• Читам сабрана дела Св. епископа Николаја Велимировића и у осмој књизи наилазим на писма Св. Николаја свештенику Петру Стијачићу уреднику „Српске цркве“, Гера, Индијана. Реших да покажем све то људима који би волели да чују и прочитају докле су два свештеника, два Стијачића имали познанства и шта су оставили иза себе.

Петар и Матеј Стијачић

Писмо Св. Николаја Велимировића свештенику Петру Стијачићу има десет страна, у осмој књизи а почиње на 742. страни. Св. Николај пише:

„Драги оче Петре, мир Божији с тобом!“

„Желео си да ти напишем нешто о питању које је у последње време толико усталасало амерички свет, и духовни и лаички, да ти изложим гледиште наше Цркве на то питање. То је питање тако названог модернизма и фундаментализма. Тамошњи епархијски лист ‘Српска црква’ који ти тако дивно и успешно уређујеш и за који си тражио овај напис, обимом својим не дозвољава да би се ова ствар могла у њему изложити, зато сам ја прибегао редакцији  ‘Хришћанског живота’ с молбом да она објави ово писмо. Ово што следује неће свакако бити непознато Вама православним свештеницима у Америци, но није згорега да више знање у овоме часу кризе потврди и неко са овога старог старог континента и то из два разлога: да би се зарадовали јачини града који се зове Православље и у коме Ви стојите; и друго, да би још јаче усилили своје молитве за Американце, које ви, као и ја толико уважавате и волите.“

У американском Србобрану Питсбург, 21 јануара 1943. године Протојереј Ставрофор Петар Стијачић пише, ја сам преузео нешто из тог писања.

„Године 1916. за вријеме Светског рата, у Њујорк је стигла Војна мисија Краљевине Србије, у којој је био члан пуковник г. Јефрем Поповић, војни техничар из Крагујевца, исте године био је у посјети Америци др. Николај Велимировић, ондашњи професор Богословије Св. Саве а касније епископ Жички. Желео је да упозна Теслу. Ја сам био додијељен од стране ‘Србобрана’, да припремим тај састанак. Тесла је био увијек тачан у времену, па нам је одредио да пријем буде тачно у 3 сата послије подне у ‘Плавом салону’ у великом ‘Валдорф Асторија’ хотелу у којем је он живио и био најстарији станар. И ми смо били тачни; у три сата ушли смо у одређени салон, а из побочне собе изашао је г. Тесла, висок, прав као свијећа и сухоњав. После личног упознавања повела се ријеч о нашој катастрофи у Србији и Црној Гори и иначе о српској борби…“

Тако је прота Петар Стијачић упознао Св. Николаја Велимировића са Теслом. Даље у тексту прота Стијачић пише:

„Пошљедњи пут растао сам се са њим (мисли на Теслу) разговором преко телефона“,то је било на бадњи дан 1943. Звао га је да му честита Божић, то је Петар редовно радио више пута честитком које су сада у музеју Никола Тесла у Београду а ја сам их објавио у мојој књизи: „Стијачићи са Николом Теслом“.

Даље, Петар пише: „Сјутрадан по Божићу, када сам преко радија и из наших новина сазнао за смрт великог научника.“ То ме наводи на мисао да је прота Петар Стијачић можда, а највероватније да јесте, задњи Србин који се чуо са Теслом пред његову смрт.

У Америци је дуго година службовао и прота Матеј Стијачић, док није по наговору Тесле дошао у Смиљан да буде свештеник у цркви у којој је Теслин отац службовао, дошао је 1935. године остављајући добар живот и обећану земљу да би га усташе ухапсиле 1941. године, извадиле очи, гулили кожу са леђа и бацили у јаму Јадовно. Матеја Стијачић проглашен је за свештено новомученика.

Матеја је 1936. године организовао прославу „осамдесет година од рођења Николе Тесле“ где је сакупио представнике светске науке и тога дана Лика се сјатила у Смиљан.

Матеј се састајао са делегацијом Јужних Словена са председником Америке Хербертом Хувером и г-ђом Хувер Хенри. Херберт Хувер је био председник Америке од 1929-1933 године када га је заменио Рузвелт.

Тако укратко описах моје Стијачиће и њихов рад, познанства и трагичну смрт Матејину. Ово сам написао у мојој књизи али много опширније, коју је штампала Српска православна црква, епархија београдско карловачка, ово су само ситни детаљи о знаменитим Херцеговцима.

Зоран Т. СТИЈАЧИЋ / Глас Требиња