• „Црна Гора је Уставом дефинисана као грађанска држава.“ И вјероватно је у писању овог члана утрошен напор већи од напора свих грана власти да горепоменута таквом и постане.

Карикатура: Горан Шћекић – преузето са in4s.net

Пише: Обрад Мирковић

Како аутор није фанатични заговорник грађанског концепта државе, такав јавашлук и недостатак ревности не доживљава нарочито трагично. Утолико прије што зна да такво самоодређење долази од групе аутора декларације о еколошкој држави.

Данас Црна Гора воња, али не декларативно, већ врло стварно: што од депонија, што од несносног смрада псеудограђанштине. Пред првим стењу чула, пред другим сваки слободан дух. Природа је на срећу све уредила и чуло мириса учинила најадаптибилнијим рачунајући на нашу способност за прављење свињарија па се тако сваком непријатном мирису прилагођавамо након пар минута изложености.

Циник би рекао да је природа отишла и корак даље и наш дух омеђила исподпросјечним интелектом који треба да нас, налик амортизерима на ауту, безболно превезе преко сваког улегнућа људске глупости и безбједно довезе до провалије. Али, зашто онда и даље боли труцкање бескрајним беспућима политичких глупости? Вјероватно јер слободу духа одређује интуитивна способност разликовања добра од зла и урођена тежња ка добру која није условљена чланством у Менси.

Тест за такву врсту способности полаже се у арени свакодневног живота у којој је црногорско грађанско друштво одавно издахнуло.

Разлози за то сежу у дубоку прошлост, а кулминацију доживљавају на референдуму из 2006. у ком је национално биће Црне Горе и коначно искрварило, неповратно располућено оштрицом диоба у рукама страних агентура, наоштреном о ивицу наших заблуда и митова и личних интереса појединаца.

Први и најважнији корак био је пређен.

Побијене су међе провизоријума. Требало је још омеђити дух народа…

И заиста, све оно што је услиједило од 2006. наовамо примјер је најсофистициранијег и најперфиднијег облика колонијалне ситуације оствареног кроз пацифизацију сваке врсте отпора, асимилацију већинског становништва, етноцид и културоцид, економско ропство и директно мијешање у вођење спољашње политике.

На унутрашњем плану прављени су трули компромиси. Фаворизовани су они народи који су 2006. проглашени ,,државотворним“, а српски народ и малобројни црногорски сепаратисти који су опонирали опскурној политици мртворођеног Монтенегра етикетирани су као ,,државни непријатељи“ и маргинализовани или прогоњени. У том процесу, нечасну улогу колаборатора све вријеме су вршиле НВО, а све под изговором стварања грађанског друштва, досљедно нападајући све оне који су дизали глас против такве врсте недосљедности.

И у томе је садржана суштина краха црногорске псеудограђанштине: у скривеним референдумским мотивима једних и других. Побиједила је она страна која је у Црној Гори видјела приватни феуд који треба крчмити, прелазну платформу и инструмент у циљу остваривања планова албанских иредентиста или оквир за заокруживање сумњивог националног иденитета.

Уз све то и многе друге историјске диобе и превирања, али и културолошку и духовну хетерогеност и непремостиве разлике у погледу вриједности и циљева којима тежи све оно што данас јесте Црна Гора, питање функционалности грађанског друштва питање је функционалности саме државе, али и основане сумње у сврсисходност постојања једног таквог Франкештајна… Јер: ,,Што се грбо роди – вријеме не исправи.“. А кад смо већ код фразеологије, појам ,,грађанског друштва“, толико исплакан и излокан, компромитован и проказан, може да послужи једино још као синонимијски пар фразеологизму ,,рогови у врећи“ и тако постане архаични и неразумљиви симбол неслагања хетерогених елемената генерацијама које долазе. Као модус суживота није нас усрећио. А ни постојећи државни оквир… А ако вас занимају алтернативе, сјетите се литија. У њима је рјешење…

Аутор је студент српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Никшићу