• Овјенчане побједничким соколским ловоровим вијенцем Пребиловчанке су, безмало све до једне, осим њих 16, скончале у шурманачкој јами код Међугорја, aли су, послије свих претрпљених паклених мука, нашавши спас у зинулом бездану – побједиле смрт

– Боже мили љепих ли сватова, само што им ђувегије фале – злурадо је просиктала Омануша, ханума Халилова и једна од четири снахе старог Мурата Шоше, пресревши иза поднева другу поворку која је ишла озгор, од школе, па низа страну, кроз село.
Предводио ју је, за разлуку од оне јутрошње, раздрагани барјактар идући испред дјевојака, жена, дјеце и стараца, пореданих у колону од по четири у сваком реду, широко размахујући заставом, како би се, на илинданској припеци, заљепршала на учмалом ужареном ваздуху. Идући с једне и с друге стране, оборужана пратња је шенлучила, свремена на време, припуцавши из пушака и пиштоља.

Јама под Госпиним скутом
Прва је у тој, већ на летимични поглед чудовишној скупини, збијеној и тјераној као стадо оваца, ишла најљепша међу „невјестама“, која је, пригрливши ловоров вијенац, тракама које су га красиле, настојала сакрити голотињу.
Све остало, тих и наредних дана, одигравало се тихо и звјерски крволочно – онемоћале старце и старице, недораслу дјецу, као и двестотинак похватаних Пребиловчана, или оних који су се на лажљиву вјеру предали – клали су у успутним башчама и оградама.
Недоклане, бар 550 душа, су махом живе побацали у јаму Голубинку 6. августа 1941. гдје се, на исти дан послије 40 година, баш на брду изнад Шурманаца, потомцима јамара, наводно, причинила Госпа Међугорска.
Ужасни, по грозоти људима непојамни призори одиграли су се два дана прије тога, када су, у свануће 4. августа 1941., дојучерашње комшије, сада као усташе из Хотња, Почитеља, Муминоваче, Речица, Опличића, Прења, Требижата, Грабовине, Чапљине, Домановића, Тасовчића, Дретеља, Клепаца, Гњилишта, Лознице, Крушева, Бјеловића, Свитаве, Чељева, Вишића, Драчева, Габеле, Струга, Стоца, Звирића, Међугорја, Шурманаца, Бијаковића, Храсна и Хутова – њих бар 1500 под оружјем и још толико хајкача – са свих страна нагрнуле на Пребиловце и све затечене у селу, који су се преварили и из збега повратили кућама и оне које су хајком истерали из скровишта, похватали и сатерали у сеоску школу.
Ту су зверски насрнули на нејач.

Школа у којој је започео усташки крвави пир

Ђавољи ученици
Расплакану дјецу су ућуткивали хватајући их за ноге и размрскавајући им главе о зидове, а бестијалног оргијања нису биле поштеђене ни недорасле дјевојчице, које су мајке морале држати и у њима обуздавати сваки исконским нагоном побуђени отпор док их злотвори не обешчасте и задовоље своју садистичку похоту. Максима Булута, момка од 20 лета, готово су убили од батина јер је одбио да им се придружи у нечовјечном разврату и за њима силује Стоју, своју сестру од стрица.
Над учитељицом Станом Арнаут иживљавали су се редом њени дојучерашњи ученици, потом је распорили и полумртву преклали, а Словенка Славица Булут истом је цијеном платила своју оданост мужу – Србину.

Стана Арнаут

Милеву, жену Богдана Медана, су затекли при порођају. Ножем су јој расекли родницу, извадили дијете и, „крстивши“ га именом Јован, набили на бајонет, замотали у крпе, и вратили мртвог мртвој мајци у утробу.
Онако озвјерени, издвојивши петнаестак најљепших дјевојака, усташе су их поскидале до гола и натерале да се пјевајући ухвате у коло и играју. За коловођу овог колоплета ужаса су им наметнуле нагог осамдесетогодишњег Николу Шарића Хаџију, који је, ваљда, у име свих, завапио на сав глас – Јадни Срби, јада дочекасте!
Фимију Драгићевић, надалеко чувену по љепоти, свладали су тек њих десетак издеравши јој притом сву одећу у дроњке.
Нису поштедели ни малоумног Николу Трипковића који је, сав унезвјерен, уточиште потражио сакривајући се у кокошињцу, а ни непокретне старце Јована Шарића и Јову Надаждина, које су заклали у кревету…

Другачије цвијеће
Ловоров вијенац, љето прије, освојили су пребиловачки соколи као најбоља чета у Мостарској жупи, побједивши, послије свих, и такмаце из Надинића крај Гацка.
Одлука је пала у потезању конопа, као послиједњој такмичарској дисциплини, а обезбједио ју је Мехо Шоше – прави грмаљ, јак као међед. Држао је сам крај конопа и, како су казивали очевици, кроз раширене прсте на босим стопалима сукљала је уситњена пиревина све док се петама није укопао о камен што је тек незнатно вирио из ниско покошеног поља. Онда више није било те овоземаљске силе која га је могла помјерити с мјеста и Пребиловчани су надјачали.

Село је славодобитницима приредило велико славље, попут оних о Савиндану или Божићу, ретким приликама када је хране и пића било на претек и за све одреда, а соколи су, свима на заглед, знамење поставили на зид школе „Краљ Милутин“, коју су Пребиловчани својим рукама, камен по камен, саградили 1924.
Али, не задуго потом, јуначни Мехо, окрвавивши руке до рамена, претворио се у крвожедног зликовца. По злодјелима је далеко надмашио и оца Мурата, који је био муслимански муктар и за Великог рата шуцкор, а онда и сеоски муртат на чију душу – уза већину осталих – посебно падају и убиства жена и дјеце најближих комшија из породица Драгићевић, Надаждин и Медан.
„Хрватко цвијеће“ су, изузев Салка, били и остали Муратови синови: Ахмет, Халил и Мујо, који су пали за поглавника Анту Павелића и своју Неовисну Државу Хрватску, док је Рамо, послије рата, пострадао у саобраћајној несрећи.
Мехо је 1944, заједно са најжешћим усташама и најокорелијим кољачима, заробљен у Љубињу. Изведен пред стрељачки строј дрско је запјевао из свег гласа:
– Шта је за ме било, `ваком барабину, 300 Срба заклат` и бацити у Дрину!

Плакат соколског слета у Мостару

У соколском гнијезду
До сада није тачно утврђен датум оснивања пребиловачке соколске чете, а претпоставља се да је њен рад више пута обнављан, јер су у Мостару још 1903, залагањем Алексе Шантића, отпочела са радом гимнастичка друштва „Обилић“ која су, да би се што пре омасовила, често приређивала вјежбе и утакмице по околним мјестима, а онда и Стевана Жакуле, који је 1908. био први челник Српске соколске жупе босанско-херцеговачке која је већ бројала 37 друштава.

Стари Пребиловчани су причали – a потврда томе је запис Саше Недељковића, данас најпоузданијег хроничара соколског покрета – да су, 4. и 5. јуна 1921. били међу 456 учесника на Првом слету жупе Мостар, као и да су 1924, приликом одласка на свесоколски слет у Загреб, намагарчили млађарију, која дотад није нигдје путовала, да из све снаге упру и гурају супротну страну вагона како се воз неби, на оштрој кривини по изласку из тунела одмах иза Чапљине, тобоже суновратио у Неретву.
Пред други велики рат у највећем и најмногољуднијем српском селу на лијевој обали Неретве са више од 1000 житеља било је довољно момака кадрих да попуне све вежбачке врсте и бар по два-три такмичара за сваковрсна атлетска надметања. Један од њих, јер му је мајка била рођена у Пребиловцима, био је и Алекса Спахић, потоњи атлетски репрезентативац и рекордер, који је 1924. у петобоју наступао на Олимпијским играма у Паризу.

