• Манастир Косијерево је посвећен Рождеству Пресвете Богородице. Један је од најљепших манастира епископије Будимљанско – Никшићке, а како неки кажу Српске патријаршије уопште.

Овај манастир, као и највећи број на широко познатих херцеговачко-црногорских, подигнут је у част и посвећен Богородици. Међу њима су и манастир Дужи, Тврдош, Цетињски манастир, Добрићево, и други. Косијерево има велику историјску важност по живаљ који га је окруживао, а своју вјеру и историју дијелио је са Добрићевом готово од самог постанка. Остала је и она стара заклетва везана за поднебље оба манастира која је гласила: „Кунем се полијелејем ( колом ) Добрићевским и Косијеревским звонима ( трулом )“. Правосудни карактер је имала и засебна заклетва, али код Аустроугара највише заједничка јер су код ова два манастира на заклетву довођени људи из свих крајева.

Легенда каже како је манастир настао за вријеме цара Константина који је пролазивши поред ријеке Требишњице, примјетио како је једно мјесто тврдо па саградио манастир Завалу, а потом рекао да је једно мјесто добро и ту дао да се сагради Добрићево, а на трећем мјесту је казао „Дуго закосијерисмо“ и даде да се подигне на истом манастир Косијерево. Поред ове легенде, имамо и један рационалнији показатељ да је у мјесту Панику, некадашњем Леусинијуму, пронађен материјални остатак, у техници полихромног мозаика на којем је вјерно приказан Орфеј, који персонифицира Исуса Христа, те који на рукаву има три крста ( а археолози такве ознаке датирају као оне који су настали у 3. вијеку, ранохришћанске). Готово на истом мјесту пронађене су и Грчке сигнатуре, те старе фреске, које датирају из XИ вијека. Манастирске одаје имају и материјалне остатаке, а у исто вријеме и религијске, па и један у виду сребреног печата који датира из друге половине 13. вијека, а на којем пише: „Печат рождества Пресвете Богородице у Косијереву 6778”.

Вјера Христова јача од свих невоља

Богородичин манастир, по свим приликама, саздан је у првој половини 14. вијека на самој обали Требишњице у мјесту Косијерево, по којем је и добио име. Неки спису показују да је обнављан и за вријеме краља Милутина. Неколико пута је био рушен, спаљиван, али опет се дизао попут неког феникса Христовог.

Први пут је уништаван физички, а никада духом, 1672. године. Други пут је рушен у временима Првог српског устанка, 1807 године, након чега га је обновио игуман Дионисије Балаћ – Добрићевац 1817. године. Манастир је тешко пострадао 1861/1862 године. Четврти пут је прилог за обнову дао и краљ Александар Карађорђевић, када је попримио данашњи Моравски стил градње, син великог краља Петра, на интервенцију митрополита Гаврила Дожића, 1930. године ( а освештана 1933. за вријеме игумана Георгија Мирковића) после рушења уочи Преображења Господњег, 1914. од стране Аустроугарске царевине.

За вријеме рушења манастира, како каже игуман Арсеније Самарџић, а стоји записано, игуман је био Герасим Вујовић који је у позним годинама плакао за својом светињом, изашавши на Петровиће како би о овом догађају обавијестио тамошње мјештане. Како додаје игуман Арсеније, многи списи и реликвије су тада спаљене и уништене. Опутнорудињански батаљон је у току овога нехуманог чина спасио, између осталог, три звона која су закопали у пијесак, и неколика друга материјална остатка од духовног значаја. Аустроугарски цар је очигледно увидио да је ова кућа православна, велика брана продору католичког клира и унијата, па и она која спречава идеју Бенџамина Калаја да и у котару требињском посади клицу њихове идеологије, против које се боримо до дана данашњег. Архитекта манастира из 1933., по књизи – монографији Чедомира Поповића, „Манастир Косијерево“, био је Василије Михаилович Андросов.

Велико зло овоме манастиру учинили су комунисти који су га опљачкали а потом и бацили игумана манастира Добрићево, Теофана Ковача, и монаха из манастира Косијерево,Теофана Бејатовића, у јаму. Затим су после тога, 1944. године бацили игумана Дамјана Томића и јеромонаха Арсенија Кнежевића.

Манастир дијелио судбину народа

Због прављења Билећког језера, 1966. године манастир је морао бити премјештен у мјесто Петровиће ( Црна Гора, општина Никшић) , када је опет, и по ко зна који пут, подијелио судбину православца, не само у духовном погледу, већ и у материјалном – привредном. Конаци манастира су остали потопљен, као и гробови калуђера и монаха, на примјер и онај великог игумана Мишковића, и свјетовних људи. Како кажу, на примјер, некадашњи мјештани села Паник , на њиховим имањима, као и на манастирским, потопљена је изузетно плодна земља, огромне шуме, међу њима куће , штале. Жале и за потопљеним дјевојачким и момачким успоменама, гдје су поред, сада темеља, некадашњег мјеста гдје је био манастир играли коло, дружили се, пјевали у Богородичину част.

Већ поменути дјевојачки и момачки састанци, славе, разни скупови, одржавани су поред овог манастира. Један од слава се одржава и до данас, то је скуп у вријеме славе манастирске, Мале Богородице. Мала Госпојина , односно слава рођења Богородице, обиљежава се 21. септембра, а око манастира се тада окупљају братства и племена. Највише има људи који долазе из Опутних Рудина и Бањана. Поред њих ту долазе и свештена лица, митрополити, епископи, протејерији, итд. Не тако мали број пута, ту долазе и научници, реномирана имена из свих области. Слава обично почиње литургијом а заврши се народним весељем, уз гусле или друге инструменте. Сваке године славу организује друго презиме, односно домаћин славе је једне године презименом Томашевић, друге Миљанић, па Орбовић, итд. Домаћин се бира на самој прослави за идућу годину, а одобрава се од стране епископа и игумана. Овај састанак испред манастира имао је некада дубљи историјски значај. Поред славља народ се окупља на Бадње вече, о светим Тројицама када се обнављају и оживљавају старе везе са Добрићевским манастиром који се налази у селу Орах – општина Билећа.

Велики историјски догађаји има ли су уску повезаност са овим, историјом обасјаним, мјестом. Наиме, манастири су били мјеста договора у крајевима Херцеговине и Црне Горе одакле су потекли готово сви историјски догађаји. Тако је на примјер из манастира Дужи потекао велики Херцеговачки устанак, са Цетињског манастира потекао устанак, на примјер, из 1711. године, а 1608. велики устанак патријарха Јована и војводе Грдана у Косијерево, одакле је настављен устанак, започет 1697., посланицом у којој се Шпанија тражи као помоћник при ослобођењу од нехришћана. Овај састанак, односно скуп херцеговачких племена, се помиње у списима и један је од првих такве врсте. Устанак је на крају завршен поразом од стране Турака, а кроз неколико године после умрли су и патријарх и војвода. Устанак је упалио лучу слободе која је трајала до ослобођења, можемо слободно рећи поред Османлија и од Аустроугара.

Мирио завађену браћу

Манастир је имао и измиритељску улогу међу братствима. Тако ће и у току својега постојања измирити и два братства Пејовиће и Анђелиће. Све се десило због нестанка манастирског ножа. Анђелиће су окривили Пејовићи за крађу ножа, и ранили једнога Анђелића, који није дозволио такву клевету, и који је подлегао ранама. После овога догађаја услиједили су и крвави обрачуни међу њима, све док се у порти Косијерева нису окупили игумани, главари, и остали, те стали у крај крвној освети. Братства су се морала заклети на крај овоме злу, и направити 12 кумстава између до тада крвних осветника.

Поред неупитне важности и за већ поменуту српску револуцију, добар утицај и за развој устанака имао је и игумана Теодосије Мишковић који заузима посебно мјесто у историји манастира, а самим тим и Херцеговине и Црне Горе. Он је видно утицао на покретање Пивљана, Бањана и других ка окршају са мухамеданцима. Био је и добар дипломата. У писму књазу Николи он 1863. године каже да су Херцеговци на сабору одлучили да крену са њим у Дубровник а потом за Цариград, како би тамо поставили питање, због чега се граде куле и узима порез.

Гробље поред манастира

Мудри игуман је водио поријекло по мајчиној страни од Јовановића, из Попова поља код Требиња, светог Василија Острошког и Тврдошког. Био је најстарији од деветоро браће, а водио је манастир од 1833 до 1863. године, када је и умро од тровања мостарских Турака. У народном предању остало је записано да онога кога је, брат Теодосијев, Јефтимије проклео тај се узалудно мелемима помагао. За име Теодосијево обновљен је и манастир на чијим улазним вратима написаше, „и за душу игуману Теодосију“. Игуман Теодосије је поред сложног народа и слободарске мисли иза себе оставио и неколико материјалних остатака, опет велике вриједности као што су: први звоник након „Косовског боја“, и Јеванђеље, те мошти светог Арсенија, које су по обећању књаза Данила дошле у Манастир 1884/5. године. Обећање је испунио књаз Никола који је написао писмо и испунио обећање свога претходника на трону, у којем се каже :
“Овоме игуману за вријеме његовог боравка на Цетињу књаз Данило бијаше обећао да ће мошти Светог Арсенија (насљедника Светог Саве) које су до тада лежале у Ждребаонику (Бјелопавлићи) бити пренесене у Манастир Косијерево, ако Херцеговци успију да турски јарам стресу с врата”. Мошти свеца су се налазиле у манастиру до 1914, када су великом срећом прије рушења, манастира од стране Турака – плаћеника, враћене одакле су и биле донешене – у манастир Ждребаоник код Даниловграда

Осим мошти светог Арсенија, у манастиру су се налазили и дијелови – честице других светаца. Данас се у манастиру налази стопало без палца апостола и јеванђелисте Луке, затим честица горе споменутог свеца, те још петоро њих, међу којима и она Св. Јована Златосутог. Манастир и свеци су допринијели томе да се десе и чуда у виду разних исцјељења. Остало је и записано, између осталог, да се један Рус исцијелио у овом манастиру, захваљујући светом Луки који му је помогао да добије чуло мириса које није имао од дјетињства.

За вријеме игумана и великог духовника Теодосија почела је са радом и школа у манастиру. Школа је отворена 1861. године, а завршила је са радом 1914. године. После смрти већ поменутог, у току ослободилачких устанака од 1875. до 1878 године, манастир је служио и као мјесто за опоравак рањених војника.

Духовни мост избрисао границе

Након Берлинског конгреса 1878. године, већ поменуто Добрићево остало је у Херцеговини, а Косијерево је ушло у састав Црне Горе. Међутим, ипак је остао јединствен однос ова два манастира на обје стране границе, као и међу Херцеговцима, које спајаше вјера и у тада већ мултиконфенсионалној Црној Гори која губи одлику 100% јуначке, херојске и православне захваљујући новопридлошицама из Плава, Гусиња, Рожаја, итд. У таквој Црној Гори опстајаће манастир, а после доласка Јосипа Броза на власт изгубиће своја имања, а имао је око 3.000 хектара, и оставиће свој темељ у политичким границама Херцеговине.

Порта манастира богата је за малу црквицу која се налази у старом гробљу, а датира из прве половине 16. вијека. Она је посвећена светом арханђелу Михаилу, а у њеним зидинама налази се и пушкарница. Зидине ове цркве чувају и помен на Херцеговачке главаре који су обновили цркву на почетку 17. вијека.

Косијерево ће 2000-тих добити и једну капелу – цркву посвећену апостолу Луки. Вучедолска бригада краљевине Југославије добила је и своје гробно мјесто у њој. Испод капеле постхумно су пренешене и кости око 80-90 покојника, који су мучени и изгинули од стране партизана 1944. године. Након изградње капеле, манастир је добио и гостопримницу уз велику помоћ братства Лучића.

Манастир се данас бави прављењем разних лијекова од биља, пчеларством, а недавно су посадили и лозу која се налазила око старог манастира. Доста људи, такође, разним прилозима помаже ову богомољу. Туристи су чести посјетиоци овога мјеста. Манастир се тако обнавља и полако се враћа старим стазама, када су помагали сиромашне што и дан данас ради без обзира на то што и само братство често нема ни пијаће воде.

Црногорце и Херцеговце, како кажу, затекла су та нова тешка времена, као и сам манастир који је опустошио у материјалном погледу, али није никада поклекнуо духом. Без обзира што су физички темељи слабо урађени новом, а старом манастиру, у Петровићима, остало је Лукино стопало, стопало једног од писаца Светог Јеванђеља, које га чврсто утемељује док манастир ојачава вјеру православнима!

Аутор: Никола Анђелић
Извор: Слободна Херцеговина

• Овај текст први пут је публикован на порталу Слободна Херцеговина 10. новембра 2016. године
  

Погледајте емисију ТВ Храма о манастиру Косијерево аутора Сава Самарџића