• Удружење избјеглих, расељених и досељених „Ново огњиште“ организовало је у Барајеву 12. завичајни сабор који је и ове године одржан на Михољдан у Културном центру Барајево.

Архијерејски намјесник протојереј – ставрофор Видо Милић је пренио благослове владике шумадијског Јована. Као један од досељеника у ово мјесто Милић је истакао да Барајево воли изнад свега, што је врло сликовито описао.

– Свети апостоли Јаков и Јован заједно су били са Христом на гори Тавор гдје се Христос преобразио. Видјевши дивну светлост којом је био обасјан Господ узвикнули су „лијепо нам је овдје бити“. Пошто им је Христос прије тога најавио да ће бити страдање, њима се учинило као рјешење да на том месту гдје их је задесила чудесна светлост подигну сеницу (колибу). И Господ рече „да направимо свакоме по једну сеницу, по једну малу кућу јер лијепо нам је овдје бити“. Те ријечи, требамо и ми да узвикнемо „лијепо нам је овдје бити“. У овој предивној Шумадији, у овом нашем новом дому и једино што свако од нас понаособ, као човјек, треба да учини је да и оном поред њега такође буде лијепо и добро. То од нас очекује заједница која нас је прихватила. На крају крајева, то од нас очекује и Бог, да учинимо и другоме оно што желимо да други чине нама – поручио је отац Видо благословећи овај скуп.

Први пут овом завичајном скупу присуствовао је и предсједник општине Барајево Слободан Бата Адамовић, који је истакао да у свакодневном раду има прилике да се сусреће са многим дивним људима који су били принуђени да напусте своја огњишта.

– Уз сво суосјећање за све невоље које су их снашле, веома сам поносан када видим да су многи од њих успјели и овдје формирали породице, као и да су и њихова дјеца успјешна. Као неко ко није поникао у Барајеву, знам колико је то тешко. Морамо радити много више него остали. Колико год да се трудимо, колико год да смо паметни и интелигентни, никад није довољно. Ваљда нам то даје снагу да идемо напријед и да будемо најбољи. Оно што не смијемо никада заборавити, је да нас је Србија прихватила, пригрлила и да нам је то једина мајка. Живјело наше Барајево, живјела мајка Србија – поручио је Адамовић.

Предсједник удружења „Ново огњиште“ Јово Добријевић поздравио је присутне госте и истакао велику захвалност локалној самоуправи и Културном центру Барајево који су свих ових година помагали рад овог удружења. Посебну захвалност изразио је свештенику Виду Милићу, који је личним ангажовањем дао велики допринос раду .

– Користим прилику да се свештеницима наше Свете цркве још једном захвалимо што су нам помогли да на празник Марије Магдалине поменом у порти наше саборне цркве Светог Саве обиљежимо четврт вијека од страдања наших сународника у злочиначкој акцији “Олуја”. Била је то прилика да поменемо све наше жртве и браниоце отаџбине. На тај начин смо у локалној заједници увели још једно саборно окупљање које ће постати традиционално – поручио је Добријевић који није заборавио да помене пријатеље овог удружења: Рајка Ђурђевића, Влајка Њежића, Душанку и Јова Пуповца, Милоша Драчу, Дамира Пајића, Рада Марковића, Гордану и Зорана Јанковића и Милана Митровића.

И ове године приређен је богат програм чију су окосницу чинили чланови фолклорног ансамбла Шумадија из Барајева и женска пјевачка пјевачка група Србски православни појци, такође из Барајева.

Ниједан завичајни скуп у Барајеву није прошао без ЖПГ „Банија“ чији је истакнути члан била покојна Маријана Борковић, дугогодишња предсједница и један од оснивача удружења Ново огњиште.

По први пут наступила је крајишка група „Плитвице“ и гуслар Никола Ђапић, а својим шалама госте је забавио Предраг Маљковић (члан аматерске глумачке групе ЗУ Подгрмеч из Житишта).

Љубитељи завичајне поезије могли су да чују стихове пјесника др Рајка Срдића, Милоша Бајића, Момира Крагуља, Милана (од Динаре) Тодоровића. Најмлађи међу пјесницима је био и даровити ученик Раско Живак.

Растко Живак

Већ по традицији наступио је гусларски првак Славко Јекнић, а програм је завршен сплетом крајишких пјесама у извођењу вокалног солисте Драгана Комазеца.

Посебан свечарски тон овој вечери дала је водитељка програма Данијела Станисављевић.

Текст и фото: Трифко Ћоровић