Васо Драгићевић – Ждракановић

Пребиловачки Одисеј
Повратак у село Васе Драгићевића – Ждракановића /р.1890/ је био нови подстријек младићима да искажу свој рс и опробају се са још дуго потом непобједивим у бацању камена с рамена, најбржим тркачем и недостижним скакачем, који је уздуж прескакао волове у јарму и коња под узврх натовареним самаром, али се нико није осмјелио да као он, сједећи прекрштених ногу, прескочe бајонет пободен у земљу, са на горе окренутом оштрицом, или дволитарску флашу са пуном чашом вина на њој.
Причало се да је пред аустријску регрутну комисију дошао ходајући наглавце на рукама па су га, увријеђени, за казну регрутовали на дупло дужи рок у морнарицу.
Васо је служио дуг ћесару прво у Пули, а потом је премјештен у Кину на обезбјеђење аустоугарске амбасаде. На војничком такмичењу у Пекингу, оборивши готово све атлетске рекорде, окитио се ниском побједничких колајни.

Када је Аустоугарска 1914. напала Србију, бјежи у Русију, учествује у грађанском рату и тек се 1921. вратио у Пребиловце.
Оженио се Јованком /р.1901/, дјев. Шегрт, са којом је имао три сина. Средњи син Јово, утопио се као дјечак у Брегави, на Раставцима. Најстаријег Бошка /р.1922/, усташе су у јуну 1941. ухапсиле у возу и усмртили га у Хутовској јами. Јованка и најмлађи син јој Душан су живи гурнути у Шурманачку јаму 6. августа.
Васо се послије рата оженио удовицом Гошом Вујадиновић /р.1902/, дјев. Буквић, из Горњег Храсна, али нису имали заједничке дјеце.

Гоша Драгићевић

Гоша је једна од двије особе, које 7. јуна 1992. нису избјегле из Пребиловаца. Хрватски бојовници су убили Драгињу Медић, једну од ријетких преживјелих дјевојака из „илинданског“ покоља 1941, а Гошу су 8. јуна заробили и одвели у Чапљину, гдје је умрла почетком 2004, у 92. години.

Како су соколима подсјецали крила
Осим тјелесних вјежби (јер новца за гимнастичке справе није било), лако и тешкоатлетских дисциплина, као и врло солидне предвојничке обуке у руковању оружјем, соколи су покренули и просветарско-здравствени рад у селу преносећи знања о вођењу домаћинства, узгоју стоке и пољопривредних култура, поготову воћа, засновали библиотеку и оркестар, приређивали представе, водили борбу против пијанства, пропагирали солидарност, задругарство и штедњу, али и, насупрот националистичким, као изразито родољубива југословенски усмерена организација, проносили дух заједништва и побратимства.
Тај краткотрајни узлет, започет послије Мајског преврата, слома режима грофа Куена Хедерварија у Хрватској и смрти босанског намесника Бенџамина Калаја – силно је ојачао дјеловање српске омладине у Херцеговини.

КОПЉАНИК

Алекса Спахић

– Тиме што се још као тринаестогодишњак Алекса Спахић (1899+1975) сврстао међу пребиловачке соколе може се закључити да је чета у селу постојала 1912. У првом опробавању, на игралишту ондашњег „Ускока“, Алекса је хитнуо копље много даље него што је то било ко очекивао, поготову десетогодишњи Новица Шарић Шоп (доцније, упркос годинама, непрелазни бек чапљинског „Борца“), којем је копље пробило бутину.
Убрзо потом Алекса је победио на такмичењу југословенских средњих школа, током економских студија на сениорском првенству у Загребу 1920. и 1923, првенству Чехословачке у Прагу 1921, студентским играма у Риму 1922, а 1923. поставио је државни рекорд у скоку у даљ (6,55 м), потом и 1924. са прескочених 6,80 м, уз рекорд у трчању на 100 м (11,0 сек).
Запажене атлетске резултате постизао је и као члан прашке „Славије“, бриселског „Racinga“ и „Club de Bruxelles“, а готово са истоветним успехом играо је и фудбал наступајући за загребачки ХАШК и београдски БСК.
После ослобођења, до краја живота био је члан, једно време и потпредседник београдске АК „Црвена звезда“, као и Атлетског савеза Југославије.

Трајао је и након аустријске једностране анексије 1908, мада су власти са подозрењем гледале на припаднике соколске организације и будно мотриле на сваки њихов покрет.
Али, после атентата у Сарајеву отпочео је прогон сокола у Аустроугарској монархији. Од 28. јуна 1914, после сарајевског, бањалучког, травничког и других „велеиздајничких процеса“, па све до краја 1918. тамнице су биле препуне сокола.
Новоуспостављена усташка власт, препознајући у соколима озбиљну и опасну пријетњу, није се зауставила само на прогонима – припадност соколској организацији био је смртни грех, а њихове прве појединачне жртве само су најавиле потоње велико клање.
Многобројни, попут др Павао Цанкија, који је био заклети усташа од 1932. и у чијој је кући у Чапљини 8. априла 1941. исписана декларација о проглашењу НДХ пре неголи је Анте Павелић уопште крочио у Загреб, заузимали су челна места у вођствима чапљинске, мостарске и сарајевске соколске жупе и, убачени, под идејом југословенства, роварили изнутра подривајући соколску организацију.

Лов на соколе
Огњен (Николе) Ждракановић (1901+1941), као сеоски кнез, соколски вођа и народни првак је пребиловачки првомученик. Средином јуна 1941, усташе су га на превару ухапсиле и спровеле у чапљинску школу гдје је страховито мучен, а затим и јавно понижаван и злостављан по варошким улицама. Подлегао је тортури или је убијен на непознатом месту, јер тјело му никада није пронађено и претпоставља се да је бачено у реку Требижат. Сведочење је оставио фра Тугомир Солдо, високи дужносник усташког стана у Чапљини, у својој књизи DRŽANJE KATOLIČKOG SVEĆENSTVA U HERCEGOVINI ZA VRIJEME DRUGOGA SVJETSKOG RATA писаној у Сан Рему 1951. Заједно са Огњеном, после звјерског мучења, убијен је и Миле Витковић, познати спортиста и један од највиђенијих чапљинских сокола.

Косту Мандрапу су мрцварили у силосу на Модричу (гдје је дотерана прва група Пребиловчанки) наизменце скачући му по грудима док му ребра нису попуцала да би га докрајчили пробадајући му, кроз уста, бајонетом лобању.
Бранка Булута, заједно са Симом Брњашићем, усташе су ухватиле 14. августа изнад Брегаве у Ћирића огради – једном од 82 стратишта у Пребиловцима. Страшно су мучени – нарезивали су им зглобове ножем, а онда ломили ноге и руке..
У пострадању више од 850 Пребиловчана, трагична судбина сокола је доказ више колико је усташка кама дубоко засјекла овдашњи корен српског родословног стабла – први војник одавде је испраћен у ЈНА тек 1962, прво дијете послератних родитеља рођено је 1966, а пет година потом, 1971, сеоска школа „Краљ Милутин“ је укинута, после готово пола вијека постојања, јер је имала само пет полазника.

ПРЕБИЛОВАЧКИ СОКОЛИ

Огњен Ждракановић и Милe Витковић

– У „Соколском зборнику“ за 1934/35, који је уредио Анте Брозовић, генерални секретар Савеза сокола Краљевине Југославије, побројано је челништво сокола у Пребиловцима под старјешинством Видоја Шарића: Огњен Ждракановић, замјеник старјешине, Анђелко Булут, тајник, Анђелко Ждракановић, замјеник тајника, Данило Булут, благајник, Манојло Булут, вођа, Михајло Булут, замјеник вође, Душан Надаждин, просвјетар, Милан Шарић, повјереник за штедњу, Илија Ћук, повјереник за пољопривреду и здравство, Бранко Булут, приједводник нараштајаца и дјеце, Којо Екмечић, прочелник трезвјености и здравства и Лазар Надаждин, домаћин.

Аутор: Младен Булут
Извор: Слободна Херцеговина