НАСЛОВИ

МРАК И СИВИЛО МАГЛЕНЕ ГОРЕ

  • Прије годину дана, 12.априла, на празник Цвијети, по налогу репресивног богоборачког режима, митрополит Амфилохије је „позван на разговор” и задржан више часова у Центру безбједности.

Годину дана касније, као Шредингерова мачка, жива и мртва у исто вријеме, Демократска партија социјалиста је изван Владе, а опет некако у њој. У том чудноватом интеррегнуму, као у међупростору између двају свјетова, као чардак ни на небу ни на земљи, у нелегитимном вакууму лишеном политичке културе и људског достојанства, лебди Влада Црне Горе која цијепање Ђукановићевог система поистовјећује са цијепањем атомског језгра, убјеђујући сопствени народ да би демонтажа коруптивних механизама изазвала посљедице равне нуклеарној експлозији у неконтролисаним условима.

Умјесто деструктивне фисије, премијер Кривокапић окружен грађанистичким лучоношама, нуди нуклеарну фузију: стапање двају атомских језгара – Прве и Друге фамилије – и ослобађање продуктивне, помиритељске енегрије црвено-сивог сунца, које ће обасјати црнило мајске црногорске зоре, емитујући сивило у свим нијансама издаје народне воље и Амфилохијевог завјета.

Притиснути тамом црногорске државности и заслијепљени сивилом Кривокапићевог заједништва, у помиритељској тмуши црногорског мајског праскозорја остаће само Срби, као утваре чије аутентично постојање њихова држава не признаје. Само се најбољи међу њима неће препустити и предати, јер остају оно што су били: исувише Срби да би се хранили помиритељском маглом , исувише људи да би се навикнули на живот у дукљанском мраку.

Црна Гора је заправо Маглена Гора, пуна непознатих сјенки, као дом стварних и умишљених утвара, магле понижавајућег заједништва и загушљивог евро-атлантистичког смога, који парају српске зенице и наваљујући мрену заборава изазивају опште национално сљепило. Ослијепљени и изгубљени, Срби поново тумарају Црном Гором, пружају руке према човјеку којег су јуче изабрали и звали братом, да би данас стајали нијеми и запањени што под прстима нијесу препознали ниједну црту тако хваљеног карактера, узалудно покушавајући да га упитају: Ко си ти ?

Прошлост коју памтимо је мрачна, а будућност гледамо кроз тамом опасану маглу.

Самоосуђени на нова ишчекивања – гледајући кроз прсте и трепавице, избјегавајући прихватање истине и суочавање са издајом – невјерицу изневјерених не претачемо у отпор, него се поново држимо грчевитих надања да ће „јутро промијенити све” и да ће „бити боље”, (не)свјесни да тако само можемо дочекати да све у нама и око нас буде како смо и допустили: М Р А Ч Н И Ј Е .

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар