МИНИСТРЕ, ВИ СТЕ НА ПОТЕЗУ: 10.000 грађана потписало иницијативу за асфалтирање пута Калиновик-Невесиње

  • Удружење грађана „Херцеговино моја ђедовино“ Источна Илиџа упутило је Министарству саобраћаја и веза Републике Српске иницијативу за асфалтирање регионалног пута Калиновик – Невесиње коју у цјелости преносимо

    ФОТО: Жељко Кузман

Поштовани господине министре,

Удружење грађана „Херцеговино моја ђедовино“ је покренуло иницијативу за асфалтирање регионалног пута Калиновик-Невесиње  и то неасфалтиране дионице од Улога до Кланаца, дужине 30-ак километара. До сада је подршку нашој иницијативи, својим потписом, дало преко десет хиљада грађана а акција прикупљања је у току  и убрзо ћемо достићи и много већи број.

Поред потписа подршке које вам достављамо у прилогу акта, подршку нашој иницијативи су упутили :Ратна команда херцеговачког корпуса, Регионални одбор ОСТА ВРС сарајевско-романијске регије, завичајна удружења Невесиња, Гацка, Калиновика и других са простора Републике Српске, Асоцијација свих херцеговачких удружења из Србије те многи истакнути појединци из јавног живота Републике Српске и Републике Србије.

Желимо прије свега да вас информишемо о катастрофалном стању саобраћајне инфраструктуре, на подручју горње Херцеговине, а то стање је најгоре у општини Калиновик  која се граничи са Трновом, Фочом, Гацком, Невесињем и Коњицом а асфалтним путем је повезана само са Трновом док је према свим осталим сусједним општинама макадам. Међутим, свјесни смо чињенице да ваше министарство и садашња влада не могу исправити немар претходних влада према овом дијелу Републике Српске, јер би асфалтирање свих путева према сусједним општинама изискивало огромна материјална средства, те смо из тог разлога покренули иницијативу само за асфалтирање горе наведене дионице јер је та дионица од виталног значаја за опстанак и развој не само општина Калиновик и Невесиње него и шире.

Наиме, регионални пут Калиновик-Невесиње, изградила је окупаторска Аустро-Угарска, давне 1910. године и у тадашње  вријеме то је била најкраћа саобраћајница од Београда до мора, нажалост, након 110 година од изградње, стање на дионици од Улога до Кланаца је остало непромјењено, а ријеч је најкраћем путу не само између Калиновика и Невесиња него и комплетне горње Херцеговине и Српског Сарајева и Сарајевско – Романијске регије и даље.

Илустрације ради, овим путем је Српско Сарајево за око 45 километара ближе Невесињу и горњој Херцеговини у односу на обилазни асфалтирану  пут Сарајево-Мостар, а чак око 70 километра у односу на пут преко Чемерна и Гацка, а Калиновик би престао да буде „слијепо цријево“  јер би преко Калиновика била далеко најкраћа саобраћајница између ове двије регије.

Према нашим подацима општине Калиновик и Невесиње, су једине двије општине у Републици Срској, а из горе изнесеног видљиво је да нису у питању само ове двије општине него и двије регије, које су повезане макадамом, или боље речено раздвојене, јер у 21. вијеку макадам не повезује него раздваја. Свједоци смо и чињенице да се сваке године издвајају значајна материјална средства од стране предузећа „Путеви РС“ за насипање и одржавање ове неасфалтиране дионице, али нажалост чим почну прве јесење кише, упропасте све што је урађено и фактички је од јесени до прољећа, до новог насипања, употребљив само за теренска возила и тако укруг. Према неким подацима до којих смо дошли, од завршетка отаџбинског рата 1995. године до данас за насипање и одржавање ове макадамске дионице утрошено је толико новца да би се могла асфалтирати комплетна дионица па се с разлогом питамо да ли је рационално на тај начин трошити средства.

Свједоци смо чињенице да се широм Републике Српске граде и модернизују путеви, наравно немамо ништа против, тако и треба и то је за сваку похвалу али се питамо да ли је народ овог краја мање битан од других да не може да живи животом достојним човјека у двадесет првом вијеку. Жалосна је чињеница да је једини устанак против окупаторске Аустро – угарске подигнут управо у Улогу 1882. године а још жалоснија да нико после Аустро-угарске ама баш ништа није урадило по питању инфраструктуре у овом мјесту што је и главни разлог расељавања становништва из овог краја и крајње је вријеме да се ријеши овај вишедеценијски проблем.

Питамо се због чега оно што је крваво одбрањено у свим ратовима напуштамо у миру?

Сматрамо да је превише живота дато и превише крви проливено за сваки педаљ наше Републике Српске и да нико нема право да ни један дио Републике Српске сматра небитним или мање битним од неког другог дијела. Без овога пута  Калиновик би у блиској будућности престао да постоји као општина.

У  последњем отаџбинском рату ово је била једина комуникација која је спајала Невесиње и Сарајево и буквално значила живот или смрт становништву  и јединицама ВРС  од Трескавице до Црвањ планине. Овим путем се одвијао цјелокупан саобраћај, војни и цивилни. Такође желимо да вас упознамо да висораван Морине, преко које пролази ова дионица располаже како туристичким  тако и великим вјетро – потенцијалом за изградњу вјетро – електрана  јер су сва испитавања показала да је локалитет Морина и те како повољан за градњу вјетро-паркова, али услов свих услова је инфраструктура.

Такође, желимо да вас обавјестимо да је наше Удружење остварило контакт и са појединим министрима из Владе Републике Србије, који су изразили спремност да обезбједе финансијску помоћ овом пројекту уколико то буде затражено од Владе Републике Српске.

Поштовани господине министре, молимо вас да ову нашу иницијативу схватите најдобронамјерније те да управо Ви исправите историјску неправду према овом слободарском крају. О овој иницијативи је у више наврата у Народној скупштини говорио и народни посланик Мирослав Вујичић.

Молимо Вас  да о овој иницијативи обавјестите Владу Републике Српске, Народну скупштину Републике Српске, директора ЈП Путеви Републике Српске, те да у план министарства и предузећа Путеви РС уврстите изградњу и асфалтирање ове дионице, као и да се што прије нађу средства за реализацију, која је од виталног значаја не само за Калиновик, Улог и Невесиње него и за цијелу Републику Српску, јер сувишно је објашњавати шта за сваку средину значи пут односно шта значи ако у двадесет првом вијеку немате пута. .

Желимо Вам много успјеха на професионалном, породичном и личном плану.

У Источној Илиџи, 20. 12. 2019. године

С поштовањем,

 УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА
„Херцеговино моја ђедовино“
Предсједник Управног одбора
Никола  Чорлија

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Никола Лакета Reply

    Велика је штета и пропуст Владе Републике Српске што је заборавила и запустила овај
    чисто српске крај Источене или Горење Херцеговине што се може свести на ону народу изреку : ”Далеко од очију,далеко од срца ”. Све се своди на еуфенизам за висораван Морине
    ”Херцеговачки Хималаји”. Крај је остао готово пуст али некада је ту цвјетао живот на све стране. Овај родољубиви крај два пута се бунио против окупаторске власти. Први пут била је то буна против Аустр-Угарске власти познат под именом Друга невесињска пушка или Улошка буна јанура 1882 године. Одлучна битка између устаника (Срба и Муслимана) и аустроугара одиграла се у фебруару 1882 на Ливади и Црвеном кланцу. И поред јуначке и херојске борбе устаници су доживјели пораз и преко планинских вијенаца у зимском периоду повукли су се у Ц.Гору.Да би умирила и држала у покорности овај немирни и бунтовни крај Аустро-угарска је изградила пут од Невесиња до Сарајева 1910 година и низ касарни од Невесиња, Плужина, Морина, Обрње,Калиновика па све до Филиповићеве касарне у Сарајеву. Све је рађено да се држи под контролом овај српски крај и да се припреми за следећи каснији Први свјетски рат према Србији и Црној Гори који су одавно Нијемци планирали под именом Drang nach Osten илити Продор на Исток.
    Други пут српски народ овог краја побунио се у јуну 1941 године,пошто је створена тзв. НДХ
    а српски народ след усташких злочина нашао се у веома тешкој ситуацији. Устанак је избио у Невесињу 24.јуна 1941 године. Усташка власт послала је војску из Сарајева да угуши устанак у Невесињу. До жестоке борбе између усташа и устаника дошло је на висоравни Морине на локалитету Сватовско гробље и у селу Плужинама гдје су убије 23 усташка војника. Посли завршетка Другог свјетског рата овај крај без икакве помоћу нове власти захватила је емиграција и напуштања родних огњишта,без пута стује,школе,љекара крај остаје пуст и ненасељен. Давно планирана,неколико пута одлагана градња хидроелектрана Улог никад није реализована и читав низ других пројеката никада није реализован. Висораван Морине Бог је дао за узгој здраве хране (сточарство и земљорадња). Пропала је некадашња државна економија на Моринама. Земњу на Моринама требало је подијелити младим људима који би имали жељу да тамо раде и производе здраву храну уз услов да се изгради добар асвалтни пут,доведе вода и струја и да се створе предуслови за нормалан живот људи.

Оставите коментар