовића да гласа против владе јесте његова жеља да буде калиф умјесто калифа и аферим му. Чак, за оне који тврде да владу руше србофобни елементи, ваља рећи да је доброжељнији данас Абазовић према Србима, него Здравко Кривокапић који је срушио владу. Не, није то учинио Дритан већ Здравко. Дритан је само формализовао Здравков труд.

Изоловао бих пет корака којим је Здравко  срушио власт.

1) Кад је објелодањен резултат избора, исту ноћ, Здравко Кривокапић је напустио коалицију окупљену око ДФ-а најавивши експертску владу и изостанак реваншизма. То напуштање је формализовано потписом на споразум три лидера, којим је срушена сва тридесетогодишња борба народа српског за повратак у уставно-правни поредак Монтенегра и борба за равноправно учешће Срба у доношењу кључних спољнополитичких одлука. Након тога, улази се у мучне двомјесечне “преговоре”- односно медијско препуцавање – који се окончавају саставом одлазећег кабинета на дан упокојења Митрополита Амфилохија. Дакле, кријући се иза фотографија са богослужења, Здравко Кривокапић је 130 хиљада српских гласова предао Дритану Абазовићу. И ушао у клинч са званичном Србијом, незапамћен од времена Милошевића, оптужујући прво тамошњу власт, а на крају и српске епископе за рушење владајуће већине.

2) Поменути споразум, сем проблематизованог урушавања виталних тачака српске политике, срушила је и други дио опозиционе борбе – амнестирани су сви депеесовски кадрови ставком о “изостанку реваншизма”. Најпрецизнији доказ за то су три министра (Срзентић, Радуловић и Ињац) који су на последњим изборима гласали ДПС. Тај тренд амнестије депеес јуришлија, ЗК је наставио у потоњим данима свог регуларног боравка на мјесту премијера – Јована Нишавић, један од виновника будванског пуча са позиција некаквог инспектора за  кадрове, прије неки дан је именована на руководеће мјесто свог сектора одлуком Здравка Кривокапића.

3) Док се још није Митрополит охладио, Здравкови најватренији подржаваоци – остаци руководства покојне НС Шоћ и Поповић, онда Здравку одан посланик Милачић, и пар пароха редовно виђаних у Здравковом друштву – су са старим антисрпским елементима окупљених око концерна Вијести покренули харангу  за одабиром новог Митрополита гдје су тенденцију коју је имао Милов закон (да направи од Митрополије ЦПЦ) замало направили својом политиком. Наиме, сви набројани и са њима повезани трустови су инсистирали на одвојености Митрополије од СПЦ по неком обичајном праву за одабир митрополита по вољи народа, које је најгрубље фалсификовао Славко Перовић. Прогласивши себе најбољим Србима, они су инсистрали на једном од кључних дукљанских циљева – аутономности Митрополије. Здравко у тој харанзи није имао објективне кривице, али се на њу наслонио када је пијан улетио у Патријаршију “да пренесе вољу вјерног народа да Јоаникије буде митрополиz”, одбивши притом да потпише темељни уговор који ни данас није потписан

.

4) ДФ је предложио био тужилачки закон којим би се Милов специјални војник и црногорски специјални тужилац Миливоје Катнић уклонио са функције, али га је Здравко минирао и на крају онемогућио утицајем на парламентарну већину, изазвавши тако парламентарну кризу у сусрет никшићким, бити-или-не-бити изборима. На тим изборима је, уз приличну злоупотребу Цркве, минирао Марка Ковачевића који је, као и десетине младих људи, провео љето пратећи Здравка по Монтенегру, а прије тога хапшен и праћен због судјеловања у одбрани Цркве.

Тако је Здравко оборио владу. Али није само то учинио. Баш онако како је рекао након изгласавања владе, парафразираћу га:”Ову парламентарну већину и ову владу чува народна воља.” И збиља је тако било. Само, то је било тако тада. Овим, и још низом поступака, Здравко је разбио масу од пар стотина хиљада људи са литија, измрцварио и разјединио. Посвађао, баш онако како је хтио Ђукановић. Зато га је на најсмијешнијим протестима икад бранило само чланство Демократа и пар стотина будућих чланова његове странке, запослених преко његових кадрова у јавној управи. И то се брзо разишло.

Али, Здравко није сам.

Здравко је, од политичког лица литија, постао заштитно лице дуалних расколника. Но, кривицу за његово понашање сносе и још три групације.

Прва је ДФ, са својим сувереном Мандићем. Он је омогућио Здравка Кривокапића. Он је, мимо воље његових страначких и коалиционих партнера, да тај човек предводи листу. 26 посланика је гласало за те срамоте, пријетећи после празном пушком да ће оборити владу, минирајући је у неким добрим одлукама. За то треба јасна одговорност у виду оставки и реструктуирања ДФ-а, превасходно НСД-а.

Друга се адресира на извјесне црквене структуре. Не због делегирања ЗК, већ због веома чудног понашања и саопштења током трајања ове владе. Рецимо, умјесто да буде нагнан на стварно јавно покајање након скандала на Сабору, Здравко је добио чеоно мјесто на свечарској трпези. Чудновата саопштења, која су му ишла у корист или га директно бранила, не треба пуно коментарисати. Важан је “трач” – под наводницима јер се полако обистињује – да црквене општине се реструктуирају, конкретно мислим сад на Бијело Поље и Никшић, у одборе Здравкове будуће странке. Да ли то неки злодух Здравку даје упориште за његову политику, у којој се налазе јасни антицрквени и расколнички потези? Роваре ли црногорске и ине службе по нашој Цркви, настављајући оно што је безаконом намјеравано?

Трећи дио одговорности се адресира на српски народ, чији неки и данашњи дјелови плачу за Здравком као за Месијом, не схватајући да је од (комунистичког) злочина стопут гора (Здравкова) легализација истог. Готово акламацијом, уз одмахивање главом и жмурење, од Споразума до неких доба аминован је сваки Здравков велеиздајнички потез као врхунска мудрост. Уплашени од повратка ДПС, издају и ситуациони морал су прогласили месијанством, а сваку (Здравку опонентну) принципијелност за сарадњу са ДПС. Такве заблуде се морају платити, макар то значило повратак ДПС-а.

Срби из Црне Горе морају да науче да им је Србија матична држава, да је Црна Гора створена да би била против њих и да су изистински политички заступници једино они који се залажу за српски интегрализам, али и да стање у српским странкама не могу промијенити бојкотом истих и гласањем црногорских интегралиста, већ искључиво својим српским активизмом.

Док се све то не деси, а неки процеси су и (одоцњело) започети, ваља рећи зашто је Дритан и свака нездравкова влада боља од Здравка: За Дритана нијесмо гласали и, ако нас он збиља не воли, свакако ће мање понижавајуће бити ако нас он понижава умјесто што нас наш делегат понижава. И зато, опет: Путуј Здравко, немој мислити на нас!

 Дробњак