• Никола је желео да дође у Леотар док је био на проби у Звезди управо овде у Требињу, где су се црвено-бели припремали. Знао сам да би тада анонимни момак за нас био огромно појачање иако смо имали шампионски тим. Међутим, успео је да се наметне у Звезди, па смо дигли руке од трансфера. У квалификацијама за Лигу шампиона рачунао сам на Пуркета Стојановића и Славољуба Ђорђевића, али Муслин их је повукао на Маракану, а време за адаптацију за нове играче Бобана Стојановића и Владимира Стојковића било је прекратко…
  

Разговарао: Трифко Ћоровић
Фотографије: Слободна Херцеговина

Милан Јовин Леотару је донео највећи успех у историји, а мало је недостајало да уз трофеј првог шампиона БиХ из Српске и квалификација за ЛШ заштитном знаку Требиња и Херцеговине подари част да плаво-бели дрес понесе и чувени Никола Жигић.

Легендарни леви бек Црвене звезде из феноменалне Пижонове генерације и бивши тренер Леотара у ексклузивном интервјуу за Слободну Херцеговину открива како му је у зиму 2003. године, у сезони када је Леотар освојио титулу шампиона БиХ и изборио битку за Лигу шампиона, највиши српски центарфор у историји (201 центиметар) за нокат измакао и завршио у Звезди. Човек који је фудбалску Европу довео у Требиње говори и с каквим се проблемима суочавао пред сам излазак Леотара на међународну сцену и зашто је на полусезони, после часног опроштаја поноса Херцеговине од ЛШ против прашке Славије, спаковао кофере и напустио клуб и град, који су му прирасли за срце. Због тога му, како истиче, 10 година након одласка из Требиња тешко пада садашње незадрживо посртање некадашњег гиганта, који уместо припрема за девет деценија постојања у наредној 2015, годину пре рођендана стрепи од гашења.

Да ли је тачно да је Жигић, уз Владимира Стојковића, лако могао да постане други репрезентативац Србије који се афирмисао на Полицама у вашем тренерском мандату?
-Истина је да је Жигић желео у Леотар. Црвена Звезда је у зиму 2003. дошла у Требиње, где се пипремала за пролећни део првенства. Тренер Звезде тада је био мој некадашњи саиграч Зоран Филиповић. Гледао сам тренинге црвено-белих и приметио једног корпулентног момка. Био је потпуно анониман, па сам се распитао о њему и сазнао да се зове Никола Жигић.

Шта сте још сазнали?
-Рекли су ми и да је слободан играч и да је у Звезду дошао на пробу. Пришао сам му и питао га да ли би дошао у Леотар. Био је врло заинтересован за то, а и ја сам, јер сам знао да би нам играч таквог профила много значио. Са њим бисмо имали и огромно појачање у квалификацијама за Лигу шампиона. Пренео сам људима из управе да обратимо пажњу на њега, али је он после тога успео да се наметне у Звезди и до тог трансфера није дошло.

НИСКЕ ГРАНЕ Веома ми је жао што је Леотар спао на ове гране. То је све што могу да кажем, јер ме за Требиње везују лепе успомене

Ипак, Леотар је и без Жигића успео да освоји титулу шампиона БиХ у првом заједничком првенству тимова из РС и Федерације, а тиме избори и наступ у предтакмичењу Лиге шампиона, када је реновиран и стадион. Једанаест година касније од шампиона БиХ Леотар се претворио у клуб претплаћен на вести о суспензијама и најавама гашења. Како као најуспешнији тренер тима са Полица доживљавате садашњу агонију клуба?
-Веома ми је жао што је Леотар спао на такве гране. То је све што могу да кажем, јер ме за Требиње везују лепе успомене. Ту сам провео две изузетне године. Тада је Леотар постигао најбоље резултате у својој историји. У те две године од малог клуба стигли смо до титуле државног првака и европске сцене.

Како сте баш ви добили прилику да у том тренутку седнете на клупу Требињаца?
– Водио сам омладинце Црвене Звезде, а пре тога сам био помоћник Владимиру Петровићу Пижону у првом тиму Звезде. Препоручио ме је Павле Делибашић. Он је дете Црвене Звезде, а већ је играо за Леотар. Управа Требињаца дошла је у Београд и за пет минута смо склопили договор. Њихова жеља је била да тренер буде неко из Звезде и да се између та два клуба успостави што боља сарадња, а то се и остварило.

Шта вам је тада значио долазак на Полице?
Велики изазов. Леотар је први клуб у којем сам добио прилику да самостално радим. Тренутак је био специфичан, јер је то била прва сезона Премијер лиге БиХ у којој су учествовали и клубови из РС. Тиме је тај шампионат имао много већи значај.

Да ли сте помишљали да пут Требиња поведете и помоћнике из Звезде када сте преузимали Леотар?
-Није било потребе, јер је Леотар имао своје тренере. Помоћник ми је био Владимир Гаћиновић. Доводио је после тренинга и сина Мијата (садашњег репрезентативца младе репрезентације Србије и омладинског првака Европе). Дуго смо остајали заједно на терену. Владо је увек био велики радник. Колико је добар тренер најбоље је потврдио радом у Војводини. Можда неки не знају, али је управо он селектирао изванредну генерацију фудбалера Војводине. Реч је о 1995. годишту. Прошле сезоне понајвише захваљујући њему Леотар је завршио у средини табеле упркос изузетно тешкој ситуацији у клубу, и то у сваком смислу.

Какав је играчки кадар тада имао Леотар?

– Затекао сам неколико искусних домаћих играча попут Мулине, Радовића и Вукићевића. Они су давали тон игри, а довели смо Керкеза, Миленковића и Крунића, који су касније направили сјајне каријере. Из Звезде сам довео Ненада Стојановића, Славољуба Ђорђевића и Марка Поповића. После њих у клуб су стигли Владимир Стојковић, садашњи репрезентативни голман Србије, па Бобан Стојановић. Сви они на Полицама су доживели пуну афирмацију. Био је то одличан тим. Једноставно, све коцкице су се поклопиле. Хемија екипе је била изузетна.

 СВИ СРЕЋНИ И ЗАДОВОЉНИ Спасоје Аћимовић као тадашњи председник клуба обезбедио је услове да све добро функционише. Град је стајао иза клуба, а имали смо и велику подршку ХЕТ “Требишњице”. Плате су биле солидне и редовне, а играчи задовољни. Хемија у тиму изузетна! 

Да ли је од самог старта управа имала шампионске амбиције?

– Председник клуба био је Спасоје Аћимовић. Као врло амбициозан и способан руководилац обезбедио је услове да све добро функционише. Град је стајао иза клуба, а имали смо и велику подршку ХЕТ “Требишњице”. Плате су биле солидне и редовне, а играчи задовољни и једино о чему смо бринули било је да на терену пружимо најбоље од себе. Временом су амбиције расле, али смо успели да освојимо трофеј у Премијер лиги БиХ и изборимо квалификације за Лигу шампиона.

Леотар је увек тешко доносио бодове са гостовања. Шта се променило у филозофији игре када сте ви преузели екипу?
-Био је то одличан тим. Сећам се нашег првог гостовања. Ишли смо у Високо, где нас је чекала екипи Босна. Публика нас је врло непријатељски дочекала. Повици “Србе на врбе!” и сличне пароле су нас пратиле на стадиону и на путу до њега. Момци су одиграли одлично. На полувреме смо отишли са резултатом 6:0. Домаћини су молили да спустимо темпо. Коначан резултат 9:0 и аплауз исте те публике, која нас је непријатељски дочекала од старта, одредили су наш пут ка самом врху.

ДЕВЕТКОМ НА ПРЕТЊЕ! Победа од 9:0 над Босном у Високом на првом гостовању Леотара у ФБиХ одредила је наш пут ка титули. Публика, која нас је дочекала паролама “Србе на врбе”, на крају нам је аплаудирала

Какав сте однос имали са требињском публиком?
Публика на Полицама је веома пробирљива и строга. Имао сам срећу да су ме добро прихватили, а некада сам имао утисак да играчи лакше играју на гостовањима. Једноставно, победа на Полицама се подразумевала.

Зар титула није дошла у питање када сте три кола пре краја изгубили од Широког Бријега?
– У трци за титулу издвојили су се Леотар и Жељезничар. Три кола пре краја првенства гостовали смо у Широком. Најбољи играч лиге и стрелац Леотара Ненад Стојановић Пурке после дуже паузе вратио се у тим. Ставио сам га у стартну поставу. Био је то дерби кола, па је стадион био пун. Утакмица тврда, али потпуно коректна. Минут пре краја полувремена севнула је Пуркетова левица и Леотар је повео. Срећан због гола, Стојановић се за тренутак заборавио. У публици је угледао своју девојку (садашњу супругу) и неке пријатеље из Требиња. Потрчао је према њима и махинално подигао три прста.

ПАКАО У ШИРОКОМ! У дербију против Широког у гостима Пурке Стојановић нам је донео вођство, али је гол прославио са махинално подигнута три прста, након чега се на нас обрушио пакао и са трибина и од судија

Шта се тада догодило?
-Тог тренутка домаћа публика је тај гест доживела као провокацију и за нас је уследио пакао. Домаћи нису кренули са центра. Стојановића сам одмах заменио и послао у свлачионицу. Публика је правила страховит притисак у наставку меча, а судија је потпуно променио критеријум. Од једне коректне утакмице дошли смо до меча пуног варница, у којем су домаћини победили са 2:1.

Тада сте место лидера препустили Жељезничару. Да ли сте веровали да на крају ипак можете до титуле?
-После тог меча судбина више није била у нашим рукама. Испоставило се да ће утакмица последњег кола Широки – Жељезничар бити меч у којем ће се решавати цела сезона.

Да ли сте веровали да ће Широки победити Жељу?
Широки је озбиљан клуб. Имају изванредан стадион и савршене услове за игру. Испод стадиона је теретана, а поред хала. У њу кошаркашка репрезентација Хрватске редовно долази на припреме. Клуб води Мијо Јелић, изузетан човек и личност. После пораза у Широком имали смо свест да смо тиме себи одузели и право да се надамо титули. О нашој судбини одлучивао је Широки. Седео сам са Јелићем после наше утакмице, а он ми је дао реч да ће Широки играти максимално ангажовано.

СВАКА ЧАСТ МИЈУ ЈЕЛИЋУ! Кад смо изгубили од Широког, председник тог клуба Мијо Јелић ми је обећао да ће они у задњем колу играти ангажовано против Жеље. Кад смо добили Рудар, а они Жељу, зазвонио ми је телефон. Јелић ми је први честитао на титули. Свака му част што је одржао реч

Како је протекло последње коло?

Ми смо гостовали у Угљевику, а мислима смо били на Пецари (стадиону Широког). Победили смо Рудар са 2:1, а заувек ћемо памтити име Бразилца Бајана, који је у 81.минуту дао гол којим је Широки победио Жељу и нама донео титулу. Тек што је одсвиран крај утакмице зазвонио ми је телефон. Са друге стране је био председник Широког Мијо Јелић. Честитао ми је на титули и потврдио да је човек од речи.

Да ли сте у том тренутку имали свест о томе да је Леотар имао историјску шансу да буде први српски клуб у Лиги Шампиона?
Озбиљно смо се припремали за европску сцену, али неколико ствари нам није ишло на руку. Био сам уверен да ћу имати на располагању и Пуркета Стојановића и Ђорђевића, али тог лета је Звезду преузео Славољуб Муслин. Он је тражио да се њих двојица врате на “Маракану”. За Леотар је то био велики губитак. У задњи час смо довели голмана Стојковића и нападача Бобана Стојановића. Требало је времена да се нови играчи адаптирају.

ПОЛУВРЕМЕ ЗА ИСТОРИЈУ Испали смо од прашке Славије у 2. колу квалификација ЛШ. Прво полувреме меча у Требињу играли смо савршено. Било је 1:1, а штета је што нисмо искористили бројне шансе. Полице су биле у трансу

Прво коло сте лако пребродили и изборили двомеч са Славијом из Прага. Какве је шансе Леотар имао против чешког тима?
– Гравенмахер из Луксембурга лако смо прескочили, а онда је на ред дошла прашка Славија. Снагу те екипе две године раније осетио је Партизан, који је у Прагу поражен са 5:1. Чеси су имали одличан тим предвођен репрезентативцем Радеком Бејблом. Прво полувреме меча са Славијом на Полицама је најбоље полувреме у историји Леотара. Било је 1:1, играли смо савршено и била је штета што бројне шансе нисмо искористили. Полице су тог дана биле у трансу. Нажалост, даље од тога се није могло. Испали смо часно. Да смо прошли задња препрека пред групну фазу била би нам Селта, што је била лепа прилика да угостимо екипу која је тада била изузетно јака.

Зашто је Леотар после наступа у Европи кренуо силазном путањом?
– Дошло је до промена у руководству клуба. Као спортиста нисам неко ко се бави политиком и не бих да коментаришем нешто што не познајем, али политика је одредила да се председник Спасоје Аћимовић повуче, а нова управа се није снашла у датој ситуацији.

ПОЧЕТАК ХАОСА?! У наредној сезони политика је одредила да Аћимовић више не буде председник клуба. Плате су касниле, а незадовољство играча било је све веће. Управа се сакривала и по граду бежала од играча. Ја сам поднео оставку у покушају да нешто променим и померим!

А шта сте ви желели? Шта је био ваш концепт?
Желео сам да Леотар на таласима титуле и учешћа у Европи материјализује тај резултат. Довео сам људе из Леотара у Звездин маркетинг, који је тада водио Зоран Аврамовић. Желео сам да се едукују у тој области и покушају да стабилизују клуб како би га задржали у самом врху бх. фудбала.

Какав је био ефекат?
-Испоставило се да је моја жеља је за њих била преамбициозна. Они су се држали теорије да су мали аматерски клуб. Зато је пропала историјска шанса коју је Леотар имао у том тренутку. Кола су после тога кренула низбрдо.

Да ли је било позива да се вратите на клупу Леотара?

– Од неких људи чуо сам да сам, пре него што је Богдан Корак изабран за тренера, помињан као кандидат. Међутим, у управи су знали да нису измирили дуговања према мени, па нису ни покушали да ме контактирају.

У пролећном делу првенства поднели сте оставку. Зашто?

До краја јесењег дела били смо у врху табеле. Плате су касниле, а незадовољство играча било је све веће. Управа се сакривала и по граду бежала од играча. Да бих прекинуо ту ситуацију сазвао сам састанак играче и управе. Саопштио сам им да подносим оставку. Урадио сам то у искреној жељи да управу тргнем и да се проблеми што пре превазиђу. Међутим, изгледа да су муке тек тада почеле да се гомилају.

Да ли данашњи фудбал може да се пореди са временом када сте ви играли?
– Тешко је правити поређење. Тренинзи и све око терена не може да се пореди. Не слажем се са оценом већине да се тада играо спор фудбал. Погледајте мало снимке из тог времена. Наши клубови су знали да презиме у Европи. Сваке сезоне било је неколико великих утакмица које су пуниле Маракану. Не заборавите да је капацитет стадиона тада био дупло већи него сада.

Остао је велики жал ваше генерације за пехаром Купа УЕФА 1979. године. Зашто сте и ви као играчи, али и навијачи Звезде, деценијама проклињали судију реванш меча са Борусијом Менхенгладбах, када сте поражени са 0:1?
– Како и не би после београдских 1:1?! У Дизелдорфу смо против Борусије цело друго полувреме играли викторију, али нисмо имали среће да затресемо мрежу. Судији Микелотију из Италије била је то опроштајна утакмица, тако да је без страха да буде суспендован или на било који начин кажњен, срамно судио и на тај начин донео Борусији пехар. Какав је био општи утисак са трибина најбоље сведочи чињеница да је цео стадион скандирао “Ротер Штерн”. Неправда је била тако очигледна.