Дијете је тек научило да сиса са мајчиних груди када отац устаде и бритко рече да се пакују! Вели, ујутру крећемо за Херцеговину! Џаба земља, без севапа кућа, залуд труд… Утварна равнина Баната испијала му је душу као чамотиња, гризла га је попут гријеха, јео га је сваки залогај те бескамене земље. 
Мајка без ријечи пови дијете, увеза завежљај и кренуше назад према мору. 
Иза њих је остајала бескрајна равница, тај остатак испите воде. Они су тражили њену пунину.

Рођен је на граници држава, народа, језика. Свијетова.
На међи гдје карактер чува своје зрно части да се не одломи у ништа.
Живот ће га проказати као духовног граничника, несаломивог свједока „убијања Бога у народу“, бескомпромисни глас истине са древних извора српског постојања.

Ово је кратка прича о Милошу Марковићу, угледном, дугогодишњем новинару Радио Београда и Телевизије Србије.

Рођен је у Међи у Банату, на самој граници Србије са Румунијом, а гдје се Срби из Херцеговине, тачније из Гацка, населише послије Другог свјетског рата. Указом су добили пуста имања подунавских Шваба.
Међа је до 1924. године припадала Румунији, онда је нагодбом враћена Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Старо име села било је Пардањ, посрбљени топоним од мађарског Párdány.
Колонисти из Херцеговине село преименоваше у Међа, јер оно је то и било – караула, граничник, ивица нашег народа и државе.

Пошто није могао поднијети равницу Милошев отац се са породицом вратио у Херцеговину. Настанили су се у једну нагорелу шталу у околини Мостара. Херцеговина ће га обликовати, удахнути му душу.
Земља народ гоји, земља душу поји.

У Сарајеву је дипломирао на Катедри за српски језик и књижевност. Тада је као студент први пут уживо срео Ива Андрића, а током једне од пишчевих посјета Сарајевском универзитету.
„Нисам га смио ништа питати, али се сјећам да ме је тада снимила камера, био сам први пут на телевизору!“

Желио је да постане учитељ, да дјеци тумачи стихове, ваја реченице, у њима сије велике идеале.
Кратко је „учитељовао“ у Чајничу, у источној Босни.
Каже ми: „Ту сам разумио шта је она касаба из Андрићевих приповјетки.“
Милоша је гушила провинција, желио је дамар Сарајева.
Отворала се изазовна прилика за посао на Радио Сарајеву. Одазвао се и ту је започео његов свијет озбиљног новинарског стажа.
Касније прелази на Радио Београд. Био је посвећен култури и документарном програму, ономе што је душа и срце сваког квалитетног медија.
Правио је извјештаје из земље и иностранства, разговарао са министрима и патријарсима, посјећивао значајна мјеста српске културе и духовности…
Али је гледао и како у Телевизији Београд све програме уређују Хрвати, Словенци и ини. Уредници Дневника увијек су били несрби. И тако се ломио дух Србије.

А онда се указала велика мета!
Одабран је да буде званични извјештач са Газиместана на Видовдан 1989. године, када су Срби славили Шест векова Великог Боја.
Питам га какво је искуство када милион Срба кличе иза тебе, а ти се мораш пред камером сабрати за милионе који су пред телевизором.
„У мени је врела крв, што од поноса, што од напетости, свака жила ми је тукла, али сам се умирио, одмјерио глас и без грешке послао извјештај Телевизији Београд, тада највећем и најгледанијем програму бивше Југославије.“

Милош ће 90-их први извјестити Београд и Србију о херцеговачким јамама и геноциду који је бесчасно скриван 50 година.
Тада је примио прве увреде и пријетње из Земуна.
Касније постаје и уредник вечерњег Дневника.
На тој одговорној позицији затекао се и оне ноћи 1999. године када је гранатирана зграда РТС-а.
Био је дежурни уредник. И он је био жртвован са колегама који су те ноћи погинули.
„Све се унапријед знало, намјерно смо изложени огњу.“
Послије окупаторске Петооктобарске револуције смијењен је по налогу америчког амбасадора као „велики националиста“.

Данас живи скромно, али часно. Боли га општа пропаст и нестајање српског народа и државе, мучи га то и не да му да дише, али је свјестан да је ово пут на коме морамо сагорјети. Послије свега у калупу времена салиће се злато нашег Духа.
Ријеч је још жива у Милошу Марковићу, посљедњем великом и истинском српском новинару, а који памти шта је некада значила та утицајна професија. Уредници Радио Београда били су доктори наука, а ко је желио бити новинар морао је уз дипломирани факултет познавати бар један страни језик. Данас националну телевизију воде пропали средњошколци.

26. децембра 2018. године у Клубу књижевника Србије у Београду, промовисана је књига
„Црква Светог Петра Зимоњића у Данићима“.
Ово је свједочанство о једном часном задужбинару и његовој задужбини.
Милош Марковић један је од њених коаутора.

Разговарали смо о задужбинама и задужбинарима, светињама, Херцеговини и њеној вјери у васкрсење.
На крају питам Милоша да ми као професионалац да примједбу и савјет.
Каже ми: „Да имам телевизију одмах бих те запослио, али би морао још неко вријеме да ме слушаш!“

Горан Лучић