• На овогодишњем београдском сајму књига СПКД „Просвјета“ Београд је промовисала књигу „Српски идентитет“. Ријеч је о зборнику радова са округлог стола одржаног 23. јуна 2018. године у Вуковој задужбини у Београду. Портал Слободна Херцеговина уз незнатна скраћења објављује излагање једног од аутора др Милоша Ковачевића.

ФОТО: Трифко Ћоровић

Дошли смо у ситуацију да данас не знамо шта су идентитетски национални критеријуми и шта је српски језик.

Зашто смо дошли у такву ситуацију?

У вријеме романтизма од европских 59 држава њих чак 56 држава је одредило своју државност на основу самога језика. Тако је Њемачка била држава њемачког језика, Енглеска – држава енглеског језика, Француска – држава француског језика, Србија – држава српског језика. Јасно је да се језик узимао као главни идентитетски критеријум за стварање националних држава у романтизму. Народи створени на почетку 21. вијека желе на силу да пренесу критеријуме из 19. вијека и створе неки неоромантизам. Ако направите државу у коме постоји народ као посебан, нпр. Црногорци – Црногорска држава, зашто нико не поставља питање како постоји Америка, највећа сила на свијету, која нема властити, него се користи енглеским језиком.

У  државу српскога језика улазили су и Црногорци, међутим, ови данашњи желе да буду другачији од Срба. Вољели би да буду и изнад њих. Процјењује се да у свијету постоји између 5.000 и 7.000 језика.

Зашто је то толико велики распон?

Свега 1.500 језика је писмено, односно,  различито се пишу. Сви остали су усмени језици. Код усмених језика нисте сигурни да ли се ради од дијалекту или језику. Ниједан језик на кугли земаљској нема вијек рођења двадесети вијек. Једино су у 20. вијеку настали хрватски, босански, црногорски.

А како су настали?

Настали су тако што је измишљен критеријум који једноставно никад није постојао ни у лингвистици ни у било којој другој науци. Енглез Роберт Диксон је 1991. године је после распада бивше Југославије створио термин „политички језик“.  Ријеч је о оном језику који није настао по лингвистичким критеријумима.

У српском језику источно-херцеговачки дијалект је основа. Иста је граматичка структура свега онога што се данас зове  црногорски, хрватски и босански  језик. Комуникативни критеријум баштини се још из старе Грчке. Сматра се да два идиома нису два различита језика уколико се њихови говорници разумију 82%.

Велики амерички социолингвиста Кенет Нејлор тврдио је да је разлика између хрватског и српског мања од разлике између бјелачког и црначког енглеског у Њујорку.Имајући у виду да је Црква одувијек била духовна вертикала која нас је везивала долазимо до суштине. У цркви је био само ћирилички јетик и то све док нисмо створили заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Све до тада Срби готово да нису Срби православци.

Не говорим о Србима римокатолицима у Дубровнику и Боки Которској. Срби православци су готово све своје документе имали само на ћирилици.

У зборнику се као др Богољуб Шијаковић као идентитетске критеријуме наводи памћење, заборав и историју.

Када говоримо о историји 20. вијека коју су писали комунисти и посткомунистичког периода и поредимо са данашњицом видимо потпуно супротне критеријуме.

Народно памћење је много битнији од других критеријума, јер се прелива у све што чини културну историју једнога народа.

Кад пређете на заборав и то свјесно, онда морате да поништите главни критеријум. Главни критеријум јесте да имате Европу без алтернативе, чим хоћете да створите евросрбина. Ви морате да се одрекнете свих могућих критеријума који су владали у сфери филозофије као науке и који су потврђени у српском културном простору од првих споменика до данас.

Рад Слободана Антонића објашњава социолошке критеријуме као идентитетске. Запитајмо се постоји ли једна друштвена групација на кугли земаљској која је удружила рад прије стварања држава а да то није била групација заснована на споразумјевању, односно, да ли су рад могли удружити људи који нису говорили истим језиком?

Језик је један од најбитнијих критеријума. Антонић указује како се тај критеријум извитоперио у двадесетом вијеку и како смо у данашњем добу постали колонија.  Заборављајући све што је било и стремећи према ономе што су нам други према фикцији наменили као јединој будућности заправо губимо и властиту социологију

Рад Александра Јовановића тиче се идентитетских критеријума и образовања.

Ако немате идентитетске критеријуме у образовању онда образовање правите за заборав. Шта се дешава у Србији, па чак и у Српској?

У Србији се дешава, да по Закону о језику и писму у школи уопште није обавезан српски језик. Могуће је у Новом Пазару да школовање завршите на босанском језику, у Руском Крстуру на русинском језику, а у Суботици на мађарском језику и и да у цјелокупном школовању ниједан час немате ниједан час српског језика.

Која држава себи дозвољава паралелне образовне системе да нема већински језик статус обавезног језика у тој држави?

У Закону о језику и писму српски језик није обавезан ни у српским школама. Покушаји да се од 1991. године до данас промјени довели су до нечега што нема нико на свијету. Прошле године донесен је најчуднији закон у историји било ког европског народа. По којој су у Скупштина равноправни мањински и већински језици.

То значи да ко год пожели у Скупштини Србије може да говори нпр. на албанском и мора му се обезбедити преводилац.

Да зло буде веће исто правило важи и за политичке језике босанском, хрватском и црногорском.

Шта то заправо значи?

Је ли српски као већински језик у Србији заправо језик који је нужан службени језик Србије тамо где је књижевни језик у питању?

Па нормално да није.

Предложио сам Скупштини да се српски језик прогласи мањинским јер ће у Србији имати много више права него што их има као већински језик.

То је под гаранцијом зато што мањински језици имају много више права по Уставу него што има већински језик.

У раду Светлане Шеатовић „Медитеран у српској књижевности, култура насупрот глобализацији“ стално се говори о глобализацији која и настаје негирањем идентитета.

Предсједник САД Доналд Трамп је свој први наступ у Генералној скупштини Уједињених нација завршио ријечима „Глобализација је мртва, живио патриотизам.“ У његовом виђењу то значи живјела Америка.

Оно у шта смо сигурно је да када једном поништите саме себе, будите сигурни да нико неће хтјети вратити ствари на пређашње стање. У нашем случају то је ћирилица.

Почетком овоха викека Нијемци су направили правопис у коме је предвиђено да се све именице пишу великим словом због чега морају поново да уче граматику. Други велики проблем је тзв. оно оштро „С“, који су они укинули због машина.

А зашто треба укинути?

Зато што се праве заједничке машине, не треба машине да се праве само за Нијемце. Шта се десило?

Прво се дигло Удружење књижевника Њемачке са једним јединим захтјевом, да је Њемачкој потребно 10.000 билиона марака да прештампа сву културну баштину на нови правопис.

Д ли су Нијемци толико луд народ да на то пристану?

Само Срби би на то пристали, јер ми пристајемо на све. Нијемци нормално нису пристали и 7 покрајина од 16 је одбило такав правопис. Данас важи и даље стари правопис на простору Њемачке и то из прагматичких разлога.

Књига отвара питање из перспективе српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“.

Зашто?

„Просвјета“ је настала 1902 године у Сарајеву као српско друштво које је заправо била одбрана српског народа на научном и образовном плану.

Друкчије речено, пут „Просвјете“ је био да што више школује и циљ Срба, а тада вјеровали или не, читава Босна и Херцеговина имала је укупно 36 факултетски образованих Срба, међу којима и Петар Кочић.

Данашња „Просвјета“ мора да потегне питање јединства српског народа.

Има научника који се баве науком и оних који се баве политиком. Политици нема мјеста у науци и научни критеријуми нису никад компатибилни са политичким критеријумима, јер политика је заправо моћ споразумјевања или моћ компромиса.

Компромис у науци је недопустив.

Забиљежио: Трифко Ћоровић