Љето је, 1965. године. Иако је јутро, Источну Херцеговину грије и с неба и с камена који је овдје од постанка у најрођенијем сродству са својом црвеном земљом и човјеком.

Улазим у прво село кад се путем ка сјеверу изађе из градића Билеће. Улазим у село које је питај бога кад изникло уз макадамски пут који од Билеће води ка Автовцу, Гацку… А од Гацка може се на много страна овог нашег брдовитог Балкана.

Зове ли се село камених кућа у које улазим Подосоје, или некако другачије, нисам данас баш сигуран. А мени је то име од почетка шестомјесечног боравка у Билећи посебно прирасло срцу. И остало ми је као Подосоје.

Прве куће мог Подосоја, на почетку јужне стране високих брда која се издижу од сјеверне ивице Билећког поља, као да су изникле из њега, тог поља. Поља ишараног њивама ограђеним живицама и каменом, уским колским путевима, козјим стазама.

И код прве куће чудо: коњи привезани за колац ходају око њега и газећи стрно жито – вршу га… Никад видио…

Иначе, кад се изађе из круга касарне Школе резервних официра, поглед се на удаљености од неколико километара зауставља у подножју те стране и у том Подосоју – као да је село у неком онижем, према доље, а и лијево и десно отвореном гнијезду: тако се топло, на јужевном дијелу земље, њеног камена и неба смјестило. Одатле му вјероватно и име: осојна страна – јужна страна, она до сунца. Онај предио на коме се снијег најприје отапа.

Поглед на Подосоје хвата за сушног љета и прашину изнад пута коју ствара док се према равници Билећког поља спушта какав камион или аутобус за Требиње или Дубровник.

Погледом на исток не може се било куда од Хаџибеговог брда. Брда што ме са фотографија и из филмова подсјећа на Кинески зид који као да му се пружа ивицом врха.

Ка југу је поглед широко отворен преко предјела којима одлази ријека Требишњица.

Поглед низ Требишњицу са извора

Запад је заштићен благом узвисином и хрптом што се наставља од подосојских брда (нека читалац овај и још понеки топографски назив схвати условно), па се пружа скроз доље, омеђујући ту западну страну требишњичког, људском оку питомијег простора. У коме се, кад се успне на хрбат па се погледа, смјестило мало село Корита. Код његове јаме, а зове се Корићка јама, муслиманске усташе Независне Државе Хрватске, из села Куле код Гацка, убиле су близу 200 Срба и њихова тијела бациле у јаму. Негдје та бројка износи 130, иако су ископавањем пронађене лобање 180 страдалих, а вјерује се да је тај број и већи од 200. Најмлађа жртва био је четрнаестогодишњи Коста Глушац, а најстарији осамдесетогодишњи Јевто Сворцан. Друга Корита у том крају налазе се на по пута од Билеће ка Гацку, послије села Мале Груде – ту су и Горња и Доња Груда.

Година је, дакле, 1965. година без Билећког језера.

(Једне овом времену доста блиске године боравим на извору ријеке Буне, код градића Благаја, ка коме се иде од Мостара путем за југ, поред Неретве, па се скрене на источну страну – ка Невесињу… е тај извор Буне претворио ми се у једном моменту у извор Требишњице. Огромна количина воде и једне и друге ријеке избија из каменог брда – много нижег код Требишњице у односу на брдо испод кога избија Буна. Боже, колико су њихова врела налик једно другом… као јаје јајету.)

Мој вод је на гађању ручним бацачем. На стрелишту сјеверно од касарне, са шумом ниског растиња иза мета. Одређен сам да тог дана будем на стражи, односно обезбјеђењу изнад овог свог Подосоја.

Улазим у село и застајем код прве куће. И ту је то напријед поменуто чудо, ту је оно што никад видио… На гумну испред куће два омања коња, привезана за колац који је ударен на средини гумна, односно тог житног вршаја. Коњи круже без да их ико гони, а поготово да их туче. И кружећи газе правилно распрострто вјероватно недавно пожњевено жито.

Сједам на овећи камен са жељом да осмотрим. Да видим нешто за шта знам да још увијек постоји и у другој половини 20. вијека. Да видим оно чега се код мене, на Банији, ријетко гдје могло видјети – осим у селу или засеоку до којих вршалица (или дреш, како смо говорили) не може да дође. А таквих је било по шумским падинама Шамарице и Трговске горе, као и по чистинама брда без ширих и насутих сеоских путева.

Дакле, сједам да бар малко ухватим нешто од тог мукотрпног живота херцеговачког сељака. (А о томе нешто и знам: читао сам, а и слушао овдје, по селима око Билеће.) Да осмотрим колико је и његовог и коњског зноја у зрњу жита што из сувог и доста ситног класја прска по гумну. Да осмотрим… Сметнувши на часак с ума и стражу и ручне бацаче.

И прије него што сам сјео, поздравио сам двојицу мушкараца – препостављам: отац и син.

А онда, само што сам сјео, из куће изађе старија жена, у црнини, с тањиром и флашом. Па ће право к мени: Ево ти, војниче, поједи нешто и попиј чашу вина… Иако сам се бранио, захваљивао, није вриједило. Ако не узмеш, увриједићеш нам кућу! рече жена.

Кад ми је пришао старији мушкарац и сјео на камен на коме и ја сједим, потече прича и о мојим прецима који су из тих крајева. А онда ће он: Е, мој војниче, сви су нама преци из истих крајева. Само ни они нису знали у којим ће им крајевима завршити потомци.

Сједио сам ту, на камену испред куће од камена, све док нису истекли и посљедњи минути за мој одлазак на стражарско мјесто.

Па док се пењем, у мени крче ријечи тог човјека о томе како они у минут знају кад се и гдје се шта вјежба, гађа, изводи… па се и сами чувају: Сви ми из ових крајева одавно смо прошли и ту твоју пјешадијску школу, а неки и њу и затворе у Билећи, Стоцу, на Голом…

Пењем се по рску камених плочица, уз гуштерчиће који се нешто баш и не плаше, не бјеже, а иза мене као да фркћу она два коња који круже и круже и круже… Они круже око коца, а зрње – прска ли, прска. А онда ће се свако зрно сакупити и чувати.

Чувати као капи воде на длану. У Подосоју, код Билеће… У животу мученичком који јесте живот – макар и такав какав је, размишљам док се и даље пењем.

Милош Кордић