„Срби требају да се излијече од двије тешке болести, а то су југословенство и комунизам. 
Док се од те двије болести не излијечимо никада слободе видјети нећемо!“ –
Војвода Момчило Р. Ђујић

11. септембра навршиће се 19 година од када је у Сан Дијегу у Калифорнији, у Господу уснио вожд православне Далмације и Тромеђе, војвода Момчило Радивојев Ђујић, командант Динарске четничке дивизије, под врховном заповјешћу генерала Драгољуба Михаиловића, начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.
У Београду је ових дана боравио Војводин братанац.
„Војвода Ђујић је ћаћин брат од стрица.“, тако ми је господин Ђујић појаснио њихово сродништво.

• Господине Ђујићу, хвала Вам што сте одвојили своје вријеме у отаџбини за овај разговор. Можете ли ми најприје нешто рећи о поријеклу Ваше породице и њеној старој постојбини?

– У нашој породици постоји предање да смо се назвали по једној жени, нашој прамајки, која се звала Ђуја. Остала је удовица са ситном дјецом када јој муж погибе у рату са Турцима. Дакле, било је то оно вријеме када су Турци робили Херцеговину, Босну и све наше земље.
Мајка Ђуја је пребјегла из Херцеговине преко Динаре и са собом довела деветоро дјеце, од чега је било седам синова. Од тих седам синова потичу сви Ђујићи, а сви Ђујићи су из Топоља код Книна.

• А Топоље, шта њега краси осим Ђујића?

– Топоље је најпознатије по извору ријеке Крке и најљепшем слапу њене прве притоке Крчића. То је Топољски бук који је висок 22 метра. Крчић извире под јужним падинама Динаре, а његов ток износи 20км и улијева се у извор ријеке Крке. То је јединствен случај да је увир једне ријеке у извору друге. Иначе Крка и Крчић немају исте воде, Крчић умије да пресуши, а Крка никада. У том изворишном току Крке има доста мекоусте или злоусте пастрмке.

• Ко је родио војводу Ђујића? Какав је био млади Момчило током школовања у Карловачкој богословији?

– Радивоје и Љубица Ђујић су 27. фебруара 1907. године добили свог најстаријег сина. Родио се у породичној кући у Топољу, а надјенули су му српско јуначко име које само собом наглашава снагу мужевности, живота и одважности. Војвода је одрастао у здравој и поноситој српској православној породици, надахнут епским духом наше славне и јуначке прошлости. Осим Момчила родили су још два сина, Глиша и Бошка, те двије кћери Марију и Ику.

Војвода је био бистроумно дијете, ријечито и логичношћу надарено. И у основној школи и у Карловачкој богословији био је најбољи ђак. У Сремским Карловцима се пробудила његова прва искрена и плаховита љубав, она младићка, најљепша. Заљубио се у прелијепу, господску кћер која се Карловцима шетала са сунцобраном од чипке. Звала се Емилија. Надахнут љубавним трепетом млади Момчило ће у Сремским Карловцима тих дана објавити своју прву збирку поезије под називом „Емилијаде“. Пјесме су од критике оцјењене као врло успјешне, а публика их је са похвалом прихватила. Јасно је да су то били први младићки осјети пробуђени њежношћу лијепе Емилије док се шетала корзоом испред богословије и Саборне цркве.

Послије завршене богословије Војвода се вратио у Далмацију, оженио се и добио свештеничку службу у цркви Светог Јована Крститеља у Стрмици.
Оно што је занимљиво за његову женидбу то је да је на превару одвео дјевојку. Заволио је Зорку Добријевић, дјевојку из часне српске породице из Ковачића код Книна. Добријевићи су били поријеклом из Грахова, а држали су гостионицу у Ковачићу. Отац је бранио Зорки да се уда за младог свештеника.
Ипак дјевојка му се обећала и кријући од својих побјегла је са Момчилом са договореног мјеста, а гдје је он по њу дошао са стрицом Ником. Прије свадбе Зорки је свекар Радивоје поклонио најбогатије женско далматинско рухо са украсима и златним накитом.

• Потом је Војвода започео свештеничку службу у Стрмици. Како га је народ прихватио?

– Народ се листом сабрао око свог младог и даровитог пастира, а он је пун воље и љубави народу тумачио Христово јеванђеље, подучавао их сваком напретку и корисности, те покретао послове опште добробити.
Војвода Ђујић је још у Карловачкој богословији изучио пчеларски занат, а интересовао се за калемарство и рад са воћкама. Тако је о њему стигао глас и до српског Двора. Наиме, у краљевској породици било је плућних обољења, па су љекари као најбољи лијек препоручили мед од кадуље. Краљ Александар је имао свој пчелињак, а с обзиром да је кадуља најприсутнија у динарским крајевима, интересовао се за способног пчелара у нашем Приморју. Један професор Карловачке богословије краљу је препоручио свештеника Ђујића као изврсног пчелара и искреног родољуба. И тако је краљев пчелињак стигао у Стрмицу, а на свакој кошници била је српска круна и монограм Александра Првог Карађорђевића. Војвода се савјесно и успјешно бринуо о краљевим пчелама, а мед је из Стрмице путовао запечаћеним вагонима преко Книна на Краљевску станицу Топчидер у Београду.
Послије краљеве погибије у Марсељу Двор је пчелињак продао неком Словенцу, а он је из Стрмице одвезао пчеле са златном круном изнад Александровог монограма.

• Погибија краља Александра Првог уприличиће један значајан сусрет.

– Да, тако је то судбина удесила како само она умије. Тијело убијеног краља Југославије из Француске је допловило у Сплитску луку, а из Сплита је возом ношено преко Книна за Загреб и даље за Београд. Воз са црним флором заустављао се у свим мјестима гдје се народ масовно опраштао од свога краља. У краљевој пратњи од Сплита био је и парох стрмички Ђујић, а управо у том возу он ће се први пут срести са генералом Михаиловићем. Војвода је оставио запис да је том приликом Дража на њега оставио импресиван утисак војничке одмјерености и части.

Воз је застао на Далматинском Косову гдје су српске масе оплакивале Карађорђевог праунука.
Због болести Војвода није могао наставити пут за Београд; остао му је вјечни жал што није био на сахрани краља Југославије.

• Убрзо почиње Априлски рат, распада се „троједна Краљевина“, креће затирање и прогон српског народа. Било је већ вријеме да се роди далматински вожд.

– Све што је остало изван италијанске окупационе зоне, а потпало под усташку НДХ носило је масовно страдање и прогон српског народа. Иако је устанак званично подигнут 27. јула 1941. године, народ се раније организовао на отпор. Предвођени свештеником Ђујићем Срби Далмације припремају устанак против усташке НДХ у дочићу (удолини) обраслом храстовим лугом, у засеоко Бурум, у Топољу. Динарска четничка дивизија званично је формирана у Црним Потоцима у новембру 1941. године. Убрзо потом српска застава се вијорила на слободној Динари, а српски народ је нашао заштиту од истријебљења и злочина. Процјењено је да је Динарска четничка дивизија тих година спријечила усташки геноцид над 500 000 Срба Далмације, Лике и Босанске Крајине.

• Остало је запамћено комунистичко чуђење како им је Војвода утекао из обруча код Книна, како су говорили „исклизнуо је као риба из шака“.

– То је било у децембру 1944. године када је Војвода наредио пробој према савезничким територијама. Био је изузетно мудар и интуитиван, а захваљујући томе војску је извукао кроз ткз. Крављу драгу (кањон). Они који га нису послушали и заостали упали су у комунистички обруч. Иначе, партизани су више пута спремали атентат на Војводу Ђујића, а цијели рат су српски народ излагали масовним егзекуцијама Нијемаца и усташа. Била им је важна само „црвена пропаганда“ и власт по сваку цијену. Сва њихова сила била је најприје усмјерена на уништење четничких одреда, као српске самодржавне војне силе. Војвода је одлично знао шта је то „црвена куга“ и кад год је могао народу је савјетовао да се чува српа и чекића, појашњавајући да је „ТИТО“ скраћеница од – Трећа Интернационална Терористичка Организација.
У једном ноћном окршају са партизанима Четврте црногорске пролетерске бригаде погинуо је Војводин брат Глишо. Динарска четничка дивизија под командом војводе Момчила Ђујића извукла се преко ријеке Соче на слободну савезничку територију са 15 000 својих ратника, не рачунајући њихове породице и избјегли народ. Војска и народ најприје су се населили у кампу Еболи код Напуља, а послије прелазе у Њемачку, одакле се највећи дио исељава бродом у Сједињене Америчке Државе. Најбројнија заједница припадника Динарске четничке дивизије до данас живи у градовима Шервил и Мервил у држави Индијани.

• Рецити ми нешто о дјеци Војводе Ђујића?

– Са својом женом Зорком Војвода је изродио сина Синишу и близанце Радивоја и Радојку. Синиша је био ожењен али није имао порода. Млађи син Радивоје је по образовању архитекта, а докторирао је на српском средњовијековном сакралном градитељству. Он није ожењен, а кћерка Радојка је удата са Руса Александра Кинаха, иначе потомка руске царске емиграције која је послије Октобарске окупације Руске царевине избјегла у Србију. Александар се родио у Обреновцу у Србији, а Радојку је упознао у Америци. Они имају двије кћери. Војводин брат Бошко има сина Давида. Бошко данас има 97 година и живи у Торенсу код Лос Анђелеса.

• Гдје је Војвода сахрањен и гдје се данас чува његова четничка униформа и Ратнички барјак Динарске четничке дивизије?

– У Ескондиду на гробљу данас почива десет Ђујића, међу њима и војвода Момчило Ђујић. На његовом надгробном споменику стоји епитаф: „Господе опрости, помилуј, спаси!“.
Четничку униформу, оружје, шубару и кокарду чувао је Војводин син Синиша, а Ратнички барјак Динарске четничке дивизије чува се у српској православној цркви Свете Петке у Сан Маркосу у Калифорнији.

Занимљиво је да у исељеништву Војвода никада није желио говорити енглеским језиком, а све своје говоре и бесједе казивао је без биљешки и текста. Још док је четовао под Динаром народ је ишао на саборе само да њега чује, а жене и дјевојке су стајале крај пут да га поздраве док јаше на коњу. Исто тако је било и у Америци, његова појавност и духовна сила враћале су српскоме народу снагу, понос и вјеру у мисију.

• У каквом је стању данас родна кућа Војводе Ђујића у Топољу?

– Породична кућа Војводе Ђујића спаљена је и уништена у задњем рату, све је то прилично запустјело. Али у посједу је наше породице. Данас у Топољу живи једна породица Ђујића, то је Милан Ђујић са женом, два сина Савом и Предрагом и четворо унучади.
Испред Војводине куће још прави хлад стара мурва (дуд) под којом је сједила његова мајка Љубица, благо опомињући нас дјецу да се не пењемо по гранама и не отресемо мурве.

• Шта су главни завјети Војводе Ђујића српском народу?

– Војвода је најприје заповједао српску слогу, јединство и превазилажење свих спорења у нашој великој тежњи за српско ослобођење. Он је генерала Недића, Љотићеве одреде и Дражине четнике сматрао истом војском српског народа, а која се борила са истим циљем против окупатора и унутрашњег вјероломства. Учио је да се обавезно морамо сложити и ујединити и да нема подјела на Далматинце, Херцеговце, Косовце и Црногорце, сви смо један и само један српски народ. Био је противник црквеног раскола и увијек је био за недјељивост од Пећког олтара.

Као друго је завјетовање Српске православне цркве да не чини никакве ткз. екуменистичке сусрете и споразуме са римо-католицима, а док год римски Папа себе сматра Божијим намјесником на Петровој катедри, те себе гнусно кити ореолом непогрешивости у ријечима и дјелима.
Са римском јереси нема сретања и разговора!

Трећи је завјет српском народу да буде трпељив и освјешћен, да послије страшног затирања, егзодуса и издаје Србин мора да памти и чека.
А дочекаћемо, наше вријеме тек долази! Поново ће Србиново бити од Темишвара до Скадра, од Скадра до Задра!
Напредак, образовање, слога и стрпљење су Србинова задаћа! А кад дође свети час ослобођење и уједињење отачества и рода!

✥✥✥

,,Ој Момчило, све ти здраво било!
Момчила си старог надмашио.
Твоја слава и твоје јунаштво,
Гласиће се док буде гусала
И док буде пјевачкијех грла.“

Овим стиховима Свети Николај Српски одликовао је војводу Момчила Ђујића, а Република Српска га је одликовала Карађорђевом звијездом (Првог реда) 1998. године.

Парастос војводи Момчилу Ђујићу у организацији Динарске четничке дивизије најављен је за 16. септембар у 10.15ч, у Војничкој цркви (црква Ружица) на Калемегдану, у Београду.

Горан Лучић