• Недавно је у издању Лагуне изашла нова књига Луке Мичете, београдског новинара и публиците – “Одјек прошлости II” – у којој се бави темама из наше средњевековне, али и модерне историје.

• Читајући Вашу књигу “Одјек прошлости II” посебно ми је био интригантан есеј о хрватском вајару Антуну Аугустинчићу, прецизније о односу хрватских интелектуалаца према Павелићу али и према Титу. Паралела између судбине Беле Крлеже и наше, много веће и значајније глумице, Жанке Стокић је потпуно потресна?

Лепосава Бела Крлежа је као и сви православци који су радили у Хрватском народном казалишту њих око тридесетак, по налогу злогласног Ивана Бритвића ухапшени су крајем априла и одведени у затвор. Чак је био ухапшен и познати глумац и редитељ Тито Строци, Хрват, који је због женидбе руском балерином Ирином Александровом прешао у православље. Сви су, наравно, одмах морали да пређу у католике.

• Спашавали су животе!

Да, свакако, али и омогућили себи синекуру и даљи останак у усташком Загребу. Бела Крлежа је, рецимо, у затвору провела осам дана и била „дубоко увријеђена“ због тога.

• Пре Беле и Мирослав Крлежа је био ухапшен али је такође брзо пуштен.

За то је највише заслужан психијатар Ђуро Вранешић, председник “Хрватске лијечничке коморе” и члана „Расно-политичког повјеренства Министарства унутрашњих послова НДХ“, који је Крлежи омогућавао да се повремено склони – са очију неких усташа – у његов санаторијум. Такође, Крлежу је узео у заштиту и један од најмоћнијих људи у НДХ књижевник и Павелићев доглавник Миле Будак. О томе су свeдочење оставили, да помeнем само њих, Титов генерал, Хрват, Иван Шибл као и Милован Ђилас.

• За време усташке владавине „Белина глумачка плаћа стизала је редовно“.

Наравно. За све време трајања НДХ Бела је учествовала у глумачким поделама за сваку представу која се играла у Хрватском народном казалишту. Имала је двадесет премијера, пет премијера по сезони. Чак је играла Јелу у “Огњишту”, делу поменутог доглавника и писца Мила Будака, у представи коју је режирао речени Тито Строци, а која је у Загребу „наишла на заносан примитак“ како је писао усташки тисак.

• Жанка Стокић није имала ту срећу, или прецизније није имала Крлежу за мужа?

За разлику од Лепосаве Беле Крлеже српска глумица Жанка Стокић осуђена је на осам година губитка српске националне части. Осуђена је и на друштвено користан рад – чистила је београдске улице. Умрла је 20. јула 1947. године. Сахраниће је и споменик јој подићи њена служавка „благодарна Магда.“ Пример Жанке Стокић белодано показује каква је била она а какви српски комунисти.

• У ком смислу?

Она је тек пред смрт, у својој другој молби за помиловање од 30. маја 1947. године ‒ претходну је поднела 6. октобра 1945 ‒ навела први пут и да је за време окупације у своме стану једно време крила Кочу Поповића и помогла му да, прерушен у сељачко одело, побегне из Београда, када је на снази била немачка уредба да ће онај ко крије комунисте бити осуђен на смрт. Не само Кочу Жанка је крила и Самуила Пијаду, брата од стрица Моше Пијаде. Такође, за све време окупације, чувала је накит и друге вредности Јевреја и поред изричите наредбе Немаца да сваком ко чува јеврејске ствари а не преда их окупационим властима прети смртна казна. По ослобођењу све јеврејске драгоцености Жанка Стокић је предала преживелим наследницима.

• Па ако није могао Коча Поповић зар његова мајка и сестра, као и Моша Пијаде нису осећали обавезу да устану у одбрану Жанке Стокић.

Ни Кочина мајка Ружа Поповић ни његова сестра Вера нису реч рекле у одбрану храбре Жанке Стокић. Као ни Моша Пијаде. Крлежа је ишао чак до Београда – „ипак је смогао одважности“, како каже Милован Ђилас – да спасава доктора Вранешића. Али није успео. Едвард Кардељ је рекао да “баш због тога што је чувао Крлежу – требало је Вранешићу, опростити живот“. Међутим, како сведочи Ђилас „интервенција није стигла до Тита и Политбироа“.

• Као Коча понеће се и Марко Никезић, који је наследио Кочу Поповића на месту министра иностраних послова комунистичке Југославије.

Да, да… У Вразовој улици број 32 у Београду живела је извесна госпођа Табаковић, пензионерка, чији је муж био некадашњи службеник на двору. Наш познати новинар и публициста Васа Казимировић тада је као сиромашан младић, скојевац, подучавао њеног сина и за то добијао ручак. Када је 1942. године Специјална полиција похапсила многе комунисте, он и Марко Никезић су се током ноћи крили на гробљу.

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ

Међутим, како Марко није имао где да се скрива преко дана, Васа је отишао код госпође Табаковић и убедио је да прими Марка током дана. Ризикујући живот она је крила Марка Никезића и од оно мало хране одвајала и за њега. Марко је боравио код ње док није успоставио везу са земунским комунистима. Отишао је, а да ми се није јавио, није ме позвао да кренем с њим, иако је знао да сам и ја без докумената, да илегално живим у Београду и да сам скојевац, причао ми је својевремено Васа Казимировић. Оно што ме посебно наљутило, казао је Васа Казимировић, јесте то што се никада није јавио тој госпођи Табаковић, којој су комунисти одузели пензију као присталици краља Петра. Није отишао ни хвала да јој каже.

• Наводите примере хрватског и српског писца Густава Крклеца и Григорија Божовића, њихове судбине као парадигму односа хрватских и српских комуниста према својим уметницима.

Густав Крклец је од Павелића 1944. године добио Антуновску награду за збирку песама „Тамница времена“. Комунисти му 1947. године поново штампају „Тамницу времена“, за коју су Титове власти знале да је изашла „као посебна књига за вријеме усташа у Загребу“. Убрзо, 1950. године, Крклец постаје председник Матице хрватске, а већ следеће 1951. године члан ЈАЗУ. За разлику од Крклеца, српски писац Григорије Божовић је, на тајном процесу пред Војним судом осуђен на смрт и 1945. године и стрељан. Политика је 4. јануара 1945. године објавила да је Григорије Божовић уређивао лист „Пљеваљски вјесник“ који су финансирале италијанске окупаторске власти као и да је у италијанском клубу „Ћирково“ читао своје приповетке… Ту асиметричност белодано илуструје и случај српског песника Симе Пандуровића. На питање шефа српске ОЗН-е Слободана Пенезића Крцуна: „Откад сте ви у затвору?“, Сима Пандуровић је одговорио духовито: „Од ослобођења.“ Тек ће му десет година „од ослобођења“ бити објављена збирка изабраних стихова „Дворана младости”.

• Кажете да је посебно бласфемичан случај са Крлежиним кумом сликарем Љубом Бабићем, који се већ у априлу 1941. године ставио у службу Павелићевог усташког режима.

Убрзо по успостављању НДХ, сликар Љубо Бабић је дизајнирао државну заставу НДХ и прву серију усташке валуте – куне. Такође, осмислио је и усташке војне ознаке и чинове. Иако је после рата оптужен и да „је издао четири књиге о умјетности на усташком правопису, штампао чланке, изводио цртачке радове за Њемачко-хрватску пољопривредну изложбу у Загребу и држао предавања“ овај усташки уметник и промотер је кажњен са шест месеци искључења из Удружења ликовних уметника Хрватске. Кукавичлук српских комуниста се огледао и у томе што се нико није усудио да супротстави да једна таква индвидуа буде постављен за организатора Изложбе средњовековне уметности народа Југославије у Паризу 1950. и Загребу 1951. године. То је само по називу била Југословенска средњевековна уметност јер је ту пре свега било речи готово искључиво о српској средњевековној уметности која је била унижена на тај начин што ју је припремао пронсирани усташа.

• Објављујете и мало познату чињеницу да је вајар Антун Аугустичић био веза између Павелића и Тита?

Аугустинчић је, после неколико месеци проведених у затвору дошао у Загреб и слободно наставио са вајањем, истовремено одржавајући партијске везе са загребачким комунистима. Да „