• МИЛАНА Бабић, професорка је српског језика и теолог, која је више од десет година рада посветила друштвеним, језичким и политичким истраживањима како би их објединила у књизи „Српско питање на прелому епоха“.

Током изазовног дугогодишњег рада, Милана Бабић је разговарала са најистакнутијим стручњацима из различитих области као што су историја, филологија, филозофија и умјетност. Њена књига представља духовно богатство и даје неке одговоре који тиште човјека што се бави српским питањима на различитим нивоима, a повод нашег разговора је била промоција књиге бањалучкој публици у Банском двору. Живјела и одрастала у Требињу, имала је прилику да се школује на катедри за књижевност у Бањалуци, па јој посјета овом граду увијек евоцира лијепа сјећања на драге колеге, пријатеље и сараднике језикофиле.

• Који вам је био највећи изазов током писања књиге „Српско питање на прелому епоха“?

Сви ми који се бавимо новинарством имамо мноштво изазова. Колико год да су саговорници некад пуни знања, често нису расположени за интервјуе, јер је наша професија у великој мјери оклеветана. Плаше се да ће новинар ићи за сензационализмом који саговорнике доводи у непријатан положај. Покушала сам стога да максимално испоштујем саговорнике, некад и на своју штету. Такође, проблем може бити и разномислије, ако је погрешно протумачено, али је битно бирати прави рјечник и права питања. Највећи изазов је био извући максимум из саговорника, чак и у тренутку када околности не иду на руку, издићи се изнад дневне политике и ући у простор гдје можемо наћи одговоре на «вјечна питања», у овом случају Српско питање у свим аспектима – историјском, језичком, државно-правном, културолошком, духовном.

• Сматрате ли да би данашње новинарство требало садржавати више етике?

Наравно. Од оног тренутка када се у медијима допустило да извор информације може бити и неименован човјек ушли смо у еру јавне ријечи гдје је тешко да останемо/опстанемо етични. Сада су огромне могућности манипулације тако да више не говоримо само о обичним лажима већ и дубоким софистицираним неистинама које користе комбинацију полуистине, истине и лажи. Ипак мислим да се у нашим српским земљама много тога искристалисало и тачно се зна ко слиједи кодекс, а ко иде за сензационализмом и провокацијом користећи информацију као нечасан обрачун са неистомишљеником. Поготово то постаје јасно сада када се дешавају сукоби од свјетскоисторијског значења.

* Како видите тренутно распарчавање српског језика и стране утицаје на њега?

То је један врло озбиљан и далекосежан процес. Моја књига се бави том проблематиком у великој мјери. Поготово моји текстови су посвећени огољавању проблема и евентуалном излазу из језичког ћорсокака у коме смо се нашли. Вукова реформа је прогањањем руских и уопште црквенословенских израза била усмјерена на удаљавање Срба од Русије и произвела је цијели низ проблема. Даровала је Хрватима српски језик. По тачној оцјени Дучића хрватско прихватање српске штокавштине ујединило је хрватске крајеве. Цијела дубровачка књижевност је писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске пјесме, па се усвајањем српског књижевног језика од стране Хрвата допринијело анектирању Дубровника за Хрватску, како не би остао Србима. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Штокавским се говорило по Далмацији и Славонији, јер су их насељавали Срби. Језичка не/политика 19. вијека поставила је, нажалост , темељ за даље језичко распарчавање. Ипак, постоје начини да се даље парчање српског језика заустави и дјелимично исправе историјске грешке. Тиме се бавим на неколико мјеста у књизи покушавајући да проблематици језика приђем са више стране, па и са геополитичког аспекта. Излаз сам дјелимично понудила и кроз разговоре са саговорницима. По мени језик је централно питање, јер је то питање идентитета и уопште опстанка једног народа. Даље распарчавање језика морамо зауставити на нивоу Републике Српске и Републике Србије тј. на нивоу институција. Такође, велики проблем имају професори српског језика у представљању историје језика, јер српскословенски језик који смо ми причали толико вијекова, и на којима су настала величанствена дјела српске историје, културе и духовности,изучавамо успутно, умјесто да то буде предмет темељног прочавања ,и у основној, и у средњој школи.

• Какву бисте образовну реформу предложили по питању уџбеника?

Проф. др Горан Латиновић, који је један од рецензената ове књиге дуго се бавио прочавањем уџбеника из другог ентитета. Забрињавајући подаци се појављују – говор мржње прате врло непријатне и штетне кривотворине. И у нашим уџбеницима седмог разреда стоји да су Албанци потомци Илира што значи да они полажу право на цијело Балканско полуострво, а то наравно није истина, али се налази у српском уџбенику. Дакле, ми треба да, за почетак, почистимо своје двориште, па онда да укажемо на грешке које чине други. Још увијек нема јасне стратегије!Наравно, има појединаца, али на нивоу Републике Српска потребно је хитније дјеловати, јер је образовање основа очувања тековина наше историје. Наше образовање је ушло у један деструктиван процес. То је моде коие нама не одговара, ни по духу, ни по традицији и који доноси колинијални дух. Потребна је деколонизација науке, а не јалово скупљање бодова па појединци говоре о несретној бодоманији у научним круговима. Потом, шта ми имамо од ђака кога спремамо за модел друштва који нестаје пред нашим очима. Главни стуб једне државе су језик и образовање, а све остало је надоградња. Предложила бих да се оформи тим људи који би се крајње озбиљно позабавио реформом образовања у правцу васпостављања образовног модела способног да створи образован кадар,који би био утемељен у историји и традицији, али способан и да се носи са изазовима глобализацијских процеса. Знање је, како каже један од мојих саговорника, једина истинска моћ. Пролази вријеме потрошачког друштва и долазе времена у којима ће опстати само самосвјесни добро организовани народи. Ми се не можемо супроставити глобализацијским процесима, али можемо наћи начин да сачувамо свој идентитет и вјековни пут.

• Према Вашем мишљењу, како ће се руско-украјинска криза одразити на нас?

Притисак ће да јача, али, с друге стране, свакако ће бити и позитивних кретања. Изазовне ситуације доносе тежину, али и рашчишћавање – свијест да се за културу и културне процесе вриједи и треба борити. Највећу битку данашњице представља борба за свијет који ће да опстане, за одржив модел свијета у којим се неће цијели свијет осјећати као пред понором. Што се тиче Русије и Украјине, као у свему осталом треба поћи од историјских чињеница. Историјски је постојала Кијевска Русија и Малорусија, као дио Руске империје. Постојала је у љетописима ријеч Украјина за руске крајине (видите колико је битан увијек језик, коријен ријечи, оно што ријеч сама глагољи). Творац прве Украјине је Лењин. Да не дужим, битно је разумјети да је данашња Украјина «плод» нелегалног преврата у Украјини и вишегодишње нацистичке индоктринације у контексту два кретања_ стварања анти-Русије и кретања ка освајању Русије. У посљедње вријеме чујемо и критичке тонове ка Западу и од старне угледних западних стручака који указују да се тај простор није смио дирати. Слично је било и са Кубанском кризом. Надајмо се да ће разум превладати. Пуно је лажних информација и удара на слободне медије. Срамно избацивање руске културе и духовности и заплијена имовине свједочи о страху Запада и нама дјелује недостојно европске традиције и културе. Утисак је да у Републици Српској имамо одмјерен медијски приступ и отвореност за разна гледишта. Важно је да останемо часни и не заузмемо издајнички однос према Истини. Срби су народ који је имао два антифашистичка покрета у Другом свјетском рату.Надам се да ћемо, као и много пута до сада, остати на страни истине и правде, али одмјерено без навијачке ефурије, јер смо ми ти који смо први осјетили шта значи отварање сукоба који су братоубилачки, буквално.

• *Кко видите српско питање у будућности и хоће ли бити наставак књиге?

Рјешење српског питање се налази у културном обрасцу, то је суштина – културно и духовно обједињени српски простор. Тајну чува Црква, стога је она на сталној мети наших непријатеља. Али кључеви њени нису на земљи. Битно је да у малим помацима будемо велики – да слиједимо завјете предака: светосавски и светолазаревски. Кад се вратимо тим стазама, можемо очекивати препород и показати се народом достојним славних предака. Ускоро завршам књигу „Руско питање на прелому епоха“. Планирам интервјуисати још неке српске интелектуалце. Поносна сам јер су у тој књизи српски друштвени прегаоци и научници на истој равни са руским – подједнако се добро крећу у руским темама као и Руси.

Н.Л. Вечерње Новости