Због Владимира Томашевића и Бојана Костића, 11. септембар је трагедија и за српски народ. Зато, када дође наредна годишњица, немојте мислити на „карму“ или се радовати туђој несрећи. Помислите на своја два суграђанина, припадника свог народа чије су смрти тог дана завиле нацију у црно.
Снимак екрана/Youtube/CBN News
ПИШЕ: Божо Ћоровић
Када год се помене 11. септембар, готови сви знају на који догађај се мисли. Свако ко има контакта са спољним светом зна за облак прашине над најпознатијим градом на свету, Њујорком.
И наравно, многи ће у Срби рећи: „Шта је то мене брига? Они су бомбардовали нашу децу две године раније, заслужили су“. И можда су у праву, можда. Није ту у питању ко је Србин, Американац, Кнађанин, Индус или шта год. У питању је људска природа. Како остати смирен, не само према другима, већ и према себи?
Јер из гнева се рађа мржња, а из мржње се не рађа ништа.
Она уништава.
Са мржњом долази незнање, и нешто што често себи дозволимо, ја први, а то је да над нама завлада „култура“ заборава. Што више мислимо да смо упамтили, то смо мање свесни колико смо заборавили. А има пуно ствари, јер то није сећање изгубљено у магли. Оно се налази у понору Требишњице. Шта падне у тај понор, светло дана више видети неће. Многе приче су нам исклизнуле тамо. Не само Херцеговини, већ и целом српству. Само ће потпуни лудак покушати да уђе унутра надајући се да ће изаћи жив, са тим изгубљеним тајнама. Свако то може учинити, малобројни ће покушати.
И то је, такође, потпуно у реду. Инстинкт преживљавања је у сваком људском бићу. Он није само борба за голи живот, већ и друштвени. Нико не жели да шутне осиње гнездо, где ће се суочити са противницима. Не због страха, већ због немара.
„Гледам своја посла, нећу да се мешам“.
Потпуно легитимно.
Управо је једна прича остала изгубљена, под прашином и узаврелим њујоршким бетоном. Не једна, већ две! Две приче које су дугачке, сложене, о којима ни сам аутор не зна пуно, зато се и неће усуђивати да превише дубоко залазим. То и није намера. Намера је само да знамо за постојање и да се запитамо: колико има таквих прича које никада неће бити извучене из мрачних вода заборава?
Na danasnji dan u napadu 11. sept. na Svetski Trg. Centar poginula su dvojica Srba, Vladimir Tomasevic i Bojan Kosic! pic.twitter.com/PKY5dgb4DG
Владимир Томашевић и Бојан Костић су били међу најбољима које је Србија могла да понуди. Млади, способни визионари, који су својим делима представљали родну земљу на прави начин.
Томашевић, иначе са Косова и Метохије, завршио је Електротехнички факултет у Београду, а касније постао потпредседник у софтверској компанији са седиштем у Канади. Он је био визионар. У време када није свако имао приступ компјутеру и интернету, Томашевић је својим знањем и вештинама био један од пионира широке софтверске употребе, не само у Канади и СР Југославији, већ широм света.
Да, из те застареле, опскурне, мале, ратом обузете државе је дошао ум који је толико обећавао и, поврх свега, доприносио напретку људске цивилизације. И то је све постигао својим радом, трудом и упорношћу.
Бојан Костић је, са друге стране, бриљирао у спорту. Као врло надарен кошаркаш, што и није зачуђујуће, с обзиром одакле долази, је добио стипендију Универзитета Ајова. Нажалост, блистав почетак каријере окончала је повреда. Можда је та повреда спречила да имамо још једну звезду и легенду у НБА. Можда нас је спречила да имамо врхунског тренера тамо. То никада нећемо знати. То је најмање и битно сада, Костићу поготово.
Њих двојица су имали своје животе, снове и жеље. Ни један ни други нису напустили домовину из хира. Отишли су у потрази за бољим животом. Понуђене су им прилике које им овде нико није нудио. На овим просторима је буктео рат, а прилику нису добијали они који вредно раде, као Томашевић и Костић, већ они са јачим „везама“. Аутор није упознао ни једног ни другог, нити познаје њихове породице, али дубоко верује да су били, не само примерени људи, већ и узор свима у њиховој околини. Уместо да буду понос наше нације, туђе нације су им понудиле живот какав заслужују. Не изгледа вероватно да су се Томашевић и Костић познавали. Они су тог дана били у Светском трговинском центру из потпуно другачијих разлога, на различитим спратовима. Можда нису били ни у истој кули.
Али једно је сигурно. Два потпуна незнанца су се „сусрела“ изгубивши животе на истом месту, једног обичног дана, који се лако и брзо забораве. Да се ништа није догодило, тај дан би био потпуно заборављен. Али није. Томашевић и Костић, од стране шире српске јавности, готово потпуно јесу.
Њихова тела, као и тела многих, никада нису пронађена. Остала су само пепео или црне мрље на том проклетом асфалту, тог ужасног дана. Они нису били губитак само за Србију, већ и за цео свет.
Зато, драги Срби, због Владимира Томашевића и Бојана Костића, 11. септембар је трагедија и за српски народ. Зато, када дође наредна годишњица, немојте мислити на „карму“ или се радовати туђој несрећи. Помислите на своја два суграђанина, припадника свог народа чије су смрти тог дана завиле нацију у црно.
Завили је у црно, а да је мало ко знао.
Данас, постоје тек спорадични текстови о тој двојици Срба. Прича је годинама била заборављена. Тек је недавно, више од 15 година касније, неко одлучио да их се сети. Премало, прекасно.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
