Мирослав Тохољ је у свет књижњвности ушао романом „То снива лампарија” 1979. године, да би уследили „Господар срца” (1987), „Стид” (1989), „ Кућа Павловића” (2001), „Звона за Тројицу“ (2010) и „Сестре“ (2013). Објавио је и књиге приповедака „Апотекаркин рај и мушке ствари”, „Мала Азија и приче о болу”, „Венчање у возу”.

Добитник је награда „Бранко Ћопић”, „Иво Андрић”, „Борисав Станковић”, „Светозар Ћоровић“…

У Сарајеву је живео до априла 1992, потом на Палама, а од 1998. је у Београду.

Повод за разговор са Мирославом Тохољем, актуелним начелником Одељења за издавачку делатност Медија центра „Одбрана“, јесте зборник „Савремена српска проза“ у издању Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, посвећен његовом књижевном портрету.

Београд као егзотика

Први део зборника, са ауторизованим излагањима учесника истоимених сусрета, одржаних прошле године у Трстенику, посвећен је Вашем стваралаштву, а други теми „Идеолошка тумачења српске књижвности“, што није случајно, јер су и Ваша књижевна дела била изложена идеолошком читању. Како је то утицало на перцепцију Ваших дела и на Вас као ствараоца?

– Ја немам тај утисак да је ишта оспоравано од онога што ја радим, изузев неких детаља у мојој биографији. Ратних деведесетих био сам члан четири владе Републике Српске и људи који имају проблем што Срби постоје игде, па и у Србији, имали су разне примедбе и писали гадости о мени, али мене тај паралелни свет не занима. Има много других који мене окупирају и о којима пишем. Спадам у оне људе, којих је све више у свету, који су измештени из простора у којем се формирао њихов хабитус, свест, рукопис и они сами као људи, – из Сарајева, где сам лепо живео са породицом. Београд је бољи град, али ја више немам времена да се формирам према Београду, а не могу очекивати да се он прилагођава мени. Био би то сизифовски посао. Тако да живим неку врсту егзотике. Живим стално као да сам на туристичком путовању по Кини, Немачкој или Аустрији. Сваки пут се изненадим када се академици, професори универзитета баве оним што сам радио, јер сам то радио за себе, а не подилазећи укусу околине, културе у којој живим и делујем. Они претресају ствари до којих сам долазио некада олако, а понекад тешком муком. То ме зачуди и обрадује, јер колико год сам радио да угушим личну сујету, то њу разбуди, мало нахрани и идемо даље.

• Јован Делић Вас назива не баш кротким савремеником.

– Вероватно има у виду полемике које сам давно водио углавном по београдској штампи са неким важним људима. Чак сам полемисао и са Ивицом Дачићем, садашњим председником Народне скупштине Србије, у вези с притисцима из Београда на Парламент Републике Српске, тада у настајању. Све се то завршило пристојним познантством и односом. У тим полемикама биле су логичке, али врло оштре тезе, или како би професор Делић рекао, не баш кротке.

Писање као самоповређивање

• Кажете да већ 40 година пишете да бисте себи разјаснили све што Вас окружује и што Вам се дешава. Успевате ли у томе?

– Наравно. Већ 40-так година у мени тиња питање које је поставила секвенца филма „Андреј Рубљов“ Тарковског када фрескописац каже „ја немам о чему више да разговарам са људима“ и улази у потпуну ћутњу, картазијанску. Ја сам ту реченицу везао за неки мој нач ин разобличавања, не спољашњег, већ унутрашњег света, где су најјача човекова чула. Моја комуникација са спољним светом је све успоренија и безвољнија, а окретнутост ка себи све јача, шира, богатија, масивнија по темама које самом себи постављам.

• Да ли због тога у новом рукопису свој писаћи прибор упоређујете с иглама за самоповређивање?

– Свако писање ако није самоповређивање, није ни уметност. Када изрекнете неку добру мисао о животу око вас, онда вам од тачности пођу сузе на очи. Исто је и када такву мисао нађете у туђем рукопису. Спотакнете се о снагу и тачност тог места. Без самоповређивања писаћим прибором не бих био писац како ми налажу моје унутрашње потребе. Нови рукопис је једно самоиспитивање у фрагментима. Веома је обиман и дуго је настајао. Када нисам имао концентрацију за писање нечег обимнијег од 1992. до 1997. године, онда сам остављао кратке текстове који су се уклопили у широку фреску мог опхођења према свему што је у мени, око мене, што сам чуо или видео, сазнао. Те теме су се саме од себе отварале, као силни рудници. Љубоморно сам је скривао од себе, издавача и од пријатеља и нарасла је и заокружила се као књига. Не знам да ли је роман, есеј или нека врста расутог терета. Све би то могла да буде.

Бол – поетска и филозофска орјентација

• Наслов новог рукописа је „Седма станка“?

– Рукопис има и поднаслов „Пут ка капији“. Седма станка је тачно пола пређеног пута од Пилатове суднице до Голготе, пута који је прешао Исус Христ. Има 14 станки и на свакој се појавила нова димензија бола, патње Христове и суза. Седма је на капији на којој се излазило из старог Јерусалима. Ми и не знамо која је покора и бол у души Христовој. Ако је морао да искупи све грехове човечанства, онда можете замислити колико је морао да испашта на том делу пута до места где ће бити разапет.

• Бол провејава из сваке Ваше реченице, сваког Вашег дела. И у овом зборнику Јован Делић примећује Ваше уверење да тамо где је премало бола, премало је књижевности.

– То је поетска или филозофска орјентација сваког писца. Бранко Ћопић је писао доста тешке и болне књиге, али је бол видео кроз призму хумора. Истовремено се смејете и тишти вас оно о чему он пише. Сваки писац има неку своју стазу да дође до огољене људске суштине, тако се и моје осећање окренуло ка болу чак и пре неких болних искустава. Увек гледам позадину. Чак и када су ствари карневалски размештене, када је слика весела, ја иза тога видим тугу и покушавам да је пренесем на папир. Ако успем, онда је то осећање бола, које нема своје порекло. Бол је иманентан сваком човеку и када судимо људима, понашамо се неправдено и непримерено, јер не знамо количину невоље и муке која се у том човелку наталожила. Нису само велики догађаји болни, могу бити и ситнице. Дете се расплаче и у тренутку има већ четири сузе које једна другу прате на лицу. Одрастао човек гута, па се све то спушта у душу. То су искуства која покушавам да пренесем на папир.

• Вратила бих се на још један сегмент из Вашег новог рукописа где кажете да граматички квалификатив речи „књижевник“  упућује на „проклетник“ и „отпадник“.

– У том новом рукопису је све доведено у питање. Све доводим у сумњу. Без сумње нема постојања. Ко смо ми? Да ли сам ја књижевник Мирослав Тохољ? Или сам само књижевник? Или сам само Мирослав Тохољ? Или сам биће без иједног и другог одређења? Ја не волим реч књижевник и увек сам молио да ме не потписују тако. А то ме стално пратило, јер је у шифрарнику тако наведено. Не могу да напишем „писац“, јер свако ко пише руком је писац. Шта значи књижевник? Да ли је то онај који носи књиге или ко чита или ко пише књиге? Све то може бити истовремено. Исто је и са проклетником.

Речи нас откривају и сакривају

• У свим књигама је изузетно важан Ваш однос према језику?

– Пре неко вече у серији која се догађа на Крфу, чујем реч која није могла бити изговорена тада, јер није била свету позната, није ушла у речник света. У питању је реч „апсурдно“, која није могла бити изговорена 1916/1917.  зато што је Албер Ками са „Митом о Сизифу“ појавио много касније и ту реч увео у језик људи и њено значење у нашу свест. Бавим се речима. Понекад питам своју децу зашто се каже за комјутером, а пред телевизором, када је екран у питању у оба случаја. Језик је врста чипа која меморишу свест. Речи нас откривају и покривају, сакривају наше биће, наш карактер. Речима се морамо бавити. Једном сам прочитао да је књиге Достојевског сам језик написао, да је Достојевски само бележио језик. Стално размишљам о речима. Од буђења до сна само вртим речи у глави и она ми дају надахнућа и инспирацију. Језик обележава моје ликове. Језик је писцу оно што је сликару боја. Без бриге о речима, не може се за неког рећи да је писац. Он пише књиге, али нису аутентичне. Роман може да оправда своје постојање само једном реченицом коју рецимо мајка изговори сину, отац ћерки или пријатељ пријатељу. Једна аутентична реченица која ће ухватити сам космос.

• Које Вам речи сада најгласније одзвањају?

– Углавном речи које су можда заборављене. Последње речи које сам ставио на папир да бих их испитао јесу „могбудне“ и „хтедбудне“. Механизам како су те речи настале и шта значе човеку који их изговори представља већ мали пасус, можда кратко поглавље о неком неименованом бићу. Све речнике сам ишчитао – 18 томова речника Срспке академије наука и уметности и шест томова речника Матице српске и Шлаљићев речник турцизама. То писац мора да ради. Не постоје више речи које су за мене недоступне. Овладао сам и оним непонесеним из детињства, из херцеговачког краја, имам право да употребим и речи које Лале говоре, или Шумадинци. Српски језик је мој нови завичај, моје ментално место пребивања и становања.

Марија Јаковљевић / Спутњик