Писмо синђела Спиридона Алексијевића аустријским властима због „караџићевских“ измјена назива православних празника (1826)

  • Није познато садашњим српским филолозима и теолозима, и историчарима, да је аустрославистичка реформа српског језика подразумијевала и ревизију културног и вјерског православног предања српског народа.

SONY DSC

Пише: Огњен Војводић

Поред прекида континуитета књижевног језика и православног предања ћириличне писмености, аустрославистичка колонизација српског језика је програмски раскидала са религиозним речником српског црквеног словенског језика. Ревизија религиозног речника је спровођена у „народном“ разговорном језику, који је реформом категоризован као прости народни говор туркофоне традиције, али и у језику цркве, у контексту упрошћавања укупности језика и друштвених односа српског народа.

У аустрославистичком програму за српски народ објављивани су вјерски календари са новим називима православних празника, супротним предању хришћанске вјере. Новим називима црквених празника потискивани су хришћански називи, а промовисани нови у циљу профанације православља, раскида са смислом и сврхом хришћанских празника. Наметањем нових назива хришћанских празника учитавана је „природњачка“ атеистичка агенда у празнични религиозни речник српског народа. Намјена нових назива је била приказивање православних празника као предања праћења природних појава и пољопривредних послова, простих „природних“ и племенских обичаја, као празника природе, односа човјека – према природи, а не према Богу, према творевини, а не према Творцу творевине. Сврха преиначења назива хришћанских празника била је да се празницима, који представљају и исповиједање вјере, наметну називи који симболишу законе природе, а не Божије законе и заповијести. Новим називима је наметана нова религиозна свијест и симболика српском народу – умјесто хришћанске промовисана је «духовност» дуалистичких пантеистичких религија у којима човјек успоставља магијски однос са силом стихије и природе као извором живота, а не са Богом. Календар нових назива црквених празника је, поред изграђивања свијести српског народа супротне православном празничном предању, имао и сврху припреме за прилагођавање православног католичком календару.

Такав календар, са новим називима православних празника, је уређивао и објављивао Вук Караџић у свом алманаху „Даница“. У свом забавнику Караџић је пропагирао нови српски књижевни језик и правопис аустрославистичке југословенске језичке политике. В. Караџић је алманах штампао у Аустрији од 1826. до 1829. године, у штампарији унијатског (поримокатоличеног) јерменскога „намастира“ у Бечу. Насловница Караџићеве Данице приказује природу пропаганде аустрославистике и Караџићев карактер – на њој је навео све своје титуле програмски добијене у европским институтима културе и представништвима европске колонијалне културне политике у Русији, као приказ наводне своје стручности (самоуког сељака из Тршића). „Даница“ је био назив и хрватског часописа који је покренуо њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај) један од креатора аустрославистичке реформе српског језика и писма у југословенском језичком програму. Алманах (арапски ألمناخ -астрономски календар) је у 19. вијеку имао форму политичког и књижевног часописа. На српском језику Алманах почиње објављивати 1815. године Димитриј Давидовић Забавником, а наставља В. Караџић Даницом 1826. године. Караџићев алманах није часопис Даница у којем су писали познати српски књижевници, који је уређивао писац и преводилац Ђорђе Поповић.

На примјер, нови називи православних празника су креирани формирањем синтагми, спајањем именичних придјева имена светитеља, као префикса, и именице временске одреднице (дан), као суфикса, тј. формирањем филолошких психолошких представа о празницима као данима светаца заштитника закона природе и персонификације природних појава (Лучиндан, Аранђеловдан, Митровдан итд). Синтагме су креиране као симболи симбиозе „светитељства“ са силом стихије, са циљем промоције пантеизма и негирања хришћанског учења о суштинској разлици између Бога и природе, Творца и творевине. Новим називима црквених празника потискивани су древни називи са пуним именима светитеља и описом догађаја историје цркве тј. замјењивани су називима уопштеног ословљавања светитеља и неодређеним називима догађаја црквене историје, који се могу произвољно тумачити. Новим називима црквених празника потискивано је хришћанско значење празника, а учитавано ванвјерско значење засновано на приказу природих појава са којима „свеци“, као митски ликови, успостављају религиозну „равнотежу“. Сврха нових назива црквених празника била је социолингвистичке и психолингвистичке природе – да у систему асоцијативне језичке организације појмова повежу природне појаве и „свеце“ као персонификације природних појава, религиозни речник и религиозност споје са руралним речником, да религиозност прикажу као продужетак и праћење природних појава и пољопривредних послова, а које пројављују „свеци“ у кругу закона природе и годишњих доба, али ван вјере у Вјечнога Бога. У православним словенским народима такву културну политику је успоставио комунистички режим, коју главни медији Србије и Црне Горе до данас одржавају атеистичком агендом приказивања православних празника као метафоричких вјесника природних појава и заштитника пољопривредних послова.

У програму ревизије религиозног речника В. Караџић је изостављао и одређене гласове и ријечи, ради навођења на неправилан изговор и потискивања одређених хришћанских појмова из српског језика. Тако је из аустрославистичког „Српског рјечника протолкованог њемачким и латинским ријечима“ 1818. г. који је В. Караџић програмски потписао, такође штампаног у јерменском унијатском манастиру, изоставио глас и слово Х, које је постојало у српском књижевном језику и правопису. Логички је, и лингвистички оправдано, претпоставити да је хиљаду година српска православна црква користила глас и слово Х ради изговарања имена Господа Христа, ако не ради изговора других ријечи. Поред недостатка општег образовања, В. Караџић је био екстремних атеистичких назора, према којима је нормирао језик. Поједине екстремне недостатке В. Караџић је касније исправљао, према налогу аустроугарских филолога , као што је 1836. године вратио слово Х у „нови“ српски језик, ујверивши се наводно и сам да на простору данашње Црне Горе и Далмације постоје српски говори који користе глас Х. Један од разлога изостављања гласа Х из Караџићевог српског језика јесте негирање етимологије и постојања имена Божијег – Христос, а увођење новог тумачења и етимологије имена Господњег. Такву праксу данас спроводи муслиманска мисија у српској језичкој политици, у програму бошњачког преименованог српског језика, изостављањем гласа Х ради онемогућавања изговора имена Господа Исуса Христа (иако је у 19. вијеку глас Х био управо коришћен и у муслиманским заједницама исламизованих Срба, захваљујући језичкој култури). Језичку политику креирања антихришћанског речника атеистичке агенде, данас у Србији пропагира и „новопагански“ покрет против православног предања, неформална својеврсна секта – као континуитет комунистичке културне политике.

Из Караџићевог Српског рјечника програмски су изостављени славизми тј. српске ријечи, а уписани турцизми и туђице других језика, што је био програм креирања мјешовитог словенског туркофоног језика за српски народ у Османској царевини. Истовремено у Аустроугарској је кодификован српско-словенски речник са научном и религиозном терминологијом латинске схоластике и програмом преименовања српског језика. Аустроугарска југословенска језичка политика потискивања црквеног словенског језика је представљала и интерес османске царевине у асимилацији православних Словена у заједницу исламских народа.

Профанација хришћанске културе је била програм покрета просветитељског позитивизма, а тиме и програмa реформе српског језика као његовог дијела; али не према европским стандардима, већ према варијанти за тржиште и традиције балканских православних народа. Покрет „просветитељства“ је пропагирао профанацију хришћанства, а у том циљу паганизацију хришћанских празника. Насупрот православној просвети, прозелитистички програми као што је аустрославистичка реформа српског језика заснивају се на упрошћавању језичке и религиозне културе. Аустрославистичкој римокатоличкој мисији је била у интересу профанација православља и повратак православних народа паганским примитивним обичајима, а ради одвајања од православља и отварања простора за латинску лингвистичку и религиозну мисију.

Због објављивања у Аустроугарској Караџићевог алманаха са називима православних празника којима се профанише светиња православне вјере, митрополит Стефан Стратимировић, по значају патријарх српске цркве, захтијевао је од власти Аустроугарске да забране такву противправославну пропаганду. Зато су власти Далмације, на чијем простору се алманах продавао, писмено питале надлежно православно свештенство за мишљење о исправности назива православних празника у Караџићевом алманаху, а ради пуштања или забране његове даље дистрибуције. У име православне цркве, властима аустроугарске је писмено одговорио свештеник Спиридон Алексијевић (Житомислићи, 1769 – Задар, 1841) управитељ Каптола православног вјерског обреда у Задру, писмом цивилном и војном гувернеру, барону Фрању Томашићу. Спиридон Алексијевић је био парох задарски, а потом администратор и владичански викар у Далмацији. Замонашио се 1835. године и произведен у чин синђела.


Писмо Спиридона Алексијевића о питању назива црквених празника и смислу црквеног словенског језика вишеструко је значајно за српску културу, као објашњење теолошких и филолошких питања која до данас многим ученим Србима нису јасна. Писмо синђела С. Алексијевиића представља свједочанство културе и континуитета српског књижевног језика, који су српски сарадници аустрославистичке реформе приказивали као период правописног и језичког хаоса. Публиковање писма С. Алексијевића данас има и значај сагледавања последица погрешне реформе српског језика и оповргавања предрасуда, креираних аустрославистичком и атеистичком пропагандом, о неписмености православног српског свештенства 19. вјека. Такође, писмо поуке синђела С. Алексијевића приказује језичке манипулације атеистичке антихришћанске језичке политике пропагирања паганског идолопоклонства и данас присутног у српском народу као континуитет комунистичке културне противправославне политике оживљавања примитивних „природњачких“ паганских вјеровања. У поучном писму синђел Спиридон објашњава и сврху педагошке употребе простог народног језика у пастирској проповиједи – ради поступног усвршавања и развоја религиозне и језичке културе, узвођења пастве до савршенства црквеног словенског језика. Дакле, да „народски“ изрази у пастирској проповиједи нису имали сврху упрошћавања језика и религиозне свијести српског народа, то јест снисхођења неукости пука и свођења Светиње вјере и црквеног језика на разину руралног, простог и профаног, или како бисмо данас казали потрошачког начина живота.

СПИРИДОН АЛЕКСИЈЕВИЋ – ФРАЊУ ТОМАШИЋУ

Задар, 30. августа 1826.

Високо царско-краљевско Предсједништво

У вези с цијењеним декретом од 29 јула 887, уложио сам највећи труд да пажљиво размотрим алманах Даницу који је написао на илирском језику за годину 1826. Вук Стефановић, уз који се налази календар православног обреда, у којем су имена светаца и називи празника написани на простонародном (простом народном) језику.

Пошто је војни капелан православног обреда пука барона Радошевића Лазар Бојић врло много упућен у књижевност илирског језика, и посједује вриједна знања о свему што се тиче језика и цркве, а и на миг тога високог царско-краљевског Предсједништва, сматрао сам нужним да од њега затражим његово цијењено мишљење о насталим и раширеним сумњама, да су имена светаца, пошто су написана на простом народном језику, унакажена и да је на тај начин профанисано оно што припада православном обреду.

Резултат извршених испитивања своди се на чињенице које имам част да саопштим царско-краљевском Председништву.

Старословенски језик руске цркве је онај језик који је био најпогоднији да прими својства и љепоте грчког књижевног језика, због чега је већ прије хиљаду година постао црквеним језиком, на којем је написано све оно што се односи на цркву и богослужење као у оригиналу. Због тога, имена светаца и називи празника треба да буду написани на том језику; док су у алманаху Даници напред наведени називи написани на простонародном дијалекту, неприкладно и највећим делом без везе са етимологијом, због чега долази, донекле, до тога да је профанисано оно што припада православном обреду.

У том циљу подносим неколико приказа и примјера:

  • Сабор Јоана Креститеља – Јовањдан
  • Георги – Ђорђе
  • Григори – Глигорије
  • Воскрсеније Христово – Васкрсеније
  • Сошчествије свјатого Духа – Тројице
  • Рождество Јоана Креститеља – Ивањдан
  • Успеније Богородици – Велика Госпођа
  • Рождество Богородици – Мала Госпођа
  • Рождество Христово – Божић
  • Стефан Архиђакон – Стјепањдан
  • Христос – Ристос
  • Монастир – Намастир
  • Сербин сербски – Србин серпски

Из овога се врло добро види да су како називи празника тако и имена светаца, написани на простом народном дијалекту, не само унакажени, него су, такође, у неку руку профанисани, и стога морају довести филолога y недоумицу. С обзиром на то што 7. јануара пада Свети Јован Крститељ, а 24. јуна је рођење истог свеца, кога је Стефановић у Даници y првом случају назвао Јован, а y другом Иван; тако се 15. августа слави успомена на успење Девице Марије, а 8. септембра успомена на њено рођење, што је y Алманаху назначено као Велика Госпођа и Мала Госпођа.

Христос је грчка ријеч и значи онај који је од Бога помазан, а обратно, Ристос не значи ништа.

Монастерион је исто тако грчка ријеч и значи склониште монаха, а његови житељи носе назив монаха; али ако манастир треба да се зове намастир, онда би и његови становници требало да се зову намаси, а не монаси, што нико није рекао.

Овај Стефановић се потписује у свом Рјечнику као Стефановић, што јасно произлази из Стефан; али ако је тако, како је он могао y свом Алманаху да намјесто Стефана Архиђакона стави Стјепањ дан.

Колико има дијалеката y талијанском и њемачком језику, па ипак први нагиње тосканском, a други обрађује књижевне њиве Виландове и посвећује своје плодове Аделунгу. Пошто је мајка словенских дијалеката савршени старословенски језик руске цркве,* није потребно да се удаљавају од тога** ако желе да за кратко вријеме постигну оно чиме се данас поносе Њемци, а што су Французи постигли већ у вријеме Луја XIV.

Сасвим је очевидно да онај народ који се ријетко бави граматиком, говори неправилно. То је био и разлог што је (архимандрит) Рајић у својим бесједама употребљавао такав стил, да би га прости народ могао лакше разумјети. Његове прве ријечи показују да се он послужио исквареним језиком цркве, јер aганац y стилу цркве се пише агнец, а у простом народном јагње и y најновијем мисалу (Шиавет) јањац (према талијанској ортографији gn= њ). Ha сличан начин догађа се проповеднику y Крањској да са предикаонице говори исквареним њемачким језиком, од цајта до цајта, цашафне итд.

Профани писци се понижавају и спуштају до простог народа, али не да би они остали необразовани или да би одржали прости народ у незнању, већ у циљу да унесу побољшање, као што о томе лијепо говори Хердер када каже: „Свуда гдје говорим простом народу, треба да се држим његовог тла и основе и да га мало по мало подижем у своју сферу.“ Према томе, Стефановић не може (архимандритом) Рајићем оправдати свој недостатак, јер као што је познато различита су правила граматике од правила бесједништва, посебно због тога што се називи светаца и празника не налазе код Рајића, a код Стефановића се не види аганац.

Што се тиче најновијег мисала (Шиавет), премда је у њему напоменуто да се y писању не удаљава од глагољског језика, ипак се он, што се тиче особина језика, од њега толико удаљује, да би га глагољаш разумио и он глагољаша таман толико колико Латин Талијана и обратно. Међутим, треба да примијетим да оно мало примјерака алманаха Данице који су унијети y Далмацију нису досад произвели никакав штетни утицај и чита се више из радозналости него што му се придаје било какав степен важности.

Имам част да повратим поменути Алманах високом царско–краљевском Предсједништву.1)

*Старословенски језик је један од најизграђенијих. – (Шлецер y свом Нестору, III. Cтpaнa 224.)

Сплитски духовник Матеја Караман отишао је са знањем Пропаганде 1732. као мисионар y Москву, да тамо научи словенски руски дијалекат. Он је по свом повратку примљен у Collegio Urbano и ту је радио на критичком издању Мисала 1741; онда је у септембру идуће године основана словенска катедра при Collegio Urbano у једној партикуларној Конгрегацији пропаганде под предсједништвом светог папе. Шафарик [П.]

** Неопходно је потребно ближе се упознати са овом пречасном, ореолом обасјаном мајком (старословенским црквеним језиком). Јер је он управо тај који је због своје дубоке древности и унутрашњих вриједности занимљив за сваког лингвисту, а за сваког слависту је три и четири пута значајнији, и у најновије вpијeмe с правом чини камен темељац цјелокупне словенске филологије и критике језика. Шафарик [П.]

БЛОГ ОГЊЕНА ВОЈВОДИЋА

 

НАПОМЕНЕ:
1 Затим је Вајнгартен у име Земаљског председништва Далмације, известио 5. септембра т. г. министра унутрашњих послова да је сходно акту од 11. јун: т.г. предао, са извјесним закашњењем истина, викару Спиридону Алексијевићу Вукову Даницу, предлажући да се он договори с војним капеланом у пуку барона Радошевића, који изврсно познаје илирски језик. Желећи да се и сам упозна с тим питањем, додаје, проучио је, не без интересовања, Вуков Рјечник, имена светаца и празника у њему.
Литература:
ХАЗд, СПЕ, свеж. 17, 847 (231), намјесник Томашић — Алексијевићу, Зара, 29. Луглио 1826; Коста Милутиновић, Вук Караџић и далматинско владичанство у Задру, Радови Института ЈАЗУ у Задру, Задар, 11—12/1965, 531—544.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар