НИКОЛА АСАНОВИЋ – НЕЗАБОРАВНИ КУЛТУРНИ И ЈАВНИ ДЕЛАТНИК

  • Незаборавни  културни радник и јавни делатник, Никола Асановић је био и последњи романтичарски културни прегалац, одличног образовања који је обједињавао национално-патриотско-просветитељски дух и хуманистичке вредности родне Херцеговине.

Никола Асановић (1954-2015)

Пише: Милован Р. Пецељ,
академик АНУРС, редовни професор Београдског универзитета у пензији

Угледан домаћин, учтив, педантан, радознао, беспрекорно чист, добре нарави и ши­ро­ке ду­ше у ко­јој је би­ло ме­ста за све нас који смо са њим сарађивали, одавао је утисак личности од великог поверења. Са израженим гостропримством и искреним емоцијама дочекивао нас је домаћински широко раширених руку, што је би­ла од­већ пре­по­зна­тљи­ва од­ли­ка хер­це­го­вач­ког го­спод­ства. Као изданак херцеговачке патријахалне културе, засигурно велики ин­те­лек­ту­ал­ац, радознали истраживач, јамачно рођени кул­тур­ни рад­ни­к и јав­ни де­лат­ни­к Никола Асановић је неодољиво подсећао на културне прваке оне сјајне генерације Срба на заласку деветнаестог и почетку двадесетог века. Следствено томе, Асановић је у протеклом полувековном периоду био један од најзначајнијих јавних и културних делатника, судбински везаних за родну Херцеговину.

Са књижевником Радославом Братићем био је један од утемељивача Ћоровићевих сусрета, затим један од важних Просвјетиних првака, те један од промотора Удружења српских домаћина и организатор бројних културних догађања. По вокацији професор, а потом публициста, хроничар, писац осврта, приказа… Асановић је са Братићем, не само утемељио, него и афирмисао књижевне сусрете који се сваке године одржавају у част великог српског приповедача Светозара Ћоровића. Снагом ауторитета Братић и Асановић су их учинили престижним. Није било значајније књижевне личности из Републике Српске и Србије, а да се није појавила на Ћоровићевим књижевним сусретима, а награда „Светозар Ћоровић“ постала је престижна на целом српском књижевном простору.

Асановић је са Братићем покренуо часопис „Нова зора“ и са нескривеном амбицијом започео је са радом на издаваштву најзначајнијег часописа из Херцеговине, који ће за кратко време постати водећи и у Републици Српској. Замишљен као својеврсна хроника херцеговачке културе убрзо је „Нова Зора“ изашла из тих оквира и постала часопис који је прихваћен у свим српским земљама. Концепцијски угледáн на гласовити, стотину година старији, „лист за забаву, поуку и књижевност – Зора“ (1896-1901) кога су у Мостару покренули Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, часопис „Нова Зора“ је, убрзо захваљујући Братићу и Асановићу, заслужено постала део наше културне меморије. Може се са сигурношћу казати да је, после једног века, на најбољи могући начин обновљена мостарска „Зора“, умотана у рухо – „Нова Зора“ која је око себе окупљала најзначајнија имена у српској култури и књижевности, на чијим страницама су објављивали своја нова достигнућа. Асановићева и Братићева „Нова Зора“ је изванредно прихваћена од стручне читалачке јавности и постала један од најцењенијих часописа. Заправо, „Нова Зора“ је део наше културне вертикале која је симболично спојила два века, онај када је започела као мостарска „Зора“ и овај век када је подсетила на њу и постала водећи часопис у целокупној српској литерарној продукцији.

Асановић је оставио неизбрисив траг у обнови рада СКПД „Просвјета“. Био је члан главног одбора и у два мандата њен потпредсједник. Муњевито је обновио рад и донео нове идеје у деценијама запуштану Билећку „Просвјету“, да би она убрзо постала најбоље организована јединица у Републици Српској са перфектно уређеном библиотеком и читаоницом крцатом књигама.

Никола Асановић је имао доста дарова. Писао је монографије, књижевне расправе, приказе различитих жанрова, затим осврте, рецензије, огледе, бројне новинске чланке у Политици, Јавности…  Из укупне Асановићеве рецепције издвојимо две значајне публикације – Кроз источну Херцеговину, и Билећа над извором Требишњице које је објавио пред крај живота у размаку од три године. Ове књиге могу се сврстати у ранг илустрованих монографија у којима је Асановић сликом и речима приказао Херцеговину и посебно Билећу.

Незаборавимо да је Никола Асановић био један од оснивача организације Друштва српских домаћина у Херцеговини. То му је и пристајало, јер је и сам био узоран, поштован и цењен домаћин. Био је активан члан Друштва српских домаћина које се бавило српском културом, традицијом, наследством и на најбољим традицијама неговало је институцију домаћина на коме почива свако здраво друштво.

Књига Кроз источну Херцеговину обогаћена је са око 500 брижљиво одабраних фотографија. Асановић нам у њој сликовито приказује географско-туристичке, културно-сакрлне и привредне потенцијале источнохерцеговачких општина, које је пропратио са прикладним текстовима, сматрајући да се о Херцеговини треба писати и говорити као о важној микрорегији, односно геопростору који представља значајну „културолошку и духовну целину”. Асановић се определио да у слици и речи у форми илустроване монографије, представи кршевите пределе општина Источне Херцеговине, и у томе је успео.

Никола Асановић (1954-2015)

Илустрована монографија Билећа над извором Требишњице је емотивно прожета кажа која осликава историографију, географију, културну и духовну баштину Билеће и околине, њене природне лепоте, насеља, привредне потенцијале, људе и легенде, добре воде и лековите траве овог краја, посебно живописне пределе, и још понешто. Ако нисте у прилици да видите како слике пуно говоре, уверићете се када будете листали ову књигу. Асановић је, уз фотографије, приложио текстове који нам дају информације о Рудинама, а посебно о Билећи и билећанима. Ако је фотографија медиј, а јесте, ако се сврстава у домен уметности, свакако да, онда је Никола Асановић слику о овом крају искоритио на најбољи могући начин да би нам представио Билећу, билећане, Рудине и рудињане. Избор Асановићевих фотографија је брижљив, а редослед логичан и ствара код посматрача упечатљив доживљај о „сивом, окамењеном и узбурканом мору”, односно пределу посних херцеговачких Рудина у чијем центру је варош Билећа осликана фотографијама, од оних из птичје перспективе, до оних панорамних које нам приказују душу Билеће и околине. Рудине су „оаза“ Сунца, што је Асановићу било добро познато. Сунце и вода Билећког језера окованаг сивим кречњацима, препуним шкрапа, вртача, увала, пећина и каменица, дају билећком крају нестваран призор. Сваки дан када изађе Сунце, над Билећким језером, савршен је дан.

Познавајући дамар природе, Асановић је изабрао див­но по­ље у коме је све ин­те­ре­сант­но и ис­пу­ње­но сло­же­но­шћу и ра­зно­ли­ко­шћу на које је наилазио ходајући вратоломним стазама, које су каткад водиле преко голих стрмих литица, као последњих остатака прохујале геолошке катаклизме, која је, некад давно, задесила Херцеговину. Фотографије са извора Требишњице враћају нас у време пре потапања Мирушке вале и села Завођа и сведоче о времену које је минуло. Туговао је за напуштеним „подивљалим“ селима, стазама зараслим у драчу, где се још чује само цвркут птица, а нарочито за плодном Мирушком валом. Не­ма више се­ла и за­се­о­ка Завођа, вре­лâ ни при­род­ног рит­ма Тре­би­шњи­це, ко­ја је не­ка­да те­кла, као низ длан рав­ну Ми­ру­шку ва­лу. Да­нас је тај простор пре­кри­ло Би­лећ­ко је­зе­ро на чијем се во­де­ном огле­да­лу бистре зе­лен­ка­сто­пла­ви­ча­сте бо­је огледају креч­њач­ке стра­не и одају незабораван призор. Листајући књигу и пребирајући по сликама и текстовима, за час се можете вратити у свој родни крај, и пребирати о прохујалом времену. За оне који су рођени у расејању, књига о Билећи добро ће доћи. Када је буду листали у вечерњим сатима боље ће упознати родни крај својих очева и дедова. Заспаће у неком граду где живе, а пробудиће се у Билећи, или близу ње, али у Херцеговини, свакако[1]. Тај младалачки сан о срећној будућности су наши преци сањали, а сада је то носталгична прошлост на коју Асановић подсећа. Асановићеве монографије су одлично прихваћене и наговештавале су нова литерарна постигнућа, али га је би­о­ло­ги­ја за­у­ста­ви­ла у пуном ства­ра­лач­ком заносу, неправедно.

Бог ипак није био свемоћан!

Зубчанин по рођењу, Никола Асановић је за жи­во­та из­гра­дио име у Билећи. Са његових родних Зубаца миграције су углавном ишле ка приморју, Требињу, па све до Војводине. Код Николе Асановића није било тако. Билећа је била његова стајна тачка где је засновао породицу и провео радни и стваралачки век. Уложио је велики труд да се одужи граду у коме није рођен. Унуци Јовани је оставио у аманет да ову занимљиву причу о Билећи настави и доврши.

Mилован Пецељ, Вешо Авдаловић и Никола Асановић на промоцији књиге Јевто Дедијер – живот и дело у Гацку, 2010. године.

У сећању су ми остале дубоко урезане до перфекције организоване промоције моје монографије Јевто Дедијер – живор и дело у херцеговачким општинама Билећи, Невесињу, Гацку, Љубињу и Требињу. Никола је тада организовао незаборану промотивну представу у препуној сали Дома културе „Јевто Дедијер“ у којој су присуствовали готово сви ученици из Билећких школа. То се тешко може поновити. Била је то увертира наших заједничких настојања да се достојно обележи име Јевта Дедијера. У томе се успело. Дом културе у Билећи носи име „Јевто Дедијер” и на платоу испред Дома на постаменту се налази биста Јевта Дедијера.[2]

Као велики ства­ра­лац, на­ци­о­нал­ни бо­рац и пре­га­лац Никола је делом и огромном истраживачком енергијом обележио своје време и постао узор за бројне подухвате  наступајућих генерација младих. Попут „угодника божијег“ Никола нам је отварао врата и дочекивао нас као важне изасланике. Као рет­ко ко, по­све­тио се сво­јој зе­мљи и свом на­ро­ду, од ра­не мла­до­сти, па до кра­ја жи­во­та. Са узбуђењем очекујемо дан када ћемо у Билећи прошетати улицом Николе Асановића и пред Просвјетом стати поред Братићеве и Асановићеве бисте. Незаборавимо да ту пуну деценију стоји празно место резервисано за бисту Мому Капору. Време брзо пролази.

Радослав Братић, Јован Делић, Милован Пецељ и Никола Асановић пред спомеником Владимиру и Светозару Ћоровићу на Бјелушинама у Мостару поводом доделе награде „Владимир Ћоровић“ за књигу Јевто Дедијер – живот и дело.

Свугде је стизао први када је и куда је требало, од Републике Српске до Србије. Зато ово није само формално одавање поштовања према Николи Асановићу као незаборавном јавном раднику и културном делатнику, него прича о националном трибуну који је истински веровао у препород културе у Хецеговини. Смисао му је био запис Црњанског – Херцеговина је, изгледа, срце наше земље.[3] Од Николе Асановића се могло доста научити.

Никола Асановић, Милован Пецељ, Обрен Гњато на промоцији књиге Јевто Дедијер – живот и дело у Требињу, 2010. године.

Омажом овом благородном бићу желимо истаћи, да човек не умире онда када му у разореном телу клоне болна душа и срце престане да куца, него онда када га заборави потомство и када престану речи да говоре о његовом делу. Пет година је прошло од када је сишао са животне стазе, а његова сенка не бледи и данас је лековита.

&

Милован Р. Пецељ и председник СКПД „Просвјета” у Билећи г. Никола Асановић су 2012. године покренули иницијативу да се бишем „Дому Војске РС” да име Дом културе „Јевто Дедијер”. Идеју је прихватио тадашњи начелник општине г. Бабић и Скупштина општине је донијела такву одлуку. Пецељ и Асановић су 2014. године покренули иницијативу у Скупштини општине Билећа да се на платоу испред Дома културе „Јевто Дедијер” подигне биста Јевту Дедијеру. Одржали су састанак са начелником општине г. Алексићем на коме је договорено да се биста открије на Савиндан 2015. године.

Пецељ је Асановићу послао писмо са образложењем, а он у име СКПД „Просвјета” писмо намере председнику Скупштине општине Билећа, са молбом да се одобре средства и постави постамент са бистом. Општина Билећа није то размотрила за Савин дан. Већ нарушеног здравља, прећутао је оно што се дало приметити. Општина је само поставила постамент тако да је бисту  подигао М. Пецељ и она јеоткривена 25. јуна 2015. године, нажалоист без Николе који је у међувремену преминуо. Објављујемо преписку Пецеља и Асановића са председником Скупштине општине Билећа.

——

Проф. др МИЛОВАН Р. ПЕЦЕЉ

 СКПД „ПРОСВЈЕТА
БИЛЕЋА 

Н/р Председника господина Николе Асановића

Предмет: Иницијатива за подизање бисте Јевту Дедијеру.

 Поштовани господине Асановићу,

 После објављивања књиге „Јевто Дедијер – живот и дело“, осећао сам потребу да се посветим још једном послу за који сматрам да је од важности. Ради се о намери да се испред Дома културе подигне биста Јевту Дедијеру. Као најзначајнијег културног делатника са простора Херцеговине, о томе сам Вас обавестио раније и наишао на ваше разумевање. Дугујем Вам захвалност што сте идеју прихватили и поделили је са мном. У јуну 2014. године, обавили смо разговор са начелником општине Билећа господином Миљаном Алексићем и предложили му да би било добро учинити напор и подићи бисту значајном билећанину и Србину из Херцеговине Јевту Стевана Дедијеру. Предлог је начелник Алексић прихватио и предложио да се та свечаност приреди за крсну славу општине Билећа која се обележава за „Светог Саву“ 2015. године.

Сладствено томе, обавио сам разговор са академским вајаром господином Савом Халугином из Суботице и предложио му да он уради бисту Јевту Дедијеру. Господин Халугин је прихватио мој предлог и крајем новембра започео је рад на изради бисте која ће бити завршена у децембру 2014. године. Господин Халугин ће замолити да се биста лије код његовог пријатеља. Трошкови израде би износили свега 2.700 евра. Ауторски рад Халугина износио би око 1.000 евра и одливак бисте око 1.700 евра. Господин Халугин је познати вајар који је радио, између осталог, споменик Филипу Вишњићу. Биста би се поставила на постамент испред Дома културе „Јевто Дедијер“…  

Сматрам да сте Ви господине Асановићу личност која би требала да у име СКПД „Просвјета“ упути наш захтев начелнику општине Билећа господину Миљану Алексићу, да на Скупштини општине покрене иницијативу за подизање бисте Јевта Дедијера. Уверен сам да ће одборници Скупштине општине Билећа прихватити наш предлог.

Будући да је Дедијер предавао и на богословији „Свети Сава“ 1909. године, о нашим настојањима сам у новембру 2014. године упознао и епископа захумскохерцеговачког Григорија који је свесрдно подржао овај пројекат. Сматрам да би било потребно формирати Одбор за подизање бисте Јевту Дедијеру у који би ушли поштоваоци дела Јевта Дедијера и пријатељи Херцеговине. Будући да је Јевто Дедијер био професор на Географском заводу, Географски факултет Универзитет у Београду подржаће ову иницијативу и послати своје представнике на свечаност. Зато би било добро да им се упути званичан позив и да се у Одбор уврсти неко кога предложи Географски факултет у Београду... /следи образложење/.

Чвр­сто де­ло Јев­та Де­ди­је­ра је­дан је од стубова на­ше кул­ту­ре и моћ­на за­ду­жби­на род­ној Хер­це­го­ви­ни, а Хер­це­гов­ци­ма ра­су­тим по све­ту, под­сет­ник ко су и ода­кле су. Дедијерова студија „Херцеговина“ је својеврстан споменик нашем завичају. Зато би једна скромна биста Јевту Дедијеру била, тек, мала захвалност према овом знаменитом Херцеговцу…

 С поштовањем,
 Београд, 1. децембар 2014. године      


    СПКД „ПРОСВЈЕТА
ОПШТИНСКИ ОДБОР У БИЛЕЋИ
Краља Александра 25
Тел/факс 00 387 59 371 988,  e-mail: prosvj@teol.net

ОПШТИНА БИЛЕЋА
Предсједнику Скупштине општине
БИЛЕЋА

„Поштовани господине предсједниче,

Срп­ско про­свјет­но и кул­тур­но дру­штво „Про­свје­та”, Општински одбор у Би­ле­ћи, на приједлог проф. др Ми­ло­ва­на Пе­це­ља, зна­ме­ни­тог ге­о­гра­фа и про­фе­со­ра Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, својевремено је по­кре­ну­ло иницијативу око по­ди­за­ња спо­мен-би­сте у Би­ле­ћи др Јев­ту Де­ди­је­ру.

Јев­то Де­ди­јер је, као што се зна, је­дан од нај­зна­ме­ни­ти­јих на­уч­ни­ка у Срп­ству у то­ку 20. ви­је­ка, па са­мим тим и је­дан од нај­зна­ме­ни­ти­јих Би­ле­ћа­на и Хер­це­го­ва­ца, што нас ин­спи­ри­ше и оба­ве­зу­је да се ње­го­вој лич­но­сти и дје­лу до­стој­но оду­жи­мо и ис­ка­же­мо по­што­ва­ње.

Сво­је­вре­ме­но је, на са­стан­ку ко­ји смо го­спо­дин Пе­цељ и ја одр­жа­ли са господином Алексићем, начелником Општине Билећа, до­го­во­ре­но да се при­сту­пи овој ак­тив­но­сти, ка­ко би се спо­мен-би­ста по­ста­ви­ла и от­кри­ла о Са­ви­ну да­ну 2015. у скло­пу Све­то­сав­ске све­ча­но­сти. Да би се све на ври­је­ме за­вр­ши­ло, оче­ку­је­мо да Скуп­шти­на оп­шти­не ­благовремено до­не­се од­го­ва­ра­ју­ћу од­лу­ку о постављању спомен-обиљежја, да се одо­бре сред­ства и при­сту­пи ра­до­ви­ма у то­ку де­цем­бра и ја­ну­а­ра. По­треб­но је из­ра­ди­ти од­го­ва­ра­ју­ћи по­ста­мент од до­ма­ћег ка­ме­на (као што је нпр. ура­ђе­но и за спо­ме­ник Св. Са­ви код „Про­свје­те”, са­мо у ма­њим ди­мен­зи­ја­ма), на­ру­чи­ти од­ли­вак би­сте ауто­ра ва­ја­ра Са­ве Халу­ги­на и сл. Ми­шље­ња смо да би би­сту тре­ба­ло по­ста­ви­ти на при­клад­ном ме­сту ис­пред До­ма кул­ту­ре „Јев­то Де­ди­јер” јер то про­сто дик­ти­ра по­сто­је­ћа си­ту­а­ци­ја и ло­ги­ка.

 У при­ло­гу Вам до­ста­вља­мо пи­смо проф. др Ми­ло­ва­на Пе­це­ља и ње­гов осврт на жи­вот и дје­ло др Јев­та Де­ди­је­ра и мо­ли­мо Вас да са њим упо­зна­те од­бор­ни­ке Скуп­шти­не и дру­ге од­го­вор­не по­је­дин­це.

У увје­ре­њу да ће­мо ово дје­ло ре­а­ли­зо­ва­ти за оп­ште за­до­вољ­ство гра­ђа­на Би­ле­ће и на­ше кул­тур­не јав­но­сти, за­хва­љу­је­мо се на ра­зу­ми­је­ва­њу.

 

С по­што­ва­њем,

                                                                                               Предсједник,
                                                                                                               Никола Асановић

Јевто Дедијер (1879-1918) –  Обраћање Милована Р. Пецеља приликом откривања бисте која је постављена  на платоу испред Дома културе „Јевто Дедијер.“ Остала је жал што на откривању бисте није беседио Никола Асановић

Поштоваоци и познаваоци живота и дела Јевта Дедијера: Академик проф. др Милован Пецељ и емеритус проф. др Стеван Станковић.

Текст академика проф. др Милована р. Пецеља објављен је под насловом Мементо Никола Асановић, „Нова Зора“, Часопис за књижевност и културу, јесен-пролеће, СКПД „Просвјета”, Билећа и Гацко (2020), бр. 65-66. стр. 26-30. (Рад је делом измењена верзија)

Напомене:
[1] Милован Р. Пецељ, Кроз источну Херцеговину, „Нова Зора”,Часопис за књижевност и културу, Лето 30/211, СКПД „Просвјета”, Билећа и Гацко (2011), стр. 361-364,
[2] Да се све ово не би заборавило, прилажемо на крају преписку Милована Р. Пецеља и Николе Асановића.
[3] Милош Црњански,  Писма из Сарајева, Изештај о такмичењу гуслара на Алипашином мосту, код Сарајева, Време, новембра 1925.

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар