АУТОР КЊИГЕ “ЈАСЕНОВАЦ-ИЗМЕЂУ БРОЈА И ЖРТВЕ”: У “логору смрти” убијено је максимално 208.346 цивила

  • Народна библиотека Србије и Музеј геноцида који је уједно и издавач су 21.10.2019 представили књигу историчара и вишег библиотекара Душана Никодијевића Јасеновац – између броја и жртве. Промоција је организована и поводом обиљежавања Дана сјећања на 22. април 1945. године када је извршен пробој посљедњих заточеника концентрационог логора Јасеновац и 21. октобар 1941. када су извршена масовна стрељања у Крагујевцу. С тога се говорило и о годишњаку Музеја геноцида.

МАРКОВИЋ: Зашто је наша култура сјећања у суштини дилетантска?

Предраг Марковић директор Института за савремену Историју се пита зашто је наша историографска култура или култура сјећања у суштини дилетантска.

– Ми неспорно сматрамо да је Јасеновац или страдање у НДХ најстрашније страдање нашег народа. Колико има монографија на ту тему? Каква смо ми то научна заједница? Срећа је да постоји Mузеј геноцида који се озбиљно бави овим питањем.

Марковић је прокоментарисао да се Музеј геноцида довољно не уважава, а њихова улога је невероватно важна.

– Књига Душана Никодијевића је охрабрујући изузетак. Реконструисао је стратишта по годинама и мјестима из свједочанстава затвореника. То је изузетно мукотрпан подухват, изложити те информације на прегледан начин – рекао је Марковић и имао је једну молбу за аутора, ако дође до другог издања књиге да у њему аутор процијени изворе, да их рангира по важности, односно вјеродостојности.

ТРИФКОВИЋ: Сваки шести Србин, који је живио на територији НДХ је убијен, зар је то мало?

Др Срђа Трифковић наводи да широм свијета, да се установи број страдалих представља искорак у минско поље са огромним политичким набојем. Свијеж примјер представља систематска манипулација постмодерног Запада феноменом названим сребренички геноцид.

– Наравно, ратни злочин се десио у Сребреници, он који се десио јула 1995. ни по којој стандарно прихваћеној дефиницији не може да се сведе на геноцид по форензичкој, правној или моралној дефиницији – рекао је Трифковић.

Да је политичко руководство НДХ жељело да уништи све Србе на територији коју контролише није спорно рекао је Трифковић.

– Послије крвавог пира у позно прољеће и током љета 1941. године испрва згранути и избезумљени Срби дигли су се на оружје. То су чинили из егзистенцијалних разлога премда су комунисти српску обезглављеност обилато користили у циљу свог идеолошки осмишљеног пројекта, њима су усташе учиниле услугу да побију свештенике, учитеље, трговце и образованији свијет.

Трифковић је навео да јасеновачки кољачи, њих 2.500 несумњиво су били способни да бургијама смрти приликом ликвидације прва два логора у јесен 1941, или послије приспећа Козарчана, потом и Рома 1942. побију стотине људи у једном, два или три дана, можда и хиљаде.

– То је био подухват напросто технички немогућ на свакодневној бази. Осим тога постојало је и својеврсно затишје с краја 1942. до 1944. Процјене Никодијевићеве значајне књиге различито су засноване, од статистичких прорачуна жртава Другог свјетског рата, али се у цјелини уклапају у чврсто утемељену као стијена студију Богољуба Кочовића из 1985. и паралелних истраживања Жерјевића.

– Дакле, нека ме разапну што ћу ово рећи, али каже Свето писмо: „Спознај истину и бићеш слободан“. Усташе су током четири године НДХ побиле око 300.000 српских цивила, страсно и ручно, већином њих на кућном прагу, нешто преко трећине тог броја испрва је убијено у логорима за уништење Госпић, Јадовно, Паг, а потом у систему логора Јасеновац – Градишка.

То значи да је једна шестина Срба који су живјели на територији НДХ у вријеме њеног проглашења, побијени од стране режима само због свог идентитета и вјере – рекао је Трифковић и додао да ће се сада наћи како их он назива „хор великих Срба“, којима је то мало.

Трифковић наводи да је довољно страшан тај безочан злочин и без нумеролошке грандоманије.

– Она може само да наруши кредибилитет српске стране и омета презентацију истине. Ирационална инфлација броја жртава Јасеновца и српских жртава у НДХ у цјелини није ништа мање штетна у српској борби за истину од тежње хрватских ревизиониста да тај број срамно минимализују – наводи Трифковић.

Грајф чини услугу Хрватима

Грандоманско, како га назива Трифковић, надувавање је највећа услуга коју Срби и њихови наводни страни пријатељи могу да направе неусташким негаторима и хрватским ревизионистима.

– Далеко од тога да сугеришем да је господин Грајф хрватски плаћеник, али не би им учинио већу услугу и да јесте, него што јесте. То што он пише то је „фејк хистори“.

Трифковић у наставку излагања предочава упадљиву разлику између НДХ и Трећег рајха. По доласку на власт јануара 1933. нацисти су сматрали за сходно да подвргну Нијемце систематској антисемитској индокринацији у трајању од читавих 9 година прије него што је пала одлука да се приступи геноцидном коначном рјешењу јеврејског питања. Међутим, послије проглашења НДХ, антисрпска и антијеврејска харанга усташа трајала је само неколико седмица прије него што су почеле њихове ликвидације тврди Трифковић.

– Хрватско тле је било је несумњиво далеко пријемчивије од Њемачког за убрзано сађење, заливање и клијање сјемена геноцидног зла.

ЂУРИЋ МИШИНА: Молио сам Тадића и Вучића да кажу гдје су им дједови страдали – одговор нисам добио

Др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида, се надовезао на Трифковића, који је навео да је током четверогодишњег злочина у НДХ убијено око 300.000 жртава, навео да Музеј геноцида не жели да се бави бројањем жртава, већ је њихов задатак да пописују жртве.

– Када сам се раније обраћао политичком врху Србије да рашчистимо неке ствари. Обраћао сам се у случају Страхиње Кићановића. Он је сељак, родом из Бијељине, са својих педесетак Бјељинаца одведен у госпићки логор, па послије нестао у Јадовну. Ако погледате спискове жртава у Јадовну видјећете Страхињу Кићановића. Ако погледате спискове у Јасеновцу и тамо ћете га наћи. Онда сам молио његовог унука Бориса Тадића да помогне у случају музеја геноцида, као што сам молио и у случају Анђелка Вучића да се утврди гдје су им дједови страдали, нема одговора – навео је Мишина и додао да очекује коментаре да су издајници и плаћеници, али да он стоји иза ових пројеката у сваком погледу.

Мишина је најавио да ће се о овој књизи разговарати послије приказивања филма о Јасеновцу, али сматра да би се за ту врсту разговора требали пријавити они који су бар 10 књига о Јасеновцу прочитали.

– Ова књига би требала да изазове нападе, јер аутор говори о цифрама које нису 700.000, 800.000, нису милион и 400 хиљада. Ми смо урадили шта смо жељели – рекао је Мишина.

ПИТАЊА НИСУ ДОЗВОЉЕНА

На промоцији је књига само представљена, питања нису била дозвољена. Тако да је један старији господин на питање да ли може нешто да каже добио одговор да не може, нека седне и слуша, или да изађе напоље.

НИКОДИЈЕВИЋ: Важније је утврдити узроке злочина него број жртава

Аутор је навео да га је подстакло да напише ову књигу огромна разлика у броју жртава код аутора који се тиме баве у Београду и Загребу.

– Тада сам покушао да прочитам неке од тих књига, али су оне за мене као историчара биле нечитљиве, уочљива је била међу њима полемика, која више приличи адвокатима. Настојао сам да себе ставим и у српску и у хрватску перспективу. Међутим, прије неких пет година Вељко Мишина ми је понудио пројекат – рекао је Никодијевић.

Радио је из сљедећих извора Документи Антун Милетић и Сјећање јевреја на логор Сајмиште 1985. године и још 5-6 извора.

– Три нивоа истраживања – број логораша у одређеном временском периоду, други изнети врло оскудни подаци о броју депортованих логораша и то првенствено из књига Антуна Милетића и број жртава на основу свједочења логораша о појединим масовним злочинима и њиховим процјенама – рекао је Никодијевић и додао да је највећа мањкавост да су свједочанства непоуздана као историјски извор.

Поред мањкавости свједочанстава, наводи да је узео само један број доступних извора, нису истражени сви доступни докумети и архиве.

– Поред свега тога сматрам да је систематизација и објављивање података из тог ограниченог броја литературе и извора неопходна с циљем приближавања истини и због будућих истраживања. На крају сам дошао до резултата – 99.370 као минимални и 208.346 као максимални број страдалих у логору. Говорим само за комплекс логора Јасеновца који обухвата поред Јасеновца и Стару Градишку – рекао је Никодијевић и додао да то нису коначне истине зато и поднаслов књиге гласи Прилог проучавању жртава у систему концентрационог логора Јасеновац.

– Схватити размјере злочина неописиве патње логораша, бестијалност злочинаца и узроке који су довели до тога јесте много важније од бројева страдалих заточеника – рекао на самом крају свог излагања Никодијевић.

Драгана Бокун / Српско коло 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар