НОВИ БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Највећи хигијенски идиотлук 21. века!

Неки ће рећи да сам полудео. Неки ће рећи да сам одавно луд. Ни једнима, ни другима нећу замерити на томе, али ћу написати ово што сам наумио да ће чудо бити. Ужасно ме боли та савремена немарност, већ годинама уназад… Ја ипак живим у 21. веку! Даме ће да опросте, мушкарци ће да се запитају, у њиховом је интересу. А, неко ко се бави с тим и одлучује о томе треба да забије своју „паметну“ главу у неки писоар неће ли осетити да ипак треба и да ипак мора другачије…

Аутор: Божо Бобан Вукоје

Јесам ли ја неки хигијенски изрод или још неко од мушкараца размишља тако, заиста не знам. Чврсто верујем да нисам сам у овоме, иако се нешто и нисам насретао и наслушао истомишљеника по овом питању. Што је најгоре, наша земља не заостаје за другим, много развијеним, по овом питању. Свуда по иностранству је идентична ситуација. Знам се „самонашалити“ и рећи да ће прва земља у којој приметим другачију, тј. преко пожељну и адекватну ситуацију по том нелогичном питању, бити моја обећана земља. Многе до сад’ посетих, од којих су неке и најразвијеније на свету и још такве не нађох… Глобални хигијенски ужас, брука и срамота људске цивилизације 21. века, бар што се мене тиче!

Да ’просте сви, реч је о „оној мушкој ствари“ којом се обавља свакодневна физиолошка потреба. Она мала. Не ствар, него нужда. Тј. није реч о њој, али јесте о једној ствари, направи или месту где „она ствар“ олакшава мокраћну бешику свих нас мушкараца. Не, није шоља. По том питању, шоља је заиста хумана, али опет сам убеђен да та хуманост проистиче из чисте случајности, тј. зарад потреба оне веће нужде. Дамама сигурно није ништа јасно. Како ће и бити кад не улазе у мушке тоалете, то раде на сасвим други начин и не користе ту опрему. Мушкарцима ће, надам се бити јасније када чују о чему је заправо реч?!

www.vesti_.kombis.rs_

www.vesti.kombis.rs

Људи моји, да ли је ико икада и игде видео да поред писоара у неком толаету стоји тоалет папир, био он у неком кафићу, ресторану, тржном центру, бензинској пумпи или јавном тоалету? Да ли је ико икада од мушкараца осетио потребу да му треба тоалет папир након извршене мале (писоар) нужде? Да ли те бајне, “скупошколоване“ светске архитекте ентеријера и белосветски дизајнери опреме за тоалете мисле да је изнуђени, површни, „реда-радни китотрес“ и евентуални „пенисцјед“ можда довољан да гаће остану суве и чисте, а основна лична хигијена задовољена? Да ли је могуће да кроз толику светску праксу мокрења (свакако учтивији израз од пишања) свега и свачега није изнуђено то крање логично хигијенско правило или пракса која указује на сасвим природну потребу која мора и треба да се задовољи. Бар, да се омогући шанса и начин да буде задовољена, па ко хоће, ко неће, његова ствар! Како она, тако и ова!
Не знам да ли ме даме, као моји бројнији читаоци, уопште могу разумети? Само једном персонификацијом или, уосталом, крајње могућом ситуацијом ћу можда допринети том разумевању… Нека само за тренутак замисле или се присете оне ситуације ако су биле приморане да у неком WЦ-у ван своје куће врше малу нужду, а да тоалет папира нема поред шоље. Као ни најобичније марамице у њиховој ташни. Како су се тада осећале и шта су тада радиле? Па вероватно оно што ради сваки мушкарац када изврши малу нужду у писоар. Тај глупи, заиста функционални, али крајње некомплетни писоар!!!
Добро једном, добро два, три или четири пута – снађе се човек некако или прегрми тај беспотребни урин „у свом крилу“. Али, сваки, баш сваки пут након мокрења у писоар, заиста нема смисла, нити здравог разума! Јесте да, осим писоара у WЦ-у увек има да ће једна или две шоље са папиром, али те су вечито заузете зарад неких „озбиљнијих послова“. Јесте и да су веселе жене код куће навикле да из корпе за веш убацују неке „жуто-беле или бело-жуте лоптице“ у оквир веш машине, али да ли то уопште морају да раде, или бар у толико „жутој“ мери? Јесте да су светски дизајнери одеће хтели да “чувају леђа” светским ентеријеристима, па је данас можда баш из тог разлога најмање белих мушких гаћа – готово све су у неким „маскирним“ другим бојама. А, шта и која то боја може бити већи одраз чистоће и хигијене од беле. Но, џаба им је тај шарениш – једна боја успешно крије другу, али смрад никакако не може!
Неко ће рећи да претерујем – то је ипак „само“ неколико капи. Да, неколико пута неколико у току дана, па још ако се неко не стигне или не жели истуширати сваког дана, то је онда већ озбиљна „филхарм-урин-ија“, а не усамљена виолина која даје мелодију једној тужној упишаној песми. „Филхармуринија“ која, диљем овог савременом и напредног света 21. века, свакодневно свира мушком хору упишаних свирача.
Но, нису само некомплетни накарадни писоари једини проблем. Као што то нису ни њихове приучене архитекте, неажурирани изумитељи или дизајнери, као и немарни, или боље рећи хигијенски безосјећајни власници објеката. Много већи проблем је у мушкој култури вршења мале нужде без тог схватања и осећаја потребе бар једног листића тоалет папира. Сведок сам живи. Никад ниједног „колегу по пуној бешици“, а „писоар комшију“, нисам видео да се врзма, окреће, тражи или држи припремљен папир или бар марамицу у својој руци. Додуше, и ја га увек вешто кријем или скривам по џеповима, јер не волим и не желим да својим „штрчећим гласом“ испадам солиста у тако добро распишаном, упссс – распеваном хору. Таман посла да ме неко од њих види, прво шта радим, а потом и како носам тај згужвани употребљени папир подалеко од писаора јер, побогу, шта ће канта за отпатке тик уз писоар? Помислили би свашта, можда да стојећи у писоар уједно вршим и велику нужду… О туго, наша а светска!
Опет се враћам дамама које, овом приликом, дугују и моје извињење због покојег, овде употребљеног, израза. Нека само и за тренутак помисле како, након мале нужде, неко парче папира могу само да замисле, а не да га имају… Или да употребљени тоалет папир носе и носају по wц-у тражећи најближу канту за отпатке, јер је његово бацање у шољу (нама мушкарцима – писоар) строго забрањено и некултурно. Ма лудило. До гуше упишано лудило! Да ли ће му неко стати у крај, не спорадично и индивидулано, него систематски и једном за свагда – просто сумњам!
Изгледа да писоари не воле друштво папира и корпи за отпатке у својој близини. Не воле ни наше мушке гаће на које су сигурно љубоморни ако су оне, којим ретким случајем, суве, чисте и беле. Али, зато обожавају “макровоајеризам” и тај неефикасни „китотрес“ и недовољни „пенисцјед“, оба без „папир хепиенда“. Обожавају тај нелогични, неприхватљиви, крајње неверујући хигијенски нонсенс 21. века о коме се толико ћути! Као што видите, ја не ћутим! Овим блогом „дерем“ се на сав глас и попут „Блог Кихота“ борим се против свих упишаних гаћа и ветрењача! На вама је да ли ћете ви ћутати?

Извор: Vukoje.rs

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

Оставите коментар