• Књига   упечатљивог  наслова Памтим да бих постојао  Рада Лаловића је по много чему јединствено штиво у ком  је аутор сажео своја дугогодишња истраживања и  бављење  феноменом културе сјећања.

Може се рећи да је у данашњем времену, кад се постепено препознаје значај његовања културе сјећања, једна оваква књига и те како значајна, чак и неопходна.  Треба додати да је ово прва књига  на српским просторима која се на један врло систематичан  и методолошки осмишљен начин бави овом тематиком. Захваљујући  опсежности и студиозности са којом се овом проблему   у књизи  приступа, она претендује да  постане   уџбеник  за све  који се овом тематиком  баве:  наставнике, професоре, али и ученике које дубље  заинтересује.

Оно што и сам  аутор констатује на почетку ове књиге јесте чињеница  да  Срби донедавно нису имали никакву националну стратегију нити адекватан однос према својој историји, својим страдањима и његовању културе сјећања. Поред Јевреја и Рома, нема нације која је толико страдала у читавом двадесетом вијеку,  а не само у Другом свјетском рату, нити нације која је толико занемаривала и заборављала своја страдања,  понајвише ради уклапања у идеале заједничке државе и начела комунистичке идеологије. Тек од прије неколико година српски историчари, политичари и  културни радници почели су отворено да говоре о српским страдањима ,нарочито током  Другог свјетског рата, и потреби кутуре памћења  властите Голготе. Тада је препознат и значај увођења ове теме у школске програме  из националне групе предмета (српски језик и историја). Професори српског језика и историје били у прилици да прате  семинаре који  у својим насловним темама углавном имају ријеч  Холокауст, значење и приступ теми холокауста, а нигдје се посебно не говори  о страдању  Срба. Већ тада је било јасно да се овој теми не може  приступати без озбиљне научне методологије и осмишљеног концепта. Такође је битно да се  овако важној теми  приступа  од најмлађег школског узраста па до сложенијих средњошколских и високошколских програма. Култура сјећања мора бити препозната као камен темељац сваког личног, а онда и националног идентитета.

Памтим да бих постојао је трећа у низу књига  Рада Лаловића,  просвјетног савјетника за српски језик, која се бавим тематиком културе сјећања и страдањима  српског народа у XX вијеку овјековјеченим у српској  поезији.  Она је продукт  дугогодишњег  озбиљног бављења овом темом, али и  искуства  које је аутор  стицао  током   свог  праћења наставног процеса као и рада на унапређивању наставних планова и програма. Имајући у виду све наведено био је и те како компетентан да напише књигу  у којој ће предложити одговарајуће моделе проучавања културе сјећања у оквиру наставе српског језика на адекватним примјерима из српске поезије  страдања и патње. Зато је први ауторов корак био да пронађе одговарајуће текстове преко којих се најбоље може приступати овој сложеној и осјетљивој теми.

Књига Пред сјенима српских мученика   представља антологију српске поезије тематски везане за страдања Срба у XX вијеку. Kњига је доживјела велики одјек у научној и културној јавности, што је аутора подстакло да направи зборник есеја и  књижевно-критичких радова  посвећених  поезији страдања под називом Српска поезија страдања и патње. Направити прву антологију поезије инспирисане потресним свједочанствима  и личним  доживљајима страдања  Срба у XX вијеку свакако је  био значајан подухват који ће охрабрити  будуће прочаваоце. За сакупљање толиког броја познатих и мање познатих пјесама везаних за ову тематику  била је потребна огромна посвећеност, воља и ентузијазам. Међу њима  налазе се пјесме неких од највећих српских пјесника (Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Матије Бећковића, Рајко Петрова Нога и многих других ), у ову збирку  су  ушле и пјесме мање познатих аутора који се  баве  истом  тематиком. Очигледно  да је примарни циљ аутора био да  прикупи  и сачува што више свједочанстава о страдању  нашег народа током  XX вијека, па тек онда умјетничка вриједност  самих текстова. Они  су понегдје  неуједначени по умјетничкој вриједности, али истовјетни по сликама страдања и патње које приказују. Друга књига Српска поезија страдања и патње , чији је Лаловић  приређивач,  обједињује  двадесет и  два научна и есејистичка текста  инспирисана поезијом  страдања и патње, од којих  је он сам  аутор десетак текстова, а остали су дјело  младих аутора који су  такође показали смјелост  да се баве овом  још увијек  осјетљивом  темом.

Ауторова трећа књига, о којој је овдје ријеч, проистекла из опсежног рада на прве двије књиге, представља озбиљан и систематичан приступ култури сјећања односно колективног памћења. Аутор наглашава значај  изграђивања  личног и националног идентитета  као неопходног предуслова за развијање свијести о култури сјећања. Да би се изградио правилан однос према култури сјећања, по ауторовом мишљењу,  потребно је прво направити терминолошка разграничења  и одредити право  значење  термина:  холокауст, геноцид и злочин. Он то и чини на почетку  своје књиге, напомињући да су Срби своје жртве дуго подводили  под појам Холокауст, занемарјући их или жртвујући идеалу братства и јединства. Лаловић  прецизно  објашњава појам  геноцида који се стално  злоупотребљава у  језику  дневне политике, као и појам злочина. Цитирајући  бројне  еминентне ауторе, Лаловић  наглашава  да  се страдање  Срба никако не може  подвести под појам  Холокауст  јер  се  он односи искључиво на страдање Јевреја  у другом свјетском рату и нацистичким  логорима. Оно што  аутор посебно наглашава је чињеница да се страдања  Срба у  XX вијеку  никако не смију  изучавати  у школским програмима под појмом Холокауста.  Истичући  и слиједећи  мишљење  значајних  научних ауторитета као што су Милорад Екмечић, Василије Крестић, Саво Скоко, владика Атанасије  Јевтић, Мило Ломпар, примјећује потребу посебног изучавања злочина над Србима у XX вијеку, као и посебног именовања тог специфичног и систематског  уништавања једног народа које је са прекидима трајало читав један вијек. Ако се страдање Срба именује посебним именом, тиме му се аутоматски придаје  и већи значај. Академик Василије Крестић, велики познавалац српско- хрватских односа први је инсистирао на таквом  именовању. У том смислу предложена су два појма специфично везана за страдање Срба, а то су Србоцид, као посебан вид геноцида над Србима и Покољ, назив који је предложило Удружење потомака поштовалаца жртава усташког логора „ Јадовно“ 1941. Они су под термином Покољ објединили систематско уништавање и убијање Срба на територији НДХ. Међутим, као што и сам аутор наглашава, појам културе сјећања на наша страдања  не треба везивати  само за Други свјетски рат и злочине у НДХ, мада су та страдања било најмасовнија и најбруталнија.

Свој методолошки приступ проблему културе сјећања аутор врло правилно позиционира на појму идентитета: личног, породичног, друштвеног и културног. Он врло исправно препоручује да се појам личног идентитета мора градити код дјеце од најнижег узраста. Прво питање на које дјеца морају имати одговор је питање: „Ко сам и ко су ми били  преци?“. Притом, у нешто старијем узрасту, аутор препоручује познавање  породичног стабла по очевој и мајчиној линији.  Дакле, на лични идентитет мора се надовезати породични, који се огледа у знању ко су нам били преци. На причу о породичном идентитету  лако се надовезује национални идентитет кроз познавање  поријекла и живота  предака, те њихове националне припадности.  За национални је нераскидиво везан културни идентитет који се огледа у  културном стваралаштву  једног народа. На тај начин  млади  ће формирати  правилан однос према прошлости  и континуитету трајања, што је врло важно.

Посебна вриједност  ауторове  студије је  у  томе  што он даје врло конкретне приједлоге и теме за изучавање културе сјећања у све три тријаде основне као и сва четири разреда средње школе.  Поред  тема којима су наставници дужни да се баве на одређеном узрасту, аутор предлаже и одговарајуће књижевне текстове који ту тему  поткрепљују.

То су текстови у којима се дефинише и наглашава национални идентитет као што су Сви моји преци Добрице Ерића или О пореклу Десанке Максимовић. Ауторска концепција да се култури сјећања прилази кроз причу о поријеклу и идентитету, а не о страдању  и смрти  врло је корисна и пожељна, нарочито за дјечији узраст јер би сурове слике страдања могле изазвати одбојност  и непријатност код дјеце. Аутор је врло свјестан да приступ овој теми мора бити постепен и систематичан, а не стихијски. Ова књига прије свега ће бити од велике користи наставницима јер се у њој предлажу скоро готови модели приступа овој теми и предлажу одговарајуће наставне једнице. Аутор је такође свјестан да се овако комплексна тема не може обрадити на свега неколико редовних часова предвиђених планом и програмом за девети разред основне школе и четврти разред гимназије. Он предлаже да се култура сјећања изучава у свим разредима, почевши од првог разреда основне школе до четвртог разреда средње школе. Пошто је немогуће издвојити толико часова у програму редовне наставе, аутор предлаже додатне измјене наставног плана и програма као и организовање посебних секција и кружока који би се бавили културом  сјећања. На старијем узрасту аутор наглашава потребу самосталног ученичког  истраживања живота и судбина пострадалих у његовој породици и ближем окружењу. Препоручује прикупљање фотографија, снимање кратких филмова, припремање школских представа, учешће на ликовним и литерарним конкурсима, као и екскурзије приликом којих се обилазе мјеста стрдања.

Очигледно је да Лаловић у овој књизи  предлаже прилично другачији приступ прочавању културе сјећања од онога који је тренутно присутан у школским програмима за девети разред основне школе и четврти разред средње школе у Републици Српској. Можемо рећи свакако сврсисходнији. Тај другачији приступ највише се огледа у  избору текстова који истичу национални идентитет и национално страдање, за разлику од садашњих текстова у читанкама, буквано преписаних из планова и програма од прије тридесет година  из  којих се не може стећи јасан увид о жртвама и страдању српског народа у читавом двадесетом вијеку. Изгледа да творци наших школских програма још увијек нису спремни да младом нараштају предоче истину о српском народу. Да ли смо  То су углавном социјално ангажовани текстови  антифашистичког карактера настали  у послератном  комунистичком периоду и прилично обојени таквом идеологијом. Приступ култури сјећања који предлаже Лаловић свакако је храбрији, бескомпромиснији и слободно можемо рећи једини исправан са српског националног становишта.

Лаловић истиче три потребна услова или критеријума за  избор остварења за своју прву антологију поезије страдања и патње Пред сјенима Српских мученика а то су: да је пјеснички субјект жртва злочина, да је посматрач, односно свједок злочина или да је у некој врсти молитвеног односа према страдању описаном у књижевном дјелу. Исте критеријуме Лаловић предлаже и приликом избора текстова из овог тематског круга за наставне планове и програме.

Оно што је такође иновативно у овој књизи јесте ауторово укључивање  много ширег историјског и књижевног контекста у појам културе сјећања који чак излази из оквира XX вијека.  За такав примјер узима одломак о данку у крви из Андрићевог романа На Дрини ћуприја. Како аутор и сам наглашава, ово је први случај да се овај добро познати одломак анализира из  потпуно новог угла. „Њега је нарочито згодно тумачити  градећи  различите прилазе и приступе који се на крају своде на исто, на бол и патњу згуснуту у тих неколико пасуса о којима се могу писати и психолошке, и културолошке и стилистичке и многе друге расправе. Те расправе могу започети на различите начине, али на крају свака мора покушати дати одговор на питања која проистичу из бола и родитељске патње, из сузних погледа дјечака који се љуљају заробљени у туђе сепете и осуђених на  скори и трајни губитак идентитета за туђи интерес“, напомиње Лаловић ( Лаловић, 2021: /79). За овај одломак аутор је понудио одговарајуће истаживачке задатке и предложио један интересантан и нов модел интерпретације овог романа у средњој школи.

historija.info

Обухвативши својим проучавањем и поетске текстове који су инспирисани Принциповим сарајевским атентатом, али и  ратним дешавањима деведестих година  на сарајевском ратишту, аутор ове књиге је показао да се култура сјећања не може само  уско везати  за жртве  Другог свјетског  рата на просторима некадашње НДХ, него и за страдања Срба у Првом светском рату, као и  стравична дешавања у последњим ратовима деведесетих. Разбијајући стереотип о усташама као јединим злочинцима, Лаловић налази примјере  снажне  и  потресне поетске ријечи  инспирисане поратним жртвама комунистичког режима у Црној Гори у поезији Момира Војводића, Благоја Баковића, Луке Цицмила и Тодора Живаљевића Величког. Међутим, Лаловићево интересовање обухвата и прошлогодишња актуелна дешавања у Црној Гори, везана за  покушај отимања светиња СПЦ у Црној Гори, прогон српског народа,те његовог свештенства и владика. Он и та дешавања уврштава у контекст културе сјећања. Посебну пажњу привлачи текст Епископ као пјеснички мотив у коме аутор анализира пјесничка остварења инспирисана страдањем митрополита Амфилохија и владике Јоаникија на бранику светосавља и традиционалних вриједности српског народа у Црној Гори. Феноменом  те , у неку руку, друштено- ангажоване поезије као свједочанства посљедњег страдања српског народа у Црној Гори,  инспирисане личностима  двају  црквених великодостојника који  симболично носе крст цијелог народа,  нико се прије Лаловића није подробније бавио.

