• Послије 22 године од  злочина које је НАТО агресор извео бомбардујући зграду РТС, по први пут, јавност у Србији је први пут имала прилику да, у Јутарњем програму Хепи телевизије, чује свједочење новинара Милоша Марковића, који је те кобне вечери био дежурни уредник јавног сервиса.

  

  Фото: Трифко Ћоровић/ Слободна Херцеговина

У ноћи између 22. и 23. априла 1999. године у НАТО бомбардовању зграде Радио-телевизије у Абердаревој улици, страдало је 16 радника. Погинули су су Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић (27), видео-миксер, Дарко Стојменовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар мастера, Драгорад Драгојевић (27), обезбеђење, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар у размени, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар у размени, Дејан Марковић (39), обезбеђење, Милан Јоксимовић (47), обезбеђење, Бранислав Јовановић (50), техничар мастера, Слободан Јонтић (54), монтер, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма.

За погибију радника РТС-а до сада је одговарао Драгољуб Милановић, који је 2002. осуђен на десет година затвора, јер није поштовао наређење Савезне владе, по којем је запослене и технику требало да измести из зграде у Абердаревој улици.

Милош Марковић, један од најцијењенијих и најбољих новинара националне телевизије свих времена, имао је судбину да те несрећне вечери буде дежурни уредник РТС. Свједочанство о трагедији коју је те ноћи преживио, по први пут, је испричао гостујући у Јутарњем програму Хепи телевизије.

Европска асоцијација новинара је гарантовала да бомбардовања неће бити 

– Ни послије 22 године није било темељног, аналитичког, стручног испитивања свих околности, па је и данас једино објашњење да је за све крив једино Драгољуб Милановић – рекао је Милош Марковић чије је дежурство у РТС започело 22. априла 1999. године у 20 часова и требало је да траје наредних 12 сати, односно до јутра 23. априла у 8 часова.

– Било је сумњи, страхова, али смо имали писмене извјештаје, доказе из Брисела и од Европске асоцијације новинара који гарантују сигурност да до бомбардовања неће доћи. И ништа није наговјештавало да ће се тако нешто десити. У то вријеме био сам уредник културне рубрике у којој је радило још десетак новинара. Био сам у својој канцеларији када ме је десет минута прије један сат ујутро позвала секретарица са питањем да ли знам руски и да ме тражи Милановић – присјетио се Марковић и рекао да је у том тренутку стигло важно саопштење из Москве.

Конфузан превод саопштења из Москве

– Тог дана у Београду су се на преговорима сусрели Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин (Јељцинов изасланик). Из Москве је стигло, по свој прилици, охрабрујуће саопштење, али је превод био веома рогобатан. Милановићу сам сугерисао да га стилски не побољшава, јер су све нијансе дипломатског језика изузетно важне. Спикеру сам дао текст да га прочита за Вести у 2 часа. Сугерисао сам му да саопштење прочита више пута и да изабере најлогичнију и најјаснију верзију како би се неутралисала конфузија у преводу – рекао је Марковић који се присјетио да је око 1,40 часова ујутро изашао са шефом дописничке мреже стојећи тачно на мјесту гдје је касније подигнут споменик „Зашто?“

– У необавезном ћаскању колега Драган Срдановић каже: „Замисли да сада рокне.“ Ја кажем: „Језик пресјекао.“ И одједном је рокнуло – рекао је Марковић присјећајући се експлозије и праска.

Стање самоанестезије

Марковић је имао велико искуство са терена радећи на Косову, а  у вријеме бурних дешавања и у Букурешту и касније током ратних дејстава у Републици Српској и Федерацији БиХ.  Као врхунски професионалац имао је изграђену свијест да је у кризним ситуацијама најважније остати сталожен и миран.

– Утисак је да се организам у тако стресној ситуацији самоанестезира, да се чула и нагони за опстанком појачају, а инстикти надвладавају рацио. Рекао сам: „Пузите уза зид, јер ту је најстабилније у случају рушења, постоје два излаза, на Таковску и Абердареву“. Излаз ка Таковској има више степеница и  због сумње да су порушене кренули смо на излаз ка Абердаревој улици. Нестало је свјетла. Чули су се јауци, крици, дим, мириси… Нисам ни знао да постоје излази низ степенице, подруми  у коме су биле арматуре и грађевински материјал. Осјећао сам да падамо. Изашли смо негдје код гимназије, преко пута Палилулске пијаце – испричао је Марковић , који је по изласку из зграде видио представника тадашње градске власти архитекту Спасоја Крунића.

– Недефинисано стање свијести оптерећено је неподношљивим хаосом тонова. Завијају војне, полицијске, ватрагасне сирене, хитна помоћ. Настаје атмосфера непреводива на језик логике – описао је Марковић наводећи да се потом  вратио у зграду.

Није довољно рећи да је било страшно, ужасно, језиво…

– Чули су се крици и јауци. Видио сам човјека притиснутих ногу како млатара рука док хирурзи покушавају да му ампутирају ноге. Издало га је срце, није преживио. Требало је имати смјеле очи и храбро срце, па гледати такав призор. Знало се да постоје жртве и нерадо причам о тој ситуацији, јер кад у човјеку оживе те епизоде, оне су, саме по себи, стресне и мучне. Имам проблем са језиком, јер не могу да дефинишем осјећања. Има код Матије мисао: „Чега није било у животу, не може бити ни у језику.“ Ми можемо рећи „било је страшно, ужасно, језиво“. Све је то тачно, али није довољно – рекао је видно узбуђени Марковић.

Опасно је бити свједок

Он је подсјетио да су о овом догађају писали многи са доста грешака, па и са одређеним тенденциозностима.

– О томе су говорили они који нису ни били у Београду, а камоли у близини догађаја. Бити свједок је веома опасна и ризична улога. Онај ко почини злочин настоји да уклони све трагове и свједоке. Чест је случај да свједок треба да буде дискредитован. У РТС сам провео 30 година и скромности за инат, а истини за вољу, морам да кажем да од свих новинара имам највећи број професионалних награда (три годишње награде које се додељују за професионални допринос и унапређење програма). Имам и највећу републичку награду „Светозар Марковић“. Један сам од ријетких, ако не и једини, новинар који има грамату Српске Православне Цркве – рекао је Марковић, кога је буран професионални пут водио од Косова 1981. године, па до револуције у Букурешту, а у распаду заједничке државе горак новинарски хљеб је поштено зарађивао извјештавајући са кризних ратних подручја од Словеније, па до Горажда.

Сјетио сам се Пилипенде и заплакао….

– Када сва та искуства оживе јавља се Вијетнамски синдром и посттрауматске тегобе. Живо је сјећање на драматичан прелаз и покушај да се из Сава центра и тадашњег трећег програма покрене емитовање. Све је то било узалудно, јер су релејни преносни уређаји у Таковској били порушени. Након безуспјешног покушаја ушао сам  у трамвај да идем кући и примјетио се људи одмичу од мене. Тада сСватим да је јакна на мени да пуна гасова, испарења и да смрди. Одједном, захвати ме осјећање стида и изађем на првој станици. И одједном човјеку попусте самоконтроле, грунуле су ми сузе и расплакао сам се. Сјетио сам се призора из своје гимназијске читанке и приповјетке „Пилипенда“ Симе Матавуља када огорчени Пилип у очају сједе на перваз од цесте и заплака се. Ваљда сам и ја био испуњен тугом, бијесом и огорчењем и кренуле су ми сузе. Када сам стигао кући и ушао под туш видио сам да су ми ноге помодриле од ударања оних штангли, арматуре, али никакав бол нисам осјећао. Организам се самоанестезирао и болови су се јавили касније.

У Нирнбершком процесу главни уредник Радио Берлина је ослобођен оптужби

Марковић се осврнуо и на тадашњег свог директора Драгољуба Милановића, јединог осуђеног за НАТО злочин.

– Негдје око 1.30 био сам у ходнику, а Милановић је кренуо кући. Није могао да стигне до куће, а зграда је била бомбардована. У сваку антологију апсурда може ући чињеница да је он једини који је осуђен и процесуиран. Нико из НАТО авијације и 10.000 ангажованих људи није крив, него он – рекао је Марковић и осврнуо се на свој положај.

– Када сам остао без посла судски процес трајао је седам година. Подсјетио сам суткињу, која је водила случај, да је Нирнбершки процес трајао 11 месеци, а мој случај је ушао у седму годину. Иначе, на Нирнбершком процесу међу оптуженима се налазио и новинар Ханс Фриче. Он је био директор и главни и одговорни уредник Радио Берлина и десна рука чувеног Јозефа Гебелса. У образложењу Фричеове ослобађајуће пресуде пише: „својим дјеловањем није могао утицати на токове и садржаје рата.“ Дакле, Ханц Фриче, главни пропагандиста нацизма и фашизма је ослобођен, а Драгољуб Милановић је осуђен на 10 година, баш онолико, колико је добио и адмирал Карл Дениц, командант Хитлерове ратне морнарице. С тим што Дениц није издржао казну , већ је помилован, а Милановић је одслужио сваки сат – рекао је Марковић и осврнуо се на поучан догађај из ране младости.

Кратак је пут од свједока злочина до затвора

– У дјечачкој меморији ми је записано колико је опасно бити свједок. Завршио сам гимназију у Гацку, то је источна Херцеговина и тад је било суђење усташким злочинима који су пунили херцеговачке јаме. Човјек по имену Милован Бјелица је остао жив у једној од јама. Током 1949. године почело је суђење у Мостару. Он, као очевидац, неким чудом спашен, почиње да набраја имена својих комшија – злочинаца именом и презименом. Да би се дискредитовао као свједок, адвокат одбране устане и каже: „Бјелица осуђује муслимански народ. Он се крсти и моли према истоку и гледа у Русију.“ Горе-доле, Бјелицу хоће у затвор, а претходно би да му одузму земљу и кућу у Сиригу. То је невјероватно. Човјек из јаме који свједочи о злочину бива изложен опасности да сам буде затворен – рекао је Марковић наводећи да ни најмање није случајно што га 20 и више година нико није звао да говори о овом догађају.

Могло би се основати удружење жртава политичко-партијске подобности Ненада Ристића

– На прву годишњицу бомбардовања телевизије вјечити директор и шампион разних облика подобности Ненад Ристић је рекао у директном преносу да су погинули прави професионалци, а нису погинули „уредници, коментатори и пропагатори“. То јутро зове ме Стево Раичковић са питањем „Да ли је нормалан овај човек?!“ Ја му кажем: „Драги Стево, Ви то не разумијете. То је до сада најоштрија критика упућена НАТО пакту. Каква је то НАТО ракета?  Оставила је живе новинаре који су свједоци његове подобности.“ Многи интелектуалци  иа запослени на телевизији би могли мирне душе са убједљивом аргументацијом основати удружење жртава политичко-партијске подобности Ненада Ристића. Највеће зло и највећу казну доживјели смо од својих. Невјероватно је какве сам дисквалификације доживио и чега сам се све начитао и наслушао о себи – рекао је Марковић.

Пред временску прогнозу у Дневнику се појављује Небојша Човић…

Он је подсјетио на петооктобарска дешавања.

– Формирала се нова српска влада. Од једног колеге добијем информацију да смо Гордана Суша, Драган Коларевић и ја изабрани за неко тројно уређивање телевизијског програма. Нисам томе придавао озбиљну пажњу. Увече почиње дневник, и већ у првом минуту министар, заиста, помену и мене. Пред временску прогнозу улази Небојша Човић директно у програм и каже да то није тачно. Сутрадан у „Политици“ на насловној страни читам изјаву Небојше Човића у којој каже: „А Милош Марковић би све да заустави и врати на старо.“ Зовнем књижевника Радослава Братића и кажем: „Ево колико се дуго знамо и колико смо пријатељи, ниси знао колика је моја моћ. Ако ми се ћефне могу да зауставим сва кретања возила према југу, јесењу сјетву…“ Невјероватно је колико се ради на дисквалификацији сведока. Право је чудо да телевизија у којој сам провео свој радни вијек, није питала ниједном шта је и како било, него ме је оптуживала – рекао је Марковић и подсјетио да је РТС увијек био мета политичких превирања.

Кад сам био у болници нико из РТС-а се није удостојио да ме позове

– Добио сам многа признања, па и она за која вјероватно нисам ни заслужан. Људи су говорили да сам, наравно, захваљујући моћи телевизије, приказао пред српском јавношћу каква је ситуација и патологија на Косову. Када сам се разболио и имао двије операције, проводећи мјесеце у болници, нико са ТВ Београд није ни телефонирао да се распита да ли сам жив. Вратио сам се у хладну подстанарску собу, а једини мој услов је био кад се вратим са Косова да наставим да радим у културној рубрици. И то су ми узели – рекао је Марковић.

Постао сам лице без покретне и непокретне имовине и плате…

Осврнуо се на 1981. годину и одлазак у Приштину.

– Када отишао у Приштину за дописника телевизије, срео сам се са Драгољубом Милановићем који је тада био дописник „Политике“. Наравно да смо се као колеге дружили. Када је дошао на мјесто директора РТС и главног уредника, никада нисам ушао код њега ни попио кафу да неко не би приговорио да „полтронишем, подилазим или злоупотребљавам познанство…“ Вјероватно сам једини новинар који је послије толико година стажа и професионалних награда од те телевизије није добио ниједан квадрат стана. Остао сам лице без покретне и непокретне имовине, без плате, а опстајао сам захваљујући солидарности родбине и пријатеља – рекао је Марковић.

СУД ЈЕ ИЗЛИШАН – Дејан Мијач потписао рјешење сумњиве писмености и смисла 

Навео је да је 2002. године рјешење „сумњиве писмености“ које је потписао предсједник Управног одбора позоришни редитељ Дејан Мијач.

–  По том рјешењу одобрава ми се кредит, по свим законским основама, да адаптирам поткровље у коме сам подстанар. Дакле, то је дужничка релација која ми је и данас финансијска омча око врата. У том рјешењу сумњивог смисла, а не само писмености, стоји подвучена реченица: „Нема потребе да компликујете ствари, да се обраћате судовима и да трошимо вријеме на то.“ Порука је била јасна, ја сам власт имам моћ – а такав је и суд. У том рјешењу као да је жива она чувена Брозова мисао: „Наше судије се држе закона као пијан плота.“ Наравно, нисам хтио да реагујем, данас кажем можда ће му то помоћи, пошто је кандидат за члана Академије. Човјек те функције и искуства потписао је рјешење у коме се каже да је суд излишан – рекао је Марковић и истакао да је веће уважавање доживио од колега из иностранства.

Док су Срби окретали главу, Њемци су ме поштовали… 

– Удружење њемачких документариста ме је позвало и одржао сам више предавања у Хамбургу, Берлину, Хановеру. Они су показали невјероватну солидарност, чак и материјалну и преузели су неке моје документарне филмове. Један се зове „Више од злочина“, који говори о неким чудесима у Босни. Невјероватно је да женске гласове њемачког превода чита унука бившег предсједника владе Милана Стојадиновића, која је спикерка у Радио Хамбургу, а мушке гласове читао је је првак њемачке драме, који је често долазио у Београд. Од њих сам имао сва могућа уважавања и солидарност. Што се тиче Србије и поред стотине ауторски исписаних приказа књига, које сам наравно претходно прочитао, домаћи издавачи ме више нису познавали – рекао је Марковић, који је за крај навео шта га највише боли.

Не постоје докази да сам радио као новинар

– Послије паљења телевизије и бомбардовања, остао сам без икаквог доказа да сам био новинар. Ниједна једина моја емисија није сачувана. Моја је канцеларија 5. октобра порушена и запаљена. Из ње је све однијето. То је за мене било шокантно сазнање. Нека се нађе један човјек који каже да сам некоме нешто лоше учинио, да нисам помогао, да нисам био коректан или солидаран. Једноставно, такав однос ничим нисам залужио – завршио је своју потресну исповијест новинар Милош Марковић.

Извор: Хепи Телевизија 
Опрема и обрада текста: Слободна Херцеговина