• Досад побијено у Југославији 823.000 Срба. О овоме изјавио талијански Гувернер Црне Горе према подацима које имају Италијани, пише Дража Михаиловић емигрантској влади у Лондон.

Драгољуб Дража Михаиловић, вођа ЈВуО

Осим извештаја Драже Михаиловића, који је председник емигрантске владе др Слободан Јовановић послао краљевском посланству у Лисабону 27. јануара 1943, сачуван је још један телеграм са сличном садржином, који је председник владе послао у Лисабон пола месеца касније, 11. фебруара 1943. Док је први извештај краћи и претежно политичке природе (уз навођење броја о 600.000 Срба убијених у Независној Држави Хрватској), други је у целости, осим вести о одлуци конференције шефова Гестапоа у Бечу о уништењу четничког покрета, посвећен ратним жртвама.

Прва страна шифрованог телеграма емигрантске владе од 11/12. фебруар 1943.

Као и код претходног, и код овог извештаја се подаци односе на период до краја 1942. године. За други Михаиловићев извештај је значајно да се у важном податку, о 823.000 убијених Срба, Михаиловић изричито позива на извор информације: наводи се да је то био италијански гувернер Црне Горе (генерал Пирцио Бироли – нап. Н. М.). Осим споменутог Биролијевог податка, придобивеног од сарадника у Црној Гори, у овом Михаиловићевом извештају се наводи и више других информација, које су очито доставили обавештајни органи и равногорске јединице са терена, а односе се на поједине конкретне случајеве злочина. Према изнесеним обавештајним подацима о бројевима убијених припадника талаца и припадника Равногорског (четничког) покрета треба се односити са критичке дистанце, јер су извештаји писани не на основи докумената, већ по оценама са терена, а очито су постојале и тешкоће у преносу извештаја (видљива је и у телеграму дилема председника владе Јовановића о броју интернираних у Јужној и Источној Србији). Послератна документација је нпр. утврдила да је у бестијалном усташком уништавању Срба у Срему под командом Виктора Томића, било знатно мање жртава.

Једина информација кoјa се у телеграму од 11. фебруара 1943. не односи на жртве је већ споменута вест о конференцији шефова Гестапоа у Бечу, одржаној у новембру 1942. године, и о њеној одлуци да се уништи Југословенска војска у отаџбини односно Равногорски покрет. Поставља нам се питање: из којег извора је Михаиловићу стигло ово обавештење? По оцени писца овог чланка, то је могла да буде обавештајна мрежа илегалне Команде Северних покрајина у Загребу, кojој je на челу био познати обавештајац, пoтпукoвник Жарко Тoдoрoвић – Валтер. У Загребу је наиме имао седиште и Ханс Хелм, шеф Гестапоа за највећи део окупиране Југославије. Везу загребачке Команде Северних покрајина са Београдом је 1942. одржавао Антон Шрам[1].

Истраживање навода о састанку шефова Гестапоа у Бечу новембра 1942, односно о доношењу одлуке о уништењу Равногорског покрета на њему, свакако остаје на некоме од млађих истраживача, који ће се бавити проучавањем немачких војних односно обавештајних архива.

Из Лондона 11 фебруара 1943 у 19,40
У Лисабону 12 фебруара 1943 у 11 часова

Од Генерала Михајловића, Министра војске и морнарице, примио сам следећи извештај:

„Досад побијено у Југославији 823.000 Срба. О овоме изјавио талијански Гувернер Црне Горе према подацима које имају Италијани. Усташки гувернер Срема и бивши пуковник Виктор Томић, побио у Срему 30.000 Срба од септембра до краја децембра. Поред тога, у Павелићевој Хрватској досад побијено 600.000 Срба.

БУГАРИ и даље убијају невино становништво по селима и варошицама. У округу Сурдулица, Никетића од 6 месеци и Михајла Николића од 5 година.

БУГАРИ спалили 40 кућа у срезу Деспотовачком због тога што су у њима раније становали наши четници. Јавно запретили да ће спалити сваку кућу у коју дођу четници.

У Kрупи један бугарски војник тешко ранио једног Немца (а у ?) Владичин Хан, Лебане, Врање, Прешево и Прокупље стрељали 700 лица, интернирали 20 (или 2.000 ?) и спалили 5 села.

Војници приликом покоља у Kривој Реци набили на бајонет: Миланку Миличић, дете од годину дана, Веру. Због тога Немци окривили Србе и запретили да ће побити 100 невиних Срба у случају да Немац умре.

На конференцији шефова Гестапоа свих окупираних држава, одржаној у Бечу средином новембра прошле године, решено да се наша организација уништи без обзира на средства и велике жртве, и да се против српског народа предузму специјалне мере.

Једна жена ранила два немачка официра у Младеновцу од којих један умро. Због тога стрељано досад 50 талаца из околних (?) места.

Приликом одласка из Ивањице, Немци силовали Милеву Мијатовић, задавили је и затим избацили из кола.

У Јајинцима, код Београда, стрељано 27. децембра 1942. 900 стотина мојих присталица, међу њима 68 активних официра”.

У саопштењу предњег генерал Михајловић апелује да се са овим убијањем Срба у масама упозна светска јавност са напоменом да је наша земља натопљена српском крвљу и да се број жртава ближи једном милиону.

Молим настојте дати овим подацима што шири публицитет и са њимa упознати тамошњу ширу јавност. Д. В. K. ПОВ. БР. 13.

ПОВ. БР. 879

ЈОВАНОВИЋ

(руком исписано ћирилицом: Дрaжa Михajлoвић)

Печат латиницом (ћирилицом сaмo уписанo „фeбруар”): ПOСЛAНСТВO КРAЉEВИНE JУГOСЛAВИJE

N° 234 12. фебруар 1943. Лисaбoн.

/Архив Југославије, арх. јед. 380 – Посланство Краљевине Југославије у Лисабону, фасц. 1, јед. описа 5/

÷

Резимирајући извештај Драже Михаиловића, тадашњег министра војног краљевске емигрантске владе, јединог члана те владе који је боравио у земљи, можемо закључити да се подаци о укупном броју жртава изнесени у овом документу поклапају са неким другим оценама изнесеним у дипломатским документима из тог времена. Приметно је и да Михаиловић апелује на краљевску владу, која је због унутрашњих односа у влади оклевала да одлучно проговори о обиму злочина (углавном чињених над Србима), да упозна светску јавност са тим злочинима.

[1] Др Павле Милошевић: Југословенска војска у отаџбини 1941-1945, Српска либерална странка, Београд 2005, стр. 222. Иначе, по истраживањима др Павла Милошевића (чланак „Повратак Отписаних – истина о београдским илегалцима”, Погледи, Крагујевац), после провале у Загребу су ухапшени и затим одведени логор Маутхаузен: Пaул Халаванка, трговац, са Сушака (правилно: Халавања, из Сиска – нап. Н. М.) родом; Драгутин Матијашевић (правилно: Матијашић – нап. Н. М. ), чиновник (пo изјави Бранислава Ћелапа објављеној 2016. г., послe пoврaткa из Мaутхaузeнa је Д. Матијашић убијен од комуниста); Кајка Томић, професор, 25. 11. 1943. премештен у Аушвиц (рођен 23. 9. 1913. у Боботи код Вуковара – нап. Н. М.); Теодор Саломон, студент технике; Станко Танчић (правилно: Тончич – нап. Н. М.), доктор права (и он је, пo изјави Бранислава Ћелапа објављеној 2016. г., послe пoврaткa из Мaутхaузeнa, 1945. убијен од комуниста); Злата Дежелић, професорка; Тихомир Кречић (правилно: Кречич – нап. Н. М.), студент технике. А др Фикрета Јелић-Бутић наводи („Четнички покрет у Хрватској 1941-1945”, Загреб 1986, стр. 173) извештај Хaнсa Хeлмa Бeрлину, да је у ноћи 8/9. IX 1943. ухапшен „руководећи штаб Драже Михаиловића за Хрватску, Славонију, Барању, Бачку и Банат”. Она такође спомиње да су ухапшени Виктор Хољац (по мојим сазнањима је Виктор Хољац – Тајчек, председник Југослoвенске академске читаонице у Загребу, убијен од усташа у Јасеновцу, у 33. години живота, марта 1945.); Ђиво Тонковић; проф. др Фран Тућан (минеролог светског гласа, такође југословенски националиста – нап. Н. М.) и познати соколски радник и спортски новинар Хрвоје Мацановић (затим одведен у логор Маутхаузен – нап. Н. М.).

Међутим, група Хољац – Тућан – Мацановић је ухапшена крајем јуна и очито је да су биле две провале. О провали групе Мацановића и другова причао ми је током 1991. публициста Васа Казимировић; он је тада боравио у Љубљани скоро две године, чекајући дозволу да се врати за Београд, после више од две деценије боравка у Бечу. Казимировић је током Другог светског рата био комунистички комесар једног партизанског одреда у Шумадији, а после рата близак органима безбедности нове власти. Рекао ми је да су четничке обавештајце у Загребу Гестапоу вероватно потказали комунисти и то је илустровао једним својим запажањем из пролећа 1966. По Казимировићевом приповедању (овај навод треба проверити и то ће бити путоказ за даље истраживање), он је у пролеће 1966. године почео да објављује један фељтон у загребачком недељнику „Вјесник у сриједу” (тада популарно зван „ВУС”). Штампан је први наставак, а затим је даље објављивање фељтона прекинуто без образложења. В. Казимировић је био уверен, да су у Загребу посумњали да је он на трагу комунистичког потказивања Михаиловићевих присталица Гестапоу, и да је зато прекинуто објављивање, а уједно и његово даље истраживање нежељене теме.