Фото: Александар Живановић / prebilovci.net

Пребиловци и уопште херцеговачка стратишта предмет су многих Лаловићевих текстова. И  у овој књизи посвећено им је неколико одјељака. У тексту Пребиловци као пјеснички мотив анализирана је поезија инспирисана потресним страдањима у Пребиловцима 1942. као и у посљедњем рату.  О Пребиловцима као јединственом мјесту двоструког и незапамћеног злочина први је писао Стеван Раичковић, затим Рајко Петров Ного, Будимир Дубак, Драган Хамовић и неки млађи мање  афирмисани  пјесници. Њихова поетска остварења  Лаловић доводи  и у контекст злочина који континуирано траје читавих педесет година, без покајања починилаца и њихових потомака. Континуитет злочина  оличен је у минирању цркве подигнуте на мјесту страдања пребиловачких мученика у Другом свјетском рату.  То је посебно снажно приказано у поетским сликама из истоимене пјесме Драгана Хамовића. Напоредно анализирајући Хамовићеву пјесму и пјесму Бећира Вуковића, Лаловић проналази једно дубље симболичко значење  оличено у  мотиву  свевремене цркве која се изнова подиже на мјесту двоструког страдања. „ И тако, сада и дефинитивно, пребиловачка површ постаје широко гробно мјесто по коме су расути земни остаци светих пребиловачких мученика које никада нико неће моћи у потпуности сакупити, па та површ истински постаје она порта свевремене цркве на отвореном о којој смо напријед говорили.” ( Лаловић, 2021, 185 ). Цијела прича о пребиловачком страдању  снажно је поентирана у једној Хамовићевој строфи коју  Лаловић посебно наглашава. Ово је уједно једна од најефектнијих пјесничких слика из поезије страдања и патње, гдје је истина о страдању огољена и једноставна у својој страхоти.

Пођи, понеси памет што простију

Селу што стаде у сандук костију

У пукотину матерњег предела

Падале мајке а деца летела.

Оно што можемо закључити на крају овог осврта на књигу  Рада Лаловића симболичног наслова  Памтим да бих постојао   јесте да она већ у самом свом наслову носи кључну одредницу кутуре сјећања, а то је памћење свега што нам се десило у прошлости. На више мјеста у својој књизи Лаловић наглашава да је управо то лично, али и колективно памћење предуслов за правилно формирање идентитета сваког појединца, које се касније преноси на породични, а онда и друштвени ниво.  Управо због тога, Лаловић указује  на потребу изучавања културе  сјећања још од најранијег школског  узраста  преко  адекватних садржаја за сваки узраст. Тај континуитет је, по ауторовом мишљењу, потребно пратити током читавог школовања да бисмо израсли у личности свјесне своје историје, својих страдања и жртава, али без жеље за осветом.

Раде Лаловић је у својој књизи обухватио сва позната мјеста српских страдања у XX вијеку почевши од  логора у Добоју  и Араду  током Првог свјетског рата, преко великих стратишта у Другом свјетском рату од Глине, Јадовна и Јасеновца до Шушњара, Брода на Дрини и Пребиловаца и, на крају, сарајевских, херцеговачких и других стратишта из посљедњег рата. Заправо, он је  феномен културе сјећања  измјестио у много шири историјски контекст коме је додао и насилно одвођење јањичара у турску војску. Највећа вриједност ове књиге и уопште Лаловићевог озбиљног и опсежног бављења  културом сјећања јесте управо та свеобухватност, али и нуђење конкретних и разнородних приступа свакој од обрађених тема. Сакупивши и систематизујући огроман број књижевних текстова везаних за српска страдања, он је  својим сљедбеницима који  ће се у будућности бавити овом проблематиком назначио  битне смјернице , а ипак  оставио довољно простора  за  њихова  самостална истраживања. Ова Лаловићева књига прва  је комплетно методолошки конципирано дјело које се  бави културом сјећања и вјероватно ће служити као уџбеник или значајан приручник  многим будућим проучаваоцима. Лаловић им је свакако понудио обиље материјала и плодоносних идеја које се могу одлично примијенити како у настави, тако и при писању научних и стручних радова.

мр Дарка Деретић