• На тераси Kултурног центра, у организацији Града Требиња, уприличена је промоција књиге примаријуса доктора Вукашина Лугоње, под називом „Историја једног времена“. Ријеч је о књизи коју је издало Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, а која се бави историјом требињске болнице, у којој је аутор на почетку своје каријере радио дуже од деценије.

У том периоду др Лугоња, специјалиста анестезиологије са реаниматологијом, оставио је дубок траг. Био је оснивач и први начелник Одјељења интензивне његе у Општој болници Требиње, животни пут га је касније одвео у Београд у коме је направио завидну каријеру.

Ипак, желио је оставити трајни запис о установи у којој је започео свој рад и сачувати сјећање на све оне људе који су били дио требињске болнице.

Стварајући ово дјело аутор је истакао да му је мотив био да споји људе и вријеме.

– Намјера ми је била да сачувамо успомене и историју без које нема ни нашег идентитета. Постоји много разлога који спречавају да једни другима будемо ближе. Ова књига треба да укаже на пут који нас повезује и зближава – рекао је казао је Лугоња.

Познати требињски љекар и писац др сц. мед. Драган Ковач који није крио одушевљење што је др Лугоња скупио снагу, ентузијазам и осјетио потребу да напише књигу о својој бившој установи.

– Иако је по свом најављивању асоцирала на класичну монографију једне установе, послије изласка из штампе видимо да књига др Вукашина Лугоње није искључиво  монографија. Није буквално од самог наслова, који читаоцу обећава узбудљиво враћање у прошлост, а слика прочеља требињске болнице на предњој корици ипак наговјештава представу о самој теми – рекао је Ковач који је представио садржај.

– Прича почиње дубокомисаоном сентенцом: „ДОБРО, НА ЧИСТОМ ЛИЦУ ВЈЕЧНОСТИ, ИСПИСУЈЕ ИСТИНУ ВРЕМЕНА“  као плод размишљања и великог животног и професионалног искуства самог аутора, али и његове  способности да се на лијеп и сажет начин изрази и побуди на размишљање. Такве поруке, уобличене на начин да помислимо да су преписане из неког старог вјерског рукописа или филозофског огледа, појављиваће се не само као наслови поглавља, већ је њима прожет читав текст, било да др Лугоња описује људе – колеге и сараднике – или њихово професионално окружење.

Ковач је истакао да је ова књига једна врста посебног стручног приповједачког дјела, која читаоца не оптерећује статистичким подацима, табелама и графиконим, већ јој даје јединствену форму, најближу меморијској прози.

– Кад смо већ на почетку, првом фотографијом старе куће у Бреговима, заосталом из  времена турског вакта и земана, са аустроугарским називом – GEMEINESPITAL почиње узбудљива прича о  здравственој установи и људима, који су у њој играли своју узвишену и часну улогу, почев од далеке 1884. године. И док, САМО ЗЕМЉА ПУТУЈЕ И СУНЦА ГРИЈУ, (опет један од карактеристичних наслова), уз патинасте црно-бијеле фотографије љекара страдалника Другог свјетског рата, др Рудолфа Левија и др Петра Рунда, долазимо кроз својеврстан времеплов до њихових послијератних колега, др Милана Кебељића и др Михаила Исаковића, окосница тадашњег Дома народног здравља, који је 1. априла 1966. године прерастао у здравствену установу типа опште болнице, са четири одјељења: хирургијом, интерним одјељењем, гинекологијом и педијатријом, а мало касније и очним и плућним одјељењима, те неуропсихијатријом – истакао је Ковач.

Он је додао да се у књизи нижу фотографије и топле ријечи о људима – љекарима, медицинским техничарима и административном особљу –  који су били дио ове установе од којих већина данас нису живи.

– Њихови ликови нас враћају у прошлост, подсјећајући нас и на неке тешке и болне, личне или породичне тренутке, које смо успјешно пребродили захваљујући тим одважним суграђанима – у бијелим мантилима. Напредујући даље кроз штиво, сусрећемо се са познатијим лицима и фотографијама модернијег болничког амбијента, у коме др Вукашин представља колеге, своје савременике. Ту доминира омаж пуковнику, проф. др Марјану Бервару, хирургу свјетске класе са ВМА у Београду, који је дуги период времена гостовао на хируршком одјељењу требињске болнице и са којим је аутор књиге успоставио врло присан професионални контакт, што најбоље говори о његовој анестезиолошкој стручности. Нажалост, и међу овим медицинским величинама је доста оних који су нас напустили! – рекао је Ковач.

Он је истакао да је аутор изабрао приказ и представљање по одјељењима, не задржавајући се само на стручним и људским особинама колега и сарадника, већ читаоце упознаје и са  грађевинским и техничким напредовањем установе и дизањем њеног  квалитета на виши ниво.

– Због важности достигнућа хирургије за једну урбану средину, али и због професионалне блиске везе др Лугоње са том граном медицине, овом одјељењу је посвећено највише пажње. Ако ћемо поштено, то је и исправно, мада не заостаје много ни интерно одјељење, а потом и гинекологија и педијатрија… И тако, лист по лист, приближићемо се и крају књиге са презентацијом новооснованих одјељења, прво оног које је утемељио сам др Лугоња, одјељења за анестезиологију и реанимацију, па урологију, ОРЛ, дерматологију, све са савременом лабораторијом и рентгенском дијагностиком, на крају до трансфузије, патологије са цитологијом, и судске медицине. Са приложених фотографија, сада  у боји, гледају нас лица младих болничких љекара, наших савременика, који настављају посао, започет у тешким условима, од стране њихових цијењених претходника  – рекао је Ковач који је на крају истакао да књига, ипак, представља дубоко субјективан доживљај писца.

– Надам се да ова књига неће остати једина о требињској болници, већ да ће представљати подстрек и охрабрење и другим људима, да из неког другог угла баце додатно свјетло на установу коју је др Вукашин Лугоња  тако пожртвовано ставио на требињски пиједестал! – закључио је др Ковач који је посебно за ову прилику написао причу „Тестера“ која је била изненађење и за самог аутора.

Новинар и писац Шћепан Алексић је истакао да се књига мора полако и пажљиво читати, реченицу по реченицу, страницу по страницу, како ју је са много љубави писао и сам аутор.

Он је дао и дирљиво запажање о требињској болници рекавши да она често представља наш почетак и крај.

–  У њој се рађамо, лијечимо, па и умиремо. Самим тим болница представља јединствено мјесто у коме се често затвара животни круг многих Херцеговаца!

Т. Ћоровић