КАКАВ ЈЕ БИО ПУТ ПРВОГ ШАМПИОНА ПРЕМИЈЕР ЛИГЕ: Леотару недостајало мало среће до учешћа у Лиги Шампиона

  • За Требиње кажу да је град сунца и камена, пријатне климе, квалитетног вина и добрих и љубазних становника! Да је прва помисао на њега оних 16 засађених платана у центру града који су нашироко познати свијету… Вјероватно и јесте тако ако гледамо туристе и “обичан свијет”, али нема сумње да је за све љубитеље фудбала управо Леотар синоним за “варош” која лежи на обалама ријеке Требишњице!

Леотар – који ће ускоро напунити 100 година! Леотар – који је и за вријеме бивше Југославије био стабилан друголигаш, али и Леотар који ће златним словима остати уписан у анале Босне и Херцеговине као први шампион заједничке Премијер лиге.

Управо на данашњи дан, прије 17 година, тим који је са клупе предводио Миле Јовин окитио се првом титулом првака БиХ! Можда и у најзанимљивијем шампионату откако у њему заједно учествују српски, муслимански и хрватски тимови с обзиром на то да се титула рјешавала у посљедњем колу послије (не)очекиваног преокрета на табели три кола прије краја.

Та сезона 2002/03 дефинитивно може да се опише као најљепша фудбалска бајка. Прије свега због срећног завршетка за један тим који је од циља да остане у лиги – стигао до пехара, као и да ће се овај успјех преносити с покољења на покољење. Али, за разлику од бајке која је најчешће измишљена прича без података о времену и мјесту збивања, ова Леотарова “фудбалска бајка” је јасно и прецизно дефинисана у сваком погледу. И ред је да се исприча…

И то од стране људи који су и те како учествовали у њеном стварању, а за Телеграф су овом приликом говорили Миле Јовин – тадашњи тренер, као и Ненад Пурке Стојановић и Павле Делибашић – нападачи Леотара из тог периода.

Њена радња почиње у љето 2002. године, када је Леотар као шампион Републике Српске обезбиједио учешће у поменутој првој заједничкој сезони фудбалске Босне и Херцеговине. Те године је освијена дупла круна и можемо слободно да кажемо да је на темељима тог тима настао овај који је покорио и БиХ.
Дупла круна РС као увод у шампионску сезону, разговор са челницима Звезде и значајан потез Павла Делибашића када је у питању тренер

– Леотар до те сезоне 2001/02 у Републици Српској није био пласиран боље од неког четвртог или петог мјеста. Миодраг Профа Радановић је узео тим и тада је довео Мусовића, Хајдера, Сантрача и мене. Дакле, нас четворица из Србије. Леотар је тада први пут у историји узео трофеј. Тачније два, јер смо освојили и шампионат и Куп Републике Српске. Стварно смо играли најбољи фудбал. Та година је била, до тада, најуспјешнија година у историји Леотара. Јесте Леотар играо и Другу лигу Југославије, али никада није имао трофеј – почео је причу за Телеграф Павле Делибашић, који је те сезоне у Републици Српској дао преко 20 голова:

– Челници Леотара су, послије освајања та два трофеја дошли у Београд, разговарали са управом Звезде која им је уступила Славољуба Ђорђевића и Пуркета Стојановића. На моје инсистирање је доведен Душан Керкез који је касније направио одличну каријеру и играо за репрезентацију Босне. На тадашњу екипу која је била првак РС стигло је неколико добрих појачања. Вратио се и Синиша Мулина, један одличан играч који иза себе има завидну каријеру.

Тадашњег тренера Миодрага Профу Радановића замијенио је некадашњи фудбалер Црвене звезде Миле Јовин ком је то био први самосталан посао.

– У Звезди сам дуго радио у млађим категоријама, био сам и помоћник Владимиру Петровићу Пижону у првом тиму једну сезону, тако да сам имао неког искуства и праксе. Дошли су из Леотара у Београд, Ацо Лечић предсједник и Ђоко Вучинић, сјели смо и за пет минута смо се договорили. И то на иницијативу Павла Делибашића. Питао сам их шта очекују, то је била прва сезона заједничке лиге. Рекли су ми да је циљ да прву годину останемо у лиги. Негдје на полусезони смо били горе у врху са Жељом, два или три бода је била разлика. Е, ту су онда мало порасле амбиције и онда је било “ајде, да будемо у првих шест.” И онда гурај, гурај, гурај, да би посљедње коло одлучило о титулу – присјећа се Миле Јовин тог љета у разговору за Телеграф:

– Ја сам у ходу стварао тим. Божовић је дуго био голман, довео сам и Голубовића из Земуна. И он је бранио. Затим малог Поповића из Звезде, Миленковића који је играо и у Њемачкој, Славољуб Ђорђевић и Ненад “Пурке” Стојановић су такође дошли из Звезде и послије су враћени на Маракану. Играли су одлично и касније су направили каријере у иностранству.

– Имао сам Мулину који је играо и у Партизану. Он је на терену био “тренер”. Ја сам му дао и капитенску траку када је дошао, иако је Жељко Радовић претходно био капитен. Мулина је стварно вукао екипу и за све на терену одговарао. Имао је тада 30 и кусур година, али је гинуо на тренингу. Имао сам повјерење у њега, играчи су га слушали и поштовали. Крунић је играо страшно, такође. Чорлија, Шараба, Вукићевић, Пајо Јанковић, мали Александар Јовановић, Ступић… Све се уклопило, добро смо радили. И управа је тада стала иза нас.

Долазак Пуркета Стојановића, Звездиног дјетета који је претходно играо у Јединству из Уба, испоставило се као пун погодак. Иако није играо скоро цијело прољеће, Стојановићу је, на крају, измакла титула најбољег стријелца за само један гол. На 23 меча је дао 22 гола, док је Емир Обућа из Сарајева имао 23 на свом конту.

– Циљ је био да помогнем, да Леотар те прве сезоне не испадне из лиге. На крају се испоставило да нас нису озбиљно схватали. Искрено, нисмо ни ми очекивали. Титулу и Европу нико није ни спомињао када сам долазио. Било је битно само да на крају не завршимо међу екипама које испадају. Да код куће узимамо бодове, а на страни шта се узме – узме се! Направили смо добру и искусну екипу са Мулином и домаћим играчима Вукићевићем, Крунићем, Керкез је дошао такође. Био је ту Нинослав Миленковић, иначе мој садашњи вјенчани кум. Лијепо се то све уклопило. Добар тренер, добри услови, тако је све кренуло – присјећа се Стојановић свог доласка у Херцеговину.
Девет голова у 1. колу, противник молио да их не “буше” више, публика викала “Србе на врбе”, па послије аплаудирала

Сезона је почела 4. августа, а Леотар је на отварању исте забиљежио најубједљивију побједу у историји – “тукао” је Босну у Високом резултатом 9:0. Затим је у Требиње стигао Челик и меч је завршен без побједника – 0:0!

www.instagram.com/fkleotar_2003_sampion_bih/?utm_source=ig_embed

– Леотар је ушао у ту сезону, а да ни сам није био свјестан своје снаге. Да се остане у лиги, буде нека златна средина и да се не брукамо. Међутим, та екипа је у себи носила огроман квалитет. Прво коло су добили 9:0 у Високом. Друго коло је било 0:0 са Челиком и то је било добро да се екипа мало спусти на земљу, да не буде оно “ми ћемо све лагано” – присјећа се Делибашић који је првих шест месјеци играо за Банатски Двор, да би се тек на полусезони вратио у Требиње.

Први пораз је услиједио тек у 7. колу против Зрињског, да би потом везали 18 бодова из шест мечева. И то у лиги гдје је бод на страни био мисаона именица. Поготово због чињенице да је рат релативно скоро завршен и да је све и даље било свеже.

– Није било пријатно тада на гостовањима. Сјећам се да смо прво коло гостовали у Високом против Босне и током припрема ја одем тамо да их гледам на пријатељском мечу. Са мном је кренуо мој помоћник Крцко Спаић. Легенда Леотара, одиграо највише утакмица… И ми тамо у Високом, оно касаба, не знаш шта те чека. Попијемо кафу, одемо на стадион, није ми било пријатно – присјећа се Јовин за Телеграф:

– Кренула сезона, ми прво коло тамо. Аутобусом улазимо у град, сви људи изашли, пјевају “Србе на врбе”. Психоза. Фрка. Током загријевања са трибина ти стиже све најгоре. Утакмица крене, а ми на полувремену водимо са 6:0. Рапсодија. Одемо ми у свлачионицу на полувремену и неко куца на врата. А тамо главни и помоћни тренер Босне. Зову ме и питају: “Молим вас, јел можете да не дајете више голова? Да пустите да и ми дамо једно два, отјераће нас.” Кажем ја њима да није никакав проблем, вратим се у свлачионицу и кажем својима: “Нагази!”

– Изађемо на терен и дамо још три гола, укупно 9:0 побиједимо. Шта се дешава? Ми у аутобус, кренули кући кроз град, онај центар пут људи у кафићима… Сви изашли и аплаудирају, нема више псовки и повика. Ипак је то фудбал био, на крају.

И Пурке Стојановић је до детаља описао та гостовања у првој заједничкој лиги, а посебно је напоменуо побједу против Слободе у гостима у 13. колу.

– Сјећам се утакмице у Тузли. Чека нас 7.000 навијача. Играчи клањају на терену, хоџа се чује из џамије, они годину и по дана бод, чини ми се, нису изгубили тамо. Штопери бију, судија неће ништа да свира, а ја клинац дошао само да играм фудбал. Политика ме није ни занимала. Крунић, Мулина и Миленковић су играли за БиХ, што значи да међу играчима није било никаквих проблема. Дружили смо се. Ја сам се са Бешлијом дружио послије у Белгији. И ми добијемо у Тузли тада. Послије 20 минута било 3:0 за нас. Мулина дао први, ја други и трећи, Крунић касније четврти. А публика у Тузли устала и аплаудира Леотару, српском клубу – сјећа се Стојановић и наставља:

– Види, сва гостовања су била жестока. Није битно да ли си играо у хрватском, муслиманском или српском дијелу Босне. Ја сам батине, оне фудбалске, свуда добијао. Навијачи за вријеме утакмице јесу скандирали на националној основи, али међу играчима никада није било чарки на ту тему.

– Одемо на гостовање Гласинцу, све пуца на терену. Против Вележа на “Врапчићима” не можеш да играш. Они напаљени. Пази, и у Требињу је било чврсто и јако. Одеш у Зеницу против Челика, никад из оног тунела да изађеш. Вриште, ударају, напаљени… Такво је било вријеме. И у Гацку нам је било тешко, иако су доле код нас. Одемо на гостовање, пребију нас од батина. Нису били у фазону ” еј, пусти их, они јуре прво мјесто.” Ма какви.

– У Сарајеву је било зезнуто против Сарајева, док сам на Грбавици волио да играм. Навијачи културни и фини. Воле и бодре свој клуб, не дирају друге. Два или три пута сам играо на Грбавици и ту ми је стварно атмосфера била сјајна. Додуше, и њихови штопери су ме фудбалски пребили. Жељо је имао одличну еклипу тада, Амар Осим је био тренер.

www.instagram.com/fkleotar_2003_sampion_bih/?utm_source=ig_embed

– Сарајево је било напаљеније, тамо смо имали тешка гостовања. И кући кад су долазили код нас. Сјећам се да смо их на почетку првенства, шесто коло, добили са 3:2, ја сам дао три комада. Али они су играли као да су код куће. Ми 1:0, они 1:1, ми 2:1, они 2:2… једва смо их побиједили са 3:2. Нису се презали, нису се плашили.

– Орашје, Посушје, Бановићи, Јединство Бихаћ… ма иди, било је тешко на сваком гостовању. Ипак су људи ратовали скоро и сигурно те неће дочекати са аплаузом. Изађеш на терен, сви напаљени. Нема ту да ти лагано примиш лопту. Јесам се ја надавао голова, али сам имао врхунску екипу иза себе. Ми смо имали срећу да смо у тиму имали Вукићевића који је био висок 1.90. Луд, јак, није се плашио ничега. Оде у Зеницу и пребије оног Бркића. Имао си Крунића ког тројица нису могли да оборе. Мулина јак “као бик”. Керкез исто. Прави везни играч. Значи ти кад одеш на страну гдје те бију, а ти имаш екипу која се не плаши. Која жели да игра фудбал. Имао си на свим мјестима играче који су могли да ријеше утакмицу.

– Нисмо ми случајно добијали у Високом, Тузли, Посушју, па Бротњо… Све смо на страни добијали. Чак и на прољеће када ја нисам играо. Имао си Делибашића и Радовића… Мулина није много трчао, али је био мајстор фудбала. Гурне лопту у рупу, намјести простор, када је фрка и кад те на 1:0 стискају, Мулина узме лопту па је задржи. Па легне, па фаул… и све тако. Тачно смо се уклопили и мислим да више никад неће тако нешто да се намјести.

www.instagram.com/fkleotar_2003_sampion_bih/?utm_source=ig_embed

На ову причу о побједама на страни надовезао се и тренер Јовин.

– Много бодова смо узели на малим утакмицама. Жељо није. Ми смо неријешено играли у дербију у Требињу, а у Сарајеву смо изгубили. И Амар Осим је послије рекао: “Леотар је искористио своје шансе на малим утакмицама и узео бодове.” А Жељо је тада играо квалификације за Европу (треће коло против Њукасла, затим и против Малаге у УЕФА Лиги) и киксао је на малим утакмицама, а познато је да се првенство управо ту добија – објашњава Јовин гдје је његов тим добио првенство.

Пуркету Стојановићу намјестили лекарске – није играо 15 утакмица, Делибашић молио Џајића да га пусти “назад” у Требиње

И послије пораза од Жељезничара у 16. колу (3:1), Леотар је везао три тријумфа и полусезону је завршио са идентичним бројем бодова као и Широко (53). Жељо је имао бод мање, а Сарајево и Орашје су “стали” на 49.

Управо на полусезони се јављају први проблеми за Леотар – Пурке Стојановић не може да игра! Имао је здравствених проблема који су га одвојили са терена скоро цијело прољеће, пропустио је чак 15 утакмица.

– Сјећам се да сам се са Обућом борио за прво мјесто листе стријелаца и он је на крају дао један више од мене. С тим што ја у другом дијелу нисам играо због наводне упале плућа и туберколозе. Да би се пет-шест кола пред крај испоставило да је то било само нечија фарса. Не знам да ли ми је неко намјестио љекарске прегледе.

– Лијечио сам се у Београду и нисам смио да играм тај други дио сезоне. Играо сам само посљедње три утакмице – Широки, Жепче и Угљевик – гдје сам дао шест голова на та три меча – објашњава Пурке Стојановић.

https://www.instagram.com/fkleotar_2003_sampion_bih/?utm_source=ig_embed

Међутим, управа Леотара је направила добар посао и на тој полусезони је успјела да врати Павла Делибашића, момка који је био најбољи стријелац у сезони прије ове. Сезони у којој је Леотар узео дуплу круну у Републици Српској.

– Играо сам ја добро и у Банатском Двору, али то сада није тема. Ја сам се тих годину дана раније одомаћио у Требињу. Било ми је мало криво што нисам и ту сезону почео. Видим да екипа игра добро и драго ми је због тога, али ми је истовремено жао што нисам с њима. Када се завршила полусезона, ја сам на све начине гледао да се вратим у Леотар. Као да сам осјетио да ће бити нешто историјско. И било би ми криво да не учествујем у томе.

– Банатски Двор је на паузи био убједљиво први и ми смо улазили у Суперлигу. Замолио сам Драгана Џајића на полусезони да разговара са Мирком Вучуревићем и да ме пусте да идем у Требиње. Пурке се разболио, Леотар је тражио нападача и одмах су мене контактирали. Ја сам једва чекао и послије разговора са Џајићем направили су да опет идем доле у Требиње. Ушао сам у формирану екипу, сваки меч смо газили. Можда смо ми на крају изгубили, али смо увијек дали гол или два – присјећа се Делибашић:

– Како је вријеме одмицало, екипа је играла све боље и боље. Из ове перспективе, послије толико година, могу слободно да кажем да је тај тим имао један суви квалитет. Све се намјестило. Није ту било никаквог пројекта за титулу, само суви квалитет. Пазите, играо је један Синиша Мулина. Па Бранислав Крунић, Пурке Стојановић, Нинослав Миленковић, Керкез… Затим старосједиоци Вукићевић, Јанковић, Радовић, Вучинић, голман Божовић, послије и Голубовић…

– Играли смо најбољи фудбал, увијек нападачки, на гол више. Миле Јовин је био такав тренер да једноставно није могао ни да каже да мало посустанемо. Он је један човјек који је знао да направи феноменалну атмосферу. Свима нам је остао у лијепом сећању и вјерујем да нема играча који ће ишта ружно за њега рећи.

Леотар је лијепо “газио” у наставку шампионата, иако у тиму нису имали најбољег стријелца Пуркета Стојановића.

– Пурке је много значио тој екипи и од почетка је почео да даје доста голова. Био је један од најбољих, али не могу да не поменем и Мулину, Миленковића, Вукићевића, Вучинића, Радовића, Пају Јанковића… то су људи који су давали немјерљив допринос тиму. И на терену и ван њега. Онда Керкез и Крунић који је за мене један од најбољих играча Репубиле Српске свих времена. Испраћени смо и од управе клуба. Ацо Лечић и Ђоко Вучинић су тада значили и са финансијске стране – јасан је Делибашић.
Дерби са Жељом, пораз од Широког, Пуркетова три прста за хаос и обећање хрватског генерала да неће узети паре и пустити Сарајлије

Требињци су у 25. колу доживјели пораз од Сарајева у гостима (2:0) и послије тога су везали осам побједа и само један реми у Орашју (0:0). Довољно да имају три бода више од Жеље на четири кола пре краја.

И то пред меч са поменутим ривалом у Требињу, у дербију шампионата. Табела каже: Леотар 78, Жељезничар 75! Свима је било јасно да је ово меч који би могао да ријеши првака, а каква еуфорија је владала потврђују и ријечи Павла Делибашића:

– Та утакмица са Жељом је највећа утакмица која се у Требињу одиграла још из времена када је Леотар играо Другу лигу. О тој утакмици се причало 20 дана, иако смо до ње имали још три, четири кола. Некако смо знали да ћемо те утакмице до Жеље добијати, јер смо имали квалитет. Сјећам се да је у граду дан-два пред меч била невиђена еуфорија. Хотели су били пуни, људи су долазили из свих крајева државе. Требиње је на дан утакмице било препуно. Стадион је два сата пред утакмицу био крцат. Невиђена еуфорија.

– Знали смо да је Жељо добар тим. Губили смо са 1:0, ја сам изједначио са пенала, Мулина окренуо на 2:1 и онда смо у финишу несрећно примили гол за 2:2. Нисмо ми имали неки императив, нико од играча није осјећао неки притисак од стране управе. Жељо је имао озбиљан тим и увијек су имали тај притисак. Ми што смо направили до тада било је равно сензацији.

Леотар је задржао три бода више у односу на Жељу, али су Сарајлије послије тих 2:2 у Требињу имали бољи међусобни скор. Свима је било јасно да изабраници Милета Јовина не смију да изгубе у Широком Бријегу. А јесу, иако су пред крај полувремена повели са 1:0.

– Ми смо три кола пре краја играли са Широким у гостима, гдје смо изгубили са 2:1. Пред крај полувремена поведемо са 1:0, Пурке Стојановић је дао гол. Али је онда показао три прста ка трибини, тамо му је дјевојка ваљда била. Е, онда је кренуо лом у наставку. Столице су летјеле са трибина, пјевале се оне њихове пјесме… Ја сам Пуркета одмах промијенио и оставио га у свлачионици, ко зна шта би било у наставку. Судија је окренуо ситуацију и ми смо изгубили. Измислио је неки пенал. Тад сам на конференцији рекао: “Честитам Широком на побједи, али ови бодови нису ни за Широки ни за Леотар, већ за неког трећег.” Наравно, алудирао сам на Жељу – рекао је Миле Јовин и додао:

– А предсједник Широког је тада био генерал Мијо Јелић, ја сам с њим био супер пријатељ и ишао сам код њега у Широки. Баш ме је нешто готивио. Чак и послије те утакмице са нама и велике фрке. Тада ми је дао ријеч да неће пустити Жељу и да ће се борити. Доносили су му и паре, али он није хтио ни да чује да пусти.

Жељо је неочекивано био “најближи црти”, а до трке су остала још два кола. Ситуација на табели је била јасна, оба тима су имала по 79 бодова, с тим што Сарајлије имају поменути бољи скор.
Лудило у посљедњем колу, 10 минута као година! Леотар је побиједио, али сви играчи сједе на терену и чекају вијести из Широког Бријега гдје је био прекид

Леотар је коло прије краја добио Жепче са 5:0, док је Жељо славио против Вележа. Са 82 освојена бода оба тима иду на гостовања – Леотар у Угљевик против Рудара, а Жељо у Широки Бријег. Чинило се да је Жељезничар пригрлио трофеј, али…

– Ту је било свега и свачега, причало се да ће Широки да пусти Жељу. Међутим, Широки је ту стварно поштено одиграо. Колико се сјећам, тренер им је био Иво Иштук и рекао је да ће да играју поштено. Јер је и против нас прије два кола исто тако било. Добили су нас 2:1, иако је такође било приче да се Леотар пусти. У посљедња три гола добили су и Леотар и Жељу. Без обзира на то што им није ништа требало, јер су они Европу већ осигурали. У оно вријеме, то је било за чуђење. Да се игра посљедње коло, а да нико никог не пушта – присјећа се тог периода Пурке Стојановић који се у финишу вратио у тим, а затим слиједи осврт на то посљедње коло:

– Дошли смо дан раније у карантин, нама је био циљ да ми одрадимо наш посао. Јесте Угљевик био српски клуб, али није било нимало лако. Момци су играли поштено до посљедњег минута. Било је тешко, поготово што истовремено слушаш на звучнику да ли је у Широком Бријегу можда пао гол. Да ли је 1:0 или 0:1. Ми смо у Угљевику повели са 1:0, Шараба је дао гол. Примили смо га на почетку другог одмах, потом смо нападали и нападали све до неког 70. минута отприлике. Био је пенал над Делибашићем.

– Било је доста навијача. Мени је дошла родбина из Београда, осталим момцима такође. Били су ту и пријатељи. Повели смо са 2:1, дао сам гол из пенала, и тако је остало до краја. Међутим, због нереда у Широком Бријегу утакмица је тамо продужена 10 минута. Сви завршили, само се тамо још игра јер је био тај прекид. Навијачи су бацали и столице на терен.

– Ми смо, с друге стране, седјели на терену и чекали крај тамо. Буквално 10 минута сједимо и чекамо. И онда су само јавили да је Широки повео са 1:0, да је меч завршен. Нашој срећи није било краја. Кренуло је славље, пут до Требиња је трајао, и трајао, и трајао… Цијели град нас је дочекао. Незаборавно је било. Сјећам се свега као да је јуче било, а не као да је прошло 17 година. Запамтио сам сваки детаљ, цијело првенство.

Као и Стојановић, тако се и Делибашић сјећа сваког детаља из те сезоне. Поготово тог посљедњег кола.

– Ми смо били много квалитетнији од Рудара и очекивало се да ћемо да их добијемо. Више се са стране слушало шта се дешава у Широком. Играмо утакмицу и свака три или четири минута прилазимо клупи и питамо шта се тамо дешава. Тамо је био и прекид касније, а ми смо више били тамо него што смо играли против Рудара.

– Сјећам се да смо остали на терену, сјели и чекали крај у Широком. Када су јавили да је Широки побиједио са 1:0 кренуло је невјероватно славље. Од Угљевика до Требиња, чини ми се, путовали смо дан и по. То се стајало на сваких пола сата, онда се блокира пут и пјева. Навијачи су нас пратили. И данас се најежим када се сјетим тога. А у Требињу нас је цијели град дочекао – присјећа се Делибашић из ког емоције навиру током разговора.

Емоције није скривао ни Пурке Стојановић који је јасно дао до знања да то није била у питању “само титула”. Да су ту склопљена пријатељства за цијели живот.

– Драго ми је што сам био дио тога, те приче. И дан-данас смо сви ми играчи остали у контакту. Имамо заједничку “wхатсапп” групу. Делибашић, Вукићевић, Миленковић, Керкез, Чорлија, голман Божовић… буквално сви. Остали смо у добрим односима. Сваке године идем у Требиње. Кад год ме питају, а играо сам и у Белгији и Русији и давао интервјуе по емисијама, увијек кажем да ми је најљепших годину дана каријере у Требињу. Наравно, не рачунајући Звезду. Звезда је мој клуб који је у срцу, цијели живот сам звездаш, и син ми сада игра тамо.

– Људи су феноменални, град је прелијеп, атмосфера је била супер… Није било неке слабе карике. Ког год играча да споменеш. Нико није био завидан. Да ли играм ја, или Жељко Радовић или Пајо Јанковић… Није било никаквог раздора као што имаш у многим клубовима. Зато што смо ми сад из Београда и дошли смо тамо да играмо, а они не играју. За тих годину дана не знам да ли је била иједна чарка. Не да се неко побио, као што имаш случај у великим европским клубовима, него на тренингу се нисмо покачили.

– А сјећам се да је Чорлија мене “тукао као коња” на тренингу. Тренинг или утакмица, код њега није било разлике. Вукићевић, Ђорђевић… сви су ме тукли, збијали су шале послије. Али никада се неко није закачио, није било љутње. Са тренером Милетом Јовином смо били као другари, али смо га веома поштовали и све што нам каже. Знало се када се смије у град, а када не. Ми смо били луди и млади, излазило се.

– Али када Миле дође и каже “вечерас нема града, сутра играмо против Борца”, сви су били у кућама и нико није кршио правила. И данас кад дођем, не можеш кафу да платиш. Људи се и сјете, драго ми је да нас све виде. Остали смо у контакту и са Радом Нинковићем који је водио навијаче. Ту је био и Жељко Гудељ. Стварно смо сви у контакту и послије 17 година је остала једна лијепа прича.

Његове ријечи потврдили су и Миле Јовин и Павле Делибашић.

– Пурке је био краљ доле. И данас када га поменеш, сви га поштују и цијене. Те године у Требињу никада нећу заборавити. Све је било супер. Људи су одлични и готивни. Сви су нас прихватили. Публике је било на стадиону – рекао је Јовин.

– Навијачи су тада и никада више организовано навијали. Бодрили су нас и код куће и на страни. Оформљена је навијачка група “Тигрови” сјећам се транспарента који су имали. Давали су нам велику снагу. То је требало да се доживи – јасан је Делибашић.
Нико о финалу Купа није размишљао, жреб у квалификацијама за ЛШ је довео моћну Славију у Требиње

Управо је Делибашић један од оних играча које највише боли и то што Леотар на крају није узео и дуплу круну у БиХ. Први меч са Жељом у Требињу завршен је 0:0, док је домаћин у Сарајеву добио са 2:0.

https://www.instagram.com/fkleotar_2003_sampion_bih/?utm_source=ig_embed

– Ту је, по мени, направљена мала грешка. Ми смо узели титулу и послије неколико дана смо играли реванш финала Купа. Нико о тој утакмици није ни размишљао, а то је било једно финале Купа БиХ. Прилика за трофеј. Послије 0:0 у Требињу, ми смо ту утакмицу у Сарајево лагано изгубили од Жељезничара (2:0). Олако смо све то схватили. Данас да ти неко понуди финале Купа једне државе, не знам шта би дао да га играш.

– Да су стручни штаб, управа и ми сами играчи, који очигледно тада нисмо били зрели, схватили то озбиљније, могли смо да узмемо дуплу круну. Ту грешку смо сви заједно направили. Имали смо квалитет, требало је само дати задњи атом снаге тада. Али ми смо се толико издували послије гостовања у Угљевику гдје смо постали прваци. Три дана нисмо излазили из кафића, нон-стоп смо славили. То ми је јако криво и ја то сада причам са дистанце када сам тренер и неко ко утиче на млађе играче – истиче Делибашић.

И поред тога што је сезона званично завршена поразом, славље и еуфорија у Требињу трајала је током цијелог љета. Јер, европске квалификације су “куцале на врата” Леотара, док су од клуба очекивало да и сљедеће сезоне, у најмању руку, буде у врху табеле.

– Када смо освојили титулу, ја сам сјео са управом и питао их шта да радимо. Размишљао сам да напустим. Договорили смо се да останем годину и ја сам им рекао: “Или сад правимо екипу за Европу сваке године, или је крај.” Онда су они рекли да су аматери, да не знају… Међутим, ја сам неколико људи из управе довео на Маракану код тадашњег директора маркетинга Зорана Аврамовића. Сјели смо да причамо, да им објасни како сада све да се наплати. Ништа од тога није било, али јесте чињеница да су за мјесец дана направили стадион по стандардима УЕФА да би могли да играмо – присећа се Миле Јовин.

Леотар је у квалификације ушао без Пуркета Стојановића који је враћен у Звезду, иако је самом нападачу било јако криво што није остао барем још шест мјесеци.

Умјесзо њега је доведен Бобан Стојановић, затим је и стигао и голман Владимир Стојковић, а жријеб је Требињцима у првом колу намијенио Гревенмахер из Луксембурга.

– Сјећам се да смо на припремама у Билећи гледали жреб и када смо извукли Луксембуржане били смо сигурни да ћемо да прођемо даље. Знали смо колико вриједимо. У гостима смо одиграли 0:0 уз три или четири стопостотне шансе. Требало је да их добијемо два, три гола разлике. Ја сам погодио пречку, Бобан Стојановић пречку и стативу… Требало је све тамо да ријешимо. У Требињу смо са играчем мање добили са 2:0, нису шутнули на гол – рекао је Делибашић и наставио:

– У другом колу нам је запао најтежи ривал, Славија из Прага која је годину прије тога, та иста екипа, размонтирала Партизан. Чак су били и појачањи. За њих су тада играли Радек Бејбл, Павел Кука, Досталек, бранио им Черни који је био у Тотенхему. Али ми смо у Требињу одиграли једну феноменалну утакмицу, размонтирали смо их то прво полувријеме. Дао сам ја гол из пенала, али смо још два у најмању руку могли да дамо.

– У наставку смо мало пали и то искусна екипа зна да казни. Могли смо неке ствари да доведемо до усијања пред реванш, али смо на крају несрећно примили гол и изгубили са 2:1. С обзиром на њихово искуство и квалитет, они су у реваншу рутински одрадили посао. Покушали смо нешто у почетку у Прагу, али нисмо ништа могли. Играли су колико им је требало тада. У том моменту нам је Селта у трећем колу била лакши противник него Славија.

Меча са моћном Славијом присјетио се и Миле Јовин.

– Моја најбоља утакмица са Леотаром је била са Славијом из Прага у Требињу, то прво полувријеме. Тада сам умјесто Пуркета довео Бобана Стојановића из Звезде. Он је одличан, али му је требало пет шанси за један гол. Имао је три зицера, није дао гол.

Испадање из Европе није толико пореметило клуб који је у Премијер лиги БиХ наставио тамо гдје је стао у претходној. Међутим, у једном тренутку све се срушило.

– И ту другу годину, када смо почели првенство, ми и Широки смо били на бод разлике на полусезони. И онда – крај! Управе нигдје, играчи нису имали марку за кафу. Мени су дуговали паре. Почеле припреме, ја послије пет или шест кола видим да од тога нема ништа. Позовем на стадион играче и управу и поднесем оставку. То сам урадио да бих тргао управу како би нашли неко решјење, јер су финансије биле катастрофа – присјећа се тренер Јовин.

Леотар је ту сезону послије шампионске завршио на 4. мјесту са 56 бодова колико је имало и Сарајево. Широки је имао пет више и био је шампион, а Жељо поново други.

Наредне године су се једва спасили испадања, одолијевали су све до 2014. године, да би најелитнији ранг напустили са само девет освојених бодова. Тренутно су у Другој лиги Репулике Српске, али без обзира на посљедњих неколико тешких година остаће упамћено да су били први шампиони прве заједничке лиге БиХ.

Забиљежили су 26 побједа у 38 кола, уз седам ремија и пет пораза. Гол-ралика је била импресивна: 82 дата гола и само 27 примљених, а шампионску екипу чинили су: Александар Божовић, Урош Голубовић. Славољуб Ђорђевић, Нинослав Миленковић, Предраг Вукићевић, Бојан Вучинић, Здравко Шараба, Гаврило Чорлија, Жељко Радовић, Дејан Мусовић, Саша Миљановић. Олег Ћурић, Душан Керкез, Синиша Мулина, Бранислав Крунић, Александар Јовановић, Александар Хајдер, Марко Поповић, Пајо Јанковић, Ненад Стојановић, Павле Делибашић, Игор Јоксимовић, Јово Мишељић, Бошко Ступић, Дамјан Ратковић и Љубиша Поробић. Тренер: Миле Јовин.

Телеграф.рс/Марио Марић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар