• Како може једна боја, посебно ако је идеолошка, да подигне велики потпорни зид? Е, сада, да ли боја или ум? Или, и боја и ум, а и реч!

Отац Тимотеј, калуђер, мале физичке конституције али велике унутрашње енергије, се већ годину дана мучио око пара за потпорни зид око комплекса свог манастира. Уложио је сву своју енергију и манастирска средства како би ову светињу опасао неопходним зидом који би спречио ерозивни процес, а самим тим и пропадање манастирских објеката па и саме манастирске цркве. Онако мали, неко би помислио да се лако предаје. Не, отац Тимотеј је био оличење мудрости и извор огромне енергије.
Зид око манастирског комплекса је започео у незгодно време, у време нестајања једног система, система политичког једноумља, и почетка другог новог, демократског. Време где су се сударале идеје, мисли, поступци… Са наиласком нове ере, отац Тимотеј се осоколио и јавно подржавао нове снаге у држави. Много пута је узимао учешћа на митинзима новог демократског друштва. То је боло очи старим партијским кадровима у регији где је живео и чинодејствовао. Но, није одустајао. Градио је и речима и делима. Није се обазирао на ништа. Имао је свој правац.
Енергија му није недостајла, али новац у манастиркој каси јесте, а зид око комплекса је стао на половини. И реши, мали стасом, а велики душом да потражи помоћ своје општине. Оде код председника, који је још подржавао старе снаге јер су га оне и изнедриле. Додуше, председник је био човек који је поштовао идеје оца Тимотеја, али идеологија је била јаз међу њима. И то велики јаз. Док се кратким ногама а тешким корацима пео уз степенице до председниковог кабинета био је забринит, а председник, који га је чекао најављеног се смешкао и у себи ликовао: „Дође маца на вратанца… Пуно пута си ме поткачивао на митинзима, е, ево прилике за реванш.“
– Председниче… Верујте, све манастирксе краве и овце сам продао…
Немам више шта да продајем а пара немам више да зид око манастира завршим. Уз помоћ општине бих могао… – јадао се калуђер у кабинету председника.
Председник га је гледао, смишкао се „под брк“, и на крају му одговори,
ликујући:
– Даћу новац, али тек када те видим са црвеном капом на глави! –
метафорички и у стилу „причам ти ћеро, сећај се снахо“ му је говорио председник, дајући до знања да им се идеологије разликују.
Види отац Тимотеј да „под сухо дрво нема хладовине“ и бесан, сав у зноју је напустио председников кабинет необављеног посла. Чим је изашао на врата скину камилавку са главе, како би обрисао зној са лица и косе. Марамицом обриса зној, крену да камилавку обрише изнутра, па да је опет врати на главу. У том моменту угледа нешто што до тада никада није уочио да постоји – црвену поставу од свиле унутар камилавке. Тог момента му прораде ум. Онако љут и бесан, удари песницом камилавку од споља те је изврну наопако. Стави изврнуту камилавку на главу и онако са црвеном капом се врати у кабинет председника:
– Председниче, ево ме са црвеном капом!
И тако Бог уреди те победише ум оца Тимотеја и реч председника, те
манастир доби свој потпорни зид.

Братислав Петровић
Бела Паланка, Србија