• Већина оних који су у недјељу преспавали Литургију и пробудили се са благом дилемом да ли да се маскирају у зомбија, вампира или какву другу сподобу, вјерујем да нису кадри да сагледају ширу слику стварности која се не пројектује, барем не на тако „занимљив” начин као стварност њихових „јунака” заточених у ружичастим утврђењима разврата и блуда, на друштвеним мрежама и таблоидима.

Човјек је биће избора. Управо на томе се заснива његова слобода по којој се тако очито разликује од свих других створења. Сваки дан пред нас ставља нове и веће изборе. И прекјуче смо имали један такав избор – између Литургије и спавања, између светог Луке и Ноћи вјештица. Бирамо и данас. Бирамо и опредјељујемо се за истинске јунаке нашех доба. Оне који оличавају наше сопствене вриједности и принципе на којим желимо да градимо садашњост и будућност нас самих. Ипак, тај избор је много важнији него што се то чини на први поглед јер се на врло конкретан начин односи и на наше потомке. Данас одлучујемо да ли ће за коју деценију бити поносни на нас или ће нас се стидјети. Данас одлучујемо да ли ћемо затворити очи и заћутати пред још једном неправдом мислећи да се нас не тиче и да смо исувише мали да било шта промијенимо, или ћемо, попут оног врапца из познате приче, који на кућу у пламену испушта једну кап воде из кљуна да, ако ништа друго, докаже и себи и другима да је дао све од себе и учинио онолико колико је могао да кућа не изгори, и ми коначно да се осмјелимо и дигнемо глас против неправде која се тамо негдје дешава тамо неком. Ја, ни као човјек, ни као пјесник и филозоф у повоју, не могу и нећу да ћутим.

Србине мој, и твоју Кућу потпаљују, само су те убиједили да то раде за твоје добро, да је тај стил градње изашао из моде, да одудара од западног стандарда, да више није исплативо да се улаже у њено одржавање и реновирање, да су јој зидови и темељи испуцали, да би се свакако, сама од себе, срушила. Повјеровао си им. Зато је и не гасиш, него нијемо и незаинтересовано стојиш са стране, јер, и то су те научили, није баш најпожељније говорити о њеној негдашњој љепоти и угледу, њеној историји, жртви коју је поднијела, славним домаћинима које је изњедрила, генерацијама које су је у сузама, зноју и крви бранили, одржавали и, с времена на вријеме, главом плаћали њено постојање у невакту на немјесту. Убиједили су те да треба да градиш нову кућу. Прискочиће ти и они у помоћ. Пристао си. Барем ми се чини да добрим дијелом јеси.

Јасно ти је, ваљда, да је Кућа – Србија, стил градње – светосавски, темељ – Косово, домаћини – кнежеви и цареви овјенчани ореолима непролазне славе. Зато ме и чуди што не притекнеш у помоћ оном усамљеном ватрогасцу тог пожара. Замисли, зове се Милош. И заиста, има обилићко срце. Не преза од те ватре која се, попут овог свеприсутног вируса, шири и пријети да ће да затре твоје и његово, наше, име, историју и право на постојање у вјечном невакту на вјечном немјесту. Овај је Ковић. Скован је од светоотачких идеала, исконских вриједности којим један Србин може бити обдарен и богонадахнут да у свакој прилици просвећује оне који се још нису пелцовали истином против оног, још погубнијег, комунистичког вируса који је превасходно нападао и разарао душу, помућивао ум, отуђивао од Бога. Као такав, постао је примамљива мета новог соја социјалистичке епидемије – другосрбијанштине, оних који доводе у питање геноцид у Јасеновцу над својим народом, а реципрочном игром бројки на другим стратиштима свој народ жигошу као геноцидан, фашистички, агресорски. Оних за које је Европска унија алтернатива за Косово и Метохију. Оних који би ненаучени хтјели да буду, нажалост већ јесу, учитељи другима.

Понекад кошава одува ивер далеко од кладе. Школски примјер за то је управо (…) Никола Самарџић. Као руководилац пројекта „Прогон професора Милоша Ковића са Филозофског факултета у Београду”, заједно са својом острашћеном комисијом која оваквим перипетијама, недоличним академској заједници, недвосмислено урушава једино дигнитет највеће образовне институције – Филозофског факултета, (свој више не могу срозавати, а Ковићево научно и свако друго прегалаштво су неоспорни и неупитни), биће одговоран ако они који би сутра требали да нашу дјецу уче историји остану ускраћени за интелектуално сазријевање и менторство поред доказаног родољуба, патриоте и педагога проф. др Милоша Ковића.

Имамо ситуацију да нам суд доноси тужилац. Намјерно кажем „нам” јер ово је процес који се индиректно на нас односи врло директно. Напад на професора Ковића доживљавам као лични напад на себе, на све нас, заправо, на све оне идеје, принципе и вриједности на којим почива наш идентитет, наша култура, традиција и историја. И данас се поставља питање оног избора с почетка текста: Никола Самарџић или Милош Ковић, са свим оним што те двије личности представљају и обједињују у себи. Ја немам дилему. Макар мој глас био она кап воде из врапчевог кљуна која пада у огњени плам разбукталог пожара, ипак га дижем у корист професора Милоша Ковића, усамљеног ватрогасца свесрпских ватрених стихија, истинског јунака нашег доба, интелектуалног горостаса, у нади да ће ехо тог мог гласа-вапаја допријети и до вас који би радије остали нијеми посматрачи овог „процеса” и понука вас да повјерујете да једна кап воде, колико год била малена, ако се удружи са више њих, може да запљусне и угаси све оне ватре у нашем колективном бићу које не грију него сагоријевају његову есенцију.

Преображај свијета око нас почиње од преображаја у нама самима. Преобрази се, Србине! Проговори! Није филозофски и људски ћутати. Знамо шта ћутање обично подразумијева и чему води. Дигни свој глас за професора Милоша Ковића! „Пробуди се, нешто се дешава / Кајаће се ко ово преспава!”

Огњен Кандић, мср
Виши асистент на Катедри за Филозофију
Филозофски факултет Пале
Универзитет у Источном Сарајеву