• Славни црногорски владар Иван Црнојевић подигао је Манастир Рождества Пресвете Богородице на Цетињском пољу и у њему преселио сједиште Зетске митрополије 1484. године.

Сâм назив за Цетиње и Цетињско поље потиче од ријеке Цетиње (понеђе и Цетине), која је протицала средином поља, а која је, највјероватније, геоморфолошким процесима поринула испод тла. Ријека је нестала, а за њом је остало име граду и пољу око њега.

Иако се за вријеме оснивања Цетиња узима 1482. година, када је Иван Црнојевић основао свој дворац на Цетињу, тако на прве писане изворе о Цетињу наилазимо скоро пола вијека раније. Наиме, у историјском архиву Котора чува се један мљетачки запис, у којем, између осталог, пише:

„Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује… Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора”.

О овим првобитним становницима Цетиња и његовој историји прије доласка Ивана Црнојевића можда најбоље свједочи чувена Влашка црква на Цетињу. Потомак једног од њених ктитора и потомак једне од најстаријих цетињских фамилија, Јован Иванишевић, објавио је текст Подловћенско Цетиње у часопису Јавор 1892. године.

Из његовог текста се доста поуздано може стећи увид у податке о насељавању Подловћенског долца, како се овај простор тада називао. У свом тексту Јован Иванишевић пише да је први становник Цетињског поља био војвода Иван Боројев из Старог Влаха, тачније са Златибора. Бјежећи од Турака, дошао је половином 15. вијека у ове крајеве и на сами Госпођиндан стигао у данашње село Иванишевиће.

Уз војводу Ивана је стигла његова жена Јелица и синови Бороје, Владислав, Вушур и Драгослав. Више је пута Иван савјeтовао синове да што прије подигну, гдје виде да је најзгодније мјесто, малену црквицу, и да је посвете рођењу Св. Богородице, пошто тога дана дођоше на Подловћенски долац.

Јован Иванишевић даље пише да војвода „још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити – ако би умрли прије подигнућа цркве; Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на Вељу Гомилу, ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом.

Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на Вељу Гомилу, које је мјесто – ђе је данас Влашка црква – очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу Св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок да су Цетињани били први насељеници Подловћенског доца.

Становници из окола назваше ову црквицу Влашка црква с тога што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда”.

Приредио: Сава З. Станишић, српски гуслар
Лист Гусле, број 33,  септембар 2019. године