НЕМАЊА ДЕВИЋ: Какав је био положај Црне Горе у оквиру Краљевине Југославије?

Пар цртица на тему положаја Црне Горе у оквиру Краљевине СХС/Југославије у периоду 1918-1941:

– Што због општих друштвених околности, што због исцрпљености ратовима 1912-1918, у овој земљи је на крају Првог светског рата евидентирано око 150.000 грађана без основних средстава за живот. У наредним годинама омогућавана им је огромна државна помоћ (само 1923. мрски Београд им је омогућио више од 2.000.000 кг жита) ради прехране становништва.

– Путна мрежа је у овим областима уређена као ретко где у земљи: 1918-1929. завршени су путеви Андријевица-Пећ (52 км), Мурино-Гусиње, Беране-Бијело Поље и Пљевља-Рибаревина (73 км), а тридесетих и Колашин-Мојковац-Бијело Поље, Цетиње-Будва, Шавник-Пљевља… Током 1935. изграђен је и асфалтни пут Будва-Милочер, а 1938. пуштена у рад железничка пруга Никшић-Билећа.

– Црна Гора је 1930. добила и своју прву линију авионског саобраћаја, два пута седмично летело се на релацији Београд-Подгорица.

– Школска мрежа је вишеструко увећана: у односу на 1914, када је у Црној Гори деловало 211 школа, већ након првих пет година обнове у заједничкој држави њихов број је порастао на 340. И у наредним годинама овај број се само увећавао; отваране су и нове гимназије и средње школе, уз њих и Трговачка академија у Подгорици и Поморска академија у Котору. Црна Гора, односно Зетска област, била је уз Словенију дуго времена југословенска покрајина за коју се на пољу просвете највише издвајало из државног буџета.

– Број занатских радњи у периоду 1918-1939. је безмало удвостручен (са 670 на 1.100), а трговачко-угоститељских утростручен (са 720 на преко 2.000). Од готово непостојеће индустрије изграђене су 24 фабрике и предузећа средње величине и уочи рата скоро 1.500 запослених радника.

– На Цетињу, у Подгорици и Никшићу отворена су аматерска позоришта, а на Цетињу и Народно позориште Зетске бановине и Државни музеј са три одељења.

-Уместо два биоскопа пре 1914, до 1941. отворено их је и изграђено бар 12.

-“У великој држави, црногорском друштву били су приступачнији него икада раније многи модернизацијски, технолошки и стваралачки домети из окружења, а могућност образовања и запошљавања, односно друштвеног избора, вишеструко је била већа у односу на вријеме прије 1918. године. Заживио је и другчији систем друштвеног вредновања, па је то учинило неважним предности које је у Црној Гори неко имао на основу племенског поријекла или очевих заслуга.”

Занимљиво, ове тезе (и закључак) не извлачимо из радова Чеде Антића или Александра Раковића, већ из књига др Живка Андријашевића, црногорског државног историчара и идеолога. У његовом фокусу пак нису два кључна питања. Прво се тиче избора митрополита-црногорско приморског Гаврила Дожића за патријарха српског 1938, и то као кандидата двора (србијански геније, владика Николај Велимировић, у то време добио је најмање гласова при избору). Друго је још комплексније и афирмативније за Црну Гору, а оно се тиче стварања Зетске бановине 1929. Тадашњом одлуком краља Александра и власти из Београда извршена је административна подела која (види карту) је довела до формирања Зетске бановине. Ова бановина је од некадашње површине од 14.400 км квадратних Црне Горе своју власт проширила на 31.000, што значи да је територија којом се управљало са Цетиња више него дупло увећана. Другим речима, са Цетиња се управљало Пећи, Дечанима и целом Метохијом, Рашком са Новим Пазаром, целом Старом (источном) Херцеговином, Дубровником, Стоном и Пељешцем!

Црногорци су и поред сопствене мегаломаније таквом поставком ствари морали да буду више него задовољни, што се јасно одразило и на резултате избора: Црногорска/Федералистичка странка која је окупљале незадовољнике начином уједињења на изборима 1923. била је трећепласирана (са 24%), а већ 1927. пала на 15% и затим са годинама све више слабила.

Чињеница је да је Црна Гора зарад Југославије жртвовала своју државност и институције, али је исто то учинила и Србија. Било би занимљиво када би по горњим параметрима проценили степен развоја Шумадије или рецимо Тимочке Крајине, које су поднеле и огромне жртве за стварање заједничке државе (што казао Ћоровић, у одбрани сваког мачванског села пало је више ратника него у одбрани Цетиња, а допуњавам да је из мог села погинуло више војника него на Мојковцу 1916). Тако да, ако ћемо да будемо једно и недељиво, први сам за то, али ако ћемо да меримо српство и на тај начин говоримо о нечијим заслугама и изневереним очекивањима у новој држави (која су наводно дала за право црногорским сепаратистима)… онда, полакоте, браћо!

др Немања Девић

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар