Када је, по окончању Другог светског рата, народ из брдских села око Требиња, заједно са сиротињом из осталих делова кршевите Херцеговине, наклоњене победничком Титовом партизанском покрету, кренуо у колонизацију у Војводину, вођен је био надом у бољи живот, која је надјачавала страх од далеког и непознатог; пропаганда нове комунистичке власти добро је одрадила свој посао.

С песмом и под заставама, заденутим у гареве парне локомотиве и дотрајале, претрпане теретне вагоне „влакова без возног реда“, спавајући са женама и децом на слами, вуненим шареницама и губерима, путовали су дојучерашњи ратници и тежаци на далеке обале Дунава и Тисе. Тамо где су их чекале, њима додељене, плодне њиве и куће војвођанских Шваба, избеглих са пораженим злогласним Хитлеровим трупама. Испраћали су их партијски повереници и чиновници нове власти ватреним говорима о светлој будућности „у новом завичају“, као и рођаци и комшије које је на безводном камењару, уз прадедовска огњишта, задржала сумња да толико хваљена Војводина ипак није бајковити Мисир, ни Америка, „земља обећана“, у коју су ранијих деценија, трбухом за крухом, бродовима из Котора или Дубровника, отпловили многи њихови братственици.

Опипљив израз те сумње убрзо су постали пакети са, својеручно израђеном, гардеробом и храном који су Херцеговцима на војвођанским адресама почели да стижу из старог краја, оскудног у свему осим у душевним људима. Ти пакети су били симболи љубави и бриге за примаоце и неверовања да је Војводина за њихове рођаке рајска башта у којој свега имају и ни за чим не чезну. Неки су, причало се, хтели да шаљу и огревно дрво јер су, из добијаних писама из банатских и бачких села и варошица, сазнали да тамо нема довољно шуме и да она не сме да се сече за ложење.

Припрема пакета „за Војводину“ по херцеговачким брдима је постала својеврстан испит части, поштења и маште за сваку породицу која је имала својте међу колонистима; требало је одабрати оно што примаоцима највише недостаје, оно чему ће се највише обрадовати и, при томе, свакако, избећи шкртост. Опште упутство за тај посао гласило је: што више даш, мање ћеш се брукати.

Први корак у том послу био је најкомпликованији: како набавити добру картонску кутију! Довољно велику и чврсту, да издржи терет артикала одабраних за слање на пут дуг више од 500 километара у спорим возовима. Пошто се кутије нису могле наћи у сеоским продавницама или папирницама, јер их није било набављане су у Требињу, у које се ретко одлазило – најчешће једанпут месечно. Онда када се имало шта продати на градској пијаци, а потом, у продавницама мешовите робе, купити основне кућне потрепштине – брашно, гас за петролејке, ћати за заматање дувана, непржена кафа, шећер у коцкама, со, свеске и оловке за ђаке пешаке….

Брђани су кутије за пакете, најчешће, добијали од градских трговаца код којих су пазарили, а који су их, као непотребну амбалажу од примљене робе, за новац или уз какву накнаду у натури – мало кромпира или сира – чували за те редовне, скромне и непробирљиве муштерије. У села су доношене на коњима, заједно са осталим набављеним стварима, вазда уз бојазан да их, на дугим стрмим планинским стазама, не упропасти ненадана киша. По кућама су држане на сигурним и сувим местима, да се не би поцепале или овлажиле.

Одлика тих пакета била је истоветност по врсти и количини садржаја; по њима се није могло наслутити постојање разлике у имовном стању сељана; та сиротињска уравниловка диктирана је жељом сваке куће да се послатим не обрука ни пред комшијама ни пред примаоцима.

ГРИЈУ НОГЕ И ЧУВАЈУ ЛОЗОВАЧУ: Вунене чарапе обавезан дио сваког пакета из завичаја

Операцијом паковања, по ужурбаности и веселости налик уношењу бадњака или божићњим даривањима, руководио је домаћин, одговоран и за све друге најважније послове и одлуке у патријалхалним херцеговачким кућама. У картонску кутију слагани су ручни радови традиционалне конфекције од овчије вуне – чарапе, рукавице, капе, шалови, џемпери, затим суве смокве, ораси, нарови – које у Херцеговини зову „шипци“, ситно секцани дуван, округли суви сиреви, траве за чајеве и „лечење разних бољки“, домаћи мед и суво месо… Уз све то, ишла би и бар једна литра домаће лозоваче која је, из предострожности, стављана у средину пакета и ушушкавана у плетиво да се, при дугом тандркању вагона, не би разбила. Било је то оно што су, како се говорило, „Бог и кућа дали“.

Све у пакету било је, дакако, најбољег квалитета. Јер се тако чувао образ и неписани исконски закон Херцеговаца по којем се оно највредније вазда даје другима – гостима, рођацима, пријатељима. Зато су жене и девојке посебно пазиле како ће исплести сваку шару на плетиву које ће отићи у Војводину. Ракију је бирао онај који ју је пекао; веровало се да само он може непогрешиво одабрати првокласну. Од сувог меса, овчијег и говеђег, паковани су најлепше обрађени и најбоље осушени комади. Дуван је, по правилу, бирао домаћин, као најстарији мушкарац у кући, осим ако је напушач, што је у Херцеговини често као снег на Нилу. Била је то чувена херцеговачка шкија, „жута к’о восак и мирисна к’о душа ђевојачка“, чијим су шверцерима, вековима, пуњени затвори балканских царевина, краљевина и република, и чији је дим, кроз своје густе бркове, отпухивао и друг Стаљин. Та шкија брзо је омамила и нове суседе Херцеговаца колониста – војвођанске староседеоце Србе, Мађаре и Румуне који су им говорили да само луди људи могу напустити крај у којем расте тако квалитетан дуван.

Пре завршног чина паковања – облагања кутије папиром, што је чињено с нежношћу каквом се преповија беба – у пакет би било убачено писамце са пар података о времену, уобичајеним сеоским радовима и стању сточног фонда. Шкрто казивање било је одраз шкртости живота његових пошиљалаца. У последњем реду писма обавезно би стајало „ми смо добро и здраво, које и вама желимо“. Понекад би, на том листу папира, најчешће истргнутом из дечије свеске, давана прилика и најмлађим укућанима да испишу који ред за своје далеке мале рођаке – да их упитају како уче и када ће им доћи у Херцеговину.

На крају, домаћин би, утегавши пакет шпагом и натопивши његов чвор црвеним воском, узимао мастиљаву оловку коју би пар тренутака вртео међу квргавим прстима, као да се присећа облика слова која ће исписати. Коначно би, китњастом ћириликом, која је одавала дрхтај руке, исписао адресу примаоца, па своју, а испод ње, крупнијим словима – Задња пошта Требиње.

Аутор: Јово Вуковић
(Објављено у „Вечерњим Новостима“, 7. априла 2019.)