• На велики јубилеј – 100 година од присаједињења Српског Војводства цјелини нашег народног тијела и бића, била ми је част и искрена радост учествовати на отварању изложбе о страдању српског народа из Пребиловаца и доње Херцеговине у Другом свјетском рату, али и њиховом васкрсењу под куполама храма у Пребиловцима, те побједи у дочеку 800 година Светосавске цркве у Херцеговини са хоровима православних новомученика.

У оквиру духовних свечаности „Под покровом Богородице“, а поводом славе новог храма Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, Српско Национално Друштво „Пребиловци“ добило је позив да у недељу 30. септембра 2018. године уприличи изложбу и разговор о страдалничком искуству Срба у Херцеговини.

Захваљујем се г. Миленку Јахури, предсједнику СНД „Пребиловци“, на указаној прилици да пренесем породична и лична искуства о хрватском геноциду над Србима у Херцеговини, те да понудим савремено сагледавање злочина који од разлаза 1054. године непрекинуто траје на овом разграничењу двије духовно-цивилизацијске свијести.

Обратио сам се као потомак жртава усташког геноцида у Херцеговини, потом као публициста који се бави темама Православне цивилизације и српског искуства у њеним оквирима, те као припадник млађих генерација које ће у трауматичном искуству Јасеновца, Јадовна и Пребиловаца морати пронаћи свој Нови Тавор преображења, обнове и силе – силе у истини и животу с којима ћемо се сигурно вратити на сва наша историјска поднебља затирања.

Ово искуство српског народа биће највредније што можемо понудити за живот и слободу државотворних, непоробљивачких и самосвјесних народа свијета.

Захваљујем се свештенству из Бачке Паланке на срдачном пријему, свештеницима епархије бачке који су циљно дошли на предавање, Народној библиотеци „Вељко Петровић“ у Бачкој Паланци која нас је љубазно угостила, те уљудној и доброј публици која је сваку нашу ријеч саслушала са пуним поштовањем и интересом.

✥✥✥

Волим равницу и њене људе, мир ушорених стаза наткривених крошњама платана, одмјерену пристојност људи, лагани трепет меланхолије и насљеђе велике историје која као бисер израња из дубина Паноније.

Једна од мирних лука наше равнице је и Бачка Паланка, љупка варош покрај живоносног Дунава, привијена уз његов ток као заљубљена жена уз вјереника.
По етимологији ријеч „бач“ у српски језик уходи из угарског (мађарског), а значила би коначиште, насеље крај воде.

Зато Вијену зовемо Бечом тј. великим насељем уз велику ријеку. Но, у нашем динарском крају планинска коначишта и данас зовемо бач-ијама, те није затворена могућност да се ова ријеч вратила српском језику послије миленијумског кружења равницом.

Бачка Паланка је добра српска лука. Као капија Подунавља она је прва прихватала све наше вјековне збјегове са југа и запада, пружала им одмор и комад паорског насушја. Они су њу бранили, украшавали, пјевали јој и давали свјежину обнове. Најстарија српска православна црква у Бачкој Паланци је посвећена Светом Јовану Крститељу, а њена градња започиње 1785. године. У цјелини је завршена 1815. и та година се узима као полазна за њено трајање.

2015. године свечано је обиљежено 200 година Светојовановског храма у Бачкој Паланци.
Оно што је важно за Србе Херцеговце међу првим свештенослужитељима ове цркве био је Рафаило Милорадовић, потомак српске властелинске лозе из Хума, Милорадовића-Храбрена.

Рафаило Милорадовић је био иконописац и секретар владике бачког Висариона Павловића (1731. -1756.), а учествовао је и на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1735. године којим је установљена Српска Војводина.
У близини Бачке Паланке живјеле су и у нову српску властелу стасавале двије херцеговачке лозе, Стратимировићи и Дунђерски (Вишњевци).

Данас је Бачка Паланка Херцеговина изван Херцеговине, а њени људи су висови у равници који врлинама, радом и поносом на старину једнако стреме небу као они планински у нашем Захумљу.

30. септембра 2018.
у Бачкој Паланци

Горан Лучић