Појављивали су се у нашој историји људи који су духовна, културна и национална кретања српског народа усмјеравали у слијепе улице и они који су народ водили магистралним путевима успона, напретка и препорода.
Имали смо државнике, ратнике и духовнике који у најтежим временима вјерно служише Богу и народу. Не узмакоше ни корак пред освајачима, не сагињаше се пред тирјанима, не приклонише се вољи туђинској. Издаја у сопственим редовима није их поколебала, нити уздрмала њихова национална осјећања.
Данас, на трону Светог Петра Цетињског сједи његов достојни насљедник у овом вијеку, бранич цркве и српскога народа у Црној Гори, а како му по положају и поријеклу приличи, најдостојнији чувар српског насљеђа, духовни пастир његошевске, прве и праве Црне Горе, архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, егзарх свештеног трона пећког – Господин Амфилохије (Радовић).
У њему се сабирају светосавска традиција и косовско насљеђе, искуства сеоба и диоба, аманети мученика и завјети предака. Више него у икоме, у њему се везују молитве светих отаца, у ред: од Јована Владимира, Саве Немањића, Василија Острошког, Стефана Пиперског, Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца Његоша, до владике Николаја, Јоаникија Липовца и Аве Јустина.
Из живог ходајућег крста, митрополита Амфилохија, извире највећи глас духовности у Црној Гори и цијелом српству. Један оштроумни дјечак из Доње Мораче израстао је у најзначајнијег племеника свога времена и духовног пастира Црне Горе.
Тешко вријеме у којем живимо дало му је тешку дужност да из духовног спокоја, као његови славни претходници, владике Петровићи, уђе у борбу за разрјешавање свјетовних питања. Док многа свјештена лица широм српства тихују пред најездом проданих душа и туђинских интереса, Митрополит Амфилохије, са трона Светог Петра Цетињског његошевском снагом свог бића говори слово Божије обезбоженој Црној Гори. Његов глас је смјеран и тих када говори о смјернима и светима, а громогласан када се обраћа обезљуђеној монтенегринској власти. Као свједок косовско-метохијског распећа видио је српско страдање које се очима не да сагледати. Тамо су Христова дјеца мучена, силована и убијана под окриљем демократских западних држава. Гледао је наш митрополит Косово задојено крвљу видовданских мученика како се напаја крвљу њихових потомака. Његова пастирска служба довела га је на Метохију да као егзарх свјештеног трона пећког – молитвама и ријечима– умоли Бога и уразуми људе.
Сахрањивао је жртве терористичких хорди и гледао очима српску страдију – о којој је оставио свједочанство „Љетопис новога косовског распећа“.
Митрополит Амфилохије је живи духовни ауторитет Срба у Црној Гори (и не само у њој) , али не зато што је на трону Светог Петра Цетињског или зато што су Срби ауторитативни, већ због његове живе ријечи која је у непосредном додиру са душом цијелог народа.
Монтенегро је уставом успостављен као грађанска држава. Ако је таква држава – држава свих својих грађана зашто се Амфилохију (Ристу Радовићу) оспорава право да говори о стварима из домена политичког ? Кажу да је Црна Гора секуларна држава. Није секуларна, него приватна. Није држава, него прћија. Није Црна Гора него Монтенегро.
На једној страни траје мученичка светосавска, световасилијевска и његошевска, прва и права, духовна више него свјетовна, Црна Гора – чији је трон – трон Светог Петра Цетињског и на чијем је трону њен духовни пастир – митрополит Амфилохије.
На другој страни паразитира дрљевићевско – титоистички Монтенегро, „филџан-авнојевска Црна Гора, рођена у Брозовом Јајцу“, која у себи нема ничега духовног, али ни истински секуларног, јер служи свом земаљском божанству: шефу режима – Милу Ђукановићу. Њен господар је утроњен у црногорском подземљу да влада надземном Црном Гором.
Као најпрепознатљивији и најутемељенији насљедник фашизма, неолиберална идеологија је откључавајући најмрачније пориве у име слободе, изградила мишљење вођено најсебичнијим интересима. Виновници уласка Црне Горе у НАТО, у Његошевом идентитетском кључу, су потурице. Временски јаз између Петровданске скупштине 1941. (којом је створена фашистичка Црна Гора) и ове априлске скупштине на Цетињу 2017. (којом се свечано легализује нелегитимно приступање војном пакту) није био довољан да раскине нит издајства које кроз братоубилаштво услијед фашистичког, комунистичког и аутошовинистичког терора спаја 76 година страшне црногорске повијести. Дан након Петровданске скупштине 1941. букнуо је Тринаестојулски устанак, док је прави одговор на савремено цетињско ишчашење одоцнио. Међутим, нијесу одоцнили напади на националне Србе у Црној Гори од стране одрођених непоменика. Обезбожени монтенегрински духови попримају демонска обличја, при чему је најпрепознатљивија одлика носилаца неолибералног мишљења (у Црној Гори и Србији) њихов насилни однос према прошлости, историји и било чему што носи атрибут «српски». Такви “неокомунистички мутанти“, како једног од њих назива епископ Атанасије Јевтић, проглашавају се за господаре неба и земље, свега овостраног и оностраног, дајући себи за право да осуђују жртве ако џелати усвајају њихову накарадну идеологију.
Симпатизери такве идеологије глорификују демократску свјетлост, а ослијепили су у аутократском мраку. Какву то свјетлост слијепци могу оком видјети – осим лажне ? Не уважавају ништа духовно, а постојање српства у Црној Гори прихватају у оној мјери у којој ће за све злочине црногорских власти оптужити „српски фактор“. Но, како једном рече један знаменити „црногорски“ пјесник: „Што ћемо са Србима у Црној Гори. Не можемо их побити!“ Несклони аутогеноциду, Срби у Црној Гори доживљавају културоцид.
Митрополит брани Српску православну цркву од насртаја монтенегринске, партијске, невладине организације „Црногорска православна црква“, једине тзв. цркве чврсто утемељене у МУП-у, а не у канонској аутономији/аутокефалији.
Митрополит брани српску културу, језик и цијели српски народ борећи се противу обимног насиља над духом, на које су осуђени од стране пљачкашког режима и његове приватне државе. Најжалосније изгледа чињеница да српска влада у Београду не брани интересе сопственог народа, игноришући Ђукановићева непочинства која се више не могу ни избројити.
Једина трајна свјетовна подршка митрополиту Амфилохију је вјерујући народ.
Широм Црне Горе зажижу се луче у правовјерним појединцима. Њихова слаба и треперава свјетлост шири се у аутократском црнилу. У знаку саборности хиљаде младих људи пјешачи свијетлим корацима до острошке светиње на поклоњење Острошком Чудотворцу. Хиљаде младих луча се окупља око светитеља који шири плам њихове вјере. Њихов духовник, владика и игуман острошки Г. Амфилохије је молитвама испред два света ћивота (Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског) скупио снагу да на своја старачка рамена понесе крст који му је носити суђено.
Што га више напада обезљуђена власт обезбожене државе, митрополит Амфилохије се уздиже на више мјесто међу именима српских великана.
Испуњавајући своју земаљску мисију, он се уписује „у љетопис опширни вјечности.“
„Нека се веселе Брда и Морача Син њихов стазом светаца корача Ми ускликнимо у дане Божије: ЖИВИО ВЛАДИКО НАШ АМФИЛОХИЈЕ. “
Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
