НАСЛОВИ

ШУМА КОЈА НЕ ДАЈЕ ПЛОД

Страх од Бога и стид од људи су, вјероватно, два најприроднија обиљежја човјека. Историја човјечанства започела је са гријехом и у гријеху истрајава. Свијет какав данас познајемо добрим дијелом изградио је људски егоизам, гордост, завист, среброљубље, похлепа, пожуда, гнијев… Свечовјечанска цивилизација, „(не)култура”, „(тоталитарна) демократија”, свако наше технолошко и научно „достигнуће” помоћу кога смо превремено закорачили у ово постмодерно доба, није ништа друго до производ оног прастарог еденског гријеха. Но, сјетимо се само какво је осјећање обузело онај први богочовјечански пар и њиховог сина Каина одмах након учињене непослушности, односно братоубиства: стид и страх. Управо то осјећање од почетка је, попут рђе, нагризало човјекову савјест сваки пут пошто би учинио неко непочинство, прекршио све оне писане и неписане кодексе и норме, урођени морални закон у њему. Свијест о гријеху дуго времена је била својеврсна и најадекватнија казна за исти. У одређеној мјери, наравно, то је и даље тако. Међутим, до данас када је, маље-више, читав свијет постао глобално село и једна шљокичава позорница гријеха, сâм појам гријеха и, што је још важније, наш однос према њему, знатно је мутирао. Покушаћу да разложим ову сложену тему.

По ријечима нашег Владике Николаја Велимировића, Европа је у 18. вијеку објавила рат Цркви, у 19. вијеку дигла се против самог Бога, док је у претходном, 20. вијеку тог истог Бога коначно и убила. Усудићу се да наставим ову надасве рекапитулирајућу мисао наше прошлости и рећи да 21. вијек тај несамјерљиви злочин над васкрслим Господом, у свим овим његовим фазама, не само релативизује, него представља као највећи искорак у историји цивилизације, трајно отргнуће из сурових окова назадне хришћанске догматике, која је исувише дуго спутавала човјека да уздигне свој дух изнад традиције и предања и спозна да му је прародитељ, у ствари, нико други до – мајмун. Вјерујем да је на том плану отуђења човјека, најприје од Бога, потом од других људи, на крају и од самог себе, у посљедње двије деценије урађено много више неголи у читавом претходном стољећу. Истина, тамо су постављени јако чврсти темељи за тако нешто. Марксистичка идеја да је „религија опијум за народ”, и не само та, као мало гдје другдје, добро се примила у оној комунистичкој Југославији. Нажалост, још увијек нису у потпуности увели и иструнули сви они плодови тамо засађених клица раздора и богоотпадништва, умне и духовне кратковидости. Но, вратимо се корак уназад.

Прво је требало оправдати Ничеов став да је „Бог мртав”, превазиђен и непотребан, да се помиримо са Његовом смрћу и да Га положимо у раку заборава, као да смрти Бога и човјека не падају и исто гробно мјесто. Када је у том дионизијском заносу и екстази Бог напокон свргнут и погубљен, неко је свакако морао заузети његово упражњено мјесто, макар тај његов трон био и симболичан. Важно је било ослободити човјека страха од некакве Божје казне, од одговорности за поступке, избити му из главе ту сулуду идеју о вјечном животу, и створити једну нову атмосферу која ће постепено, какав парадокс, морати почети да се контролише и одржава успостављањем посве нове врсте страха – страха од државног апарата, одређеног појединца, илити личности самог диктатора који се, упркос свему, зарад још једног парадокса, чак и послије смрти, од стране најватренијих југоносталгичара, доживљавао као какво божанство.

Све оне разлике које су нас чиниле тим што заправо јесмо ваљало је изједначити, релативизовати, поништити културно, духовно и национално биће нашег народа утемељено на светосавској традицији и косовском завјету, и све нас, тако сличне колико и различите, ђутуре подвести под исту заставу и грб. Епилог тог „подухвата” свима је јако добро познат.

Иако се замеци и тога налазе у прошлом вијеку, једна ствар своју потпуну кулминацију доживљава управо у овом и то на глобалном нивоу. Ријеч је о преоптерећивању и тровању човјека деградирајућим и сувишним (дез)информацијама, захтјевима, потребама, скретању пажње са суштинских питања и проблема, наметању неких правила који временом требају све да нас претворе у пуке бројеве, безличне и поводљиве масе за манипулацију и униформисане зомбије неспособне да расуђују. Све то се постиже једним једноставним методом: дај им све да не добију ништа, одузми им вријеме за Бога, за породицу, за друге, за себе и преиспитивање сопствених одлука, грешака, гријехова, наметањем увијек нових и недостижних циљева. Савјест, просто, нема кад да нас гризе. Посао не смије да чека! Вријеме је новац!

У савременом свијету техничке цивилизације збива се, како примјећује наш Љубомир Тадић, својеврсно одумирање демократије кроз обамрлост јавног живота. Стога, технократски систем представља систем ћутања о свему ономе о чему је још увијек могуће говорити са различитих становишта. А за такво ћутање се, дабоме, васпитава. Када су ствари тако постављене, није требало дуго да се чека да човјек духовно обневиди, да постане слијеп за све око себе, да додатно затупи оне исконске вриједности и осјећања својствена бићу обдареном Логосом. Тако је егоцентричност постала једна од основних карактеристика модерног свијета и човјека. Тек данас се у свој својој погубности обистињава она чувена мисао родоначелника атеистичког егзистенцијализма, Жан-Пол Сартра: „Онај други за мене је пакао.” Ово је ера индивидуализма, зато сумњам да ће успјети да породи ишта истински велико и племенито, трајно. Живимо инстант животе, у којима немамо времена да застанемо и запитамо се шта смо то постали, куда идемо, за чим журимо. Мјерне јединице успјеха и среће напрасно су постали лајкови, фоловери, субскрајбери… И даћемо све за једног више. Оног тренутка када смо изгубили осјећање стида за своје поступке и понашање, оно што се до тада сматрало неприлично, перверзно и вулгарно, напросто је конвертовано у – оригинално и пожељно. Самим тим, наша глупост и интелектуални хендикепи могу успјешно и брзо да се материјализују, јер никада није било лакше постати познат, само што више није важно – по чему.

Изгубивши у знатној мјери она два својства која су нас понајвише разликовала од животиња – страх и стид, постајемо само духовно дезорјентисане, неутемељене и самопорекнуте љуштуре човјека. Не тако познати Дарженсон, још 1739. године, Француску упоређује са „премазаним гробом”, сматрајући да спољашњи сјај у којем живи слабо може да прикрије њену унутрашњу, „духовну трулеж”. Но, оставимо Француску по страни. Нешто је труло а премазано и у нашој држави.

Нема те настраности и содомије која, ако још није, ускоро неће бити озакоњена и легализована. Под плаштом „демократије”, шта год да се под њом данас подразумијева, и којекаквих „људских слобода”, постали смо робови охлократије, владавине краватираних руља из фотеља, али и оних класичних, са улице. Ово је згодно мјесто, али ипак нећу трошити ријечи на предложени закон о истополним брачним заједницама који у мају мјесецу треба да се нађе пред посланицима Скупштине Републике Србије. Јасно је свима у којем правцу иде та прича. Ово је само први корак. Сутра ће нам ти исти „истополни” усвајати и „васпитавати” дјецу у „духу слободе” и „европских вриједности”. Али, забога, морамо да се прилагођавамо свјетским токовима. Можда је управо један од показатеља тог прилагођавања било и оно обиљежавање 101. годишњице пробоја Солунског фронта, 15. септембра 2019. године, величанственом „парадом поноса”, такозваним „прајдом”, улицама српске престонице.

Image by naeim a from Pixabay

Погрешни идоли и узори: елитне проститутке, самозване старлете и клаберке, разни лајф коучи и инфлуенсери, ријалити медиокритети, на само три кољена од оних који су прошли албанску голготу и пробили Солунски фронт, свједоче да су они идеали и вриједности за које су ови полагали своје животе, у овој новој европеизираној Србији, постали само дио елегичне приповијести о неким другим и давним временима. Ал’ што би рекао наш блаженопочивши Ђедо: Вријеме је увијек исто, мијења се само човјек у времену. И природно је да се мијења. Да подиже и ствара, истражује и унапређује свијет који му је повјерен. Тако ни Србија не треба да остане талац прошлости, али ни неко ко је пориче и ко је се стиди. Мало ли је што смо тек послије четири деценије, на мјесто слике највећег србомрсца 20. вијека, могли да вратимо у школе Саву, Вука и Његоша; мало ли је што тек након 70 и кусур година можемо и смијемо коначно да проговоримо о небројеним касапницама и заташкаваним злочинима над нашим народом, и то тако да некога не увриједимо тим нашим сјећањем, па још треба да будућност купујемо продајом онога што нас је одржало до садашњости. Духовни компас српског народа одувијек је био, јесте и мора да остане косовски завјет. Тешко нама ако посумњамо у тај компас само зато што од памтивијека показује један те исти смјер којим Србија и Србин требају да ходе.

Није још касно, Србине. Освијести се! Гдје си, побогу, кад се служи Света Литургија? „На кафи”, „на инстаграму”, у кревету… Као да није довољно што из навике псујеш Име Божје. Зашто тучеш и вараш жену, што се опијаш и љенчариш, очајаваш и сплеткариш, силујеш слабије од себе, скрнавиш невиност, зашто убијаш плод у утроби својој… Зашто??? Рећи ћу ти: изгубио си оно исконско у себи – осјећање самилости и кривице, страх од Бога и стид од људи.

Чувај се, Србине! Јалове су оне приче и обећања којим те поткупљују. Јалове су и уклете лончареве њиве дуж Европе која ће нам отворити своје границе, „само” ако се ми одрекнемо граничног камена нашег постојања. Гласноговорници и заговарачи те размјене, домаћи и страни, не рачунају на то да кључеве Косова, како Бећковић рече, држи нико други до Лазар.

Глас вапијућег пророка у пустињи говори: Дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца. (Мт. 3-10) Схвативши ову библијску метафору на одговарајући начин, овим текстом сам само желио да укажем у какву се неплодну и јалову духовну шуму претворила данашња Европа и колико су опасни сјемена и плодови које од тамо разни вјетрови доносе до нас, понајвише стога што се лако примају и тиће. Но ипак, вјерујем да ће молитвама нашег кнеза Лазара Бог наћи начин да нас сачува и у ова, рекло би се, најсмутнија времена. Свијет је упамтио толико трагедија и катастрофа, пандемија. Ни због једне се никада није зауставио. Неће ни због ове. Крајња побједа Добра је неминовна!

Огњен Кандић

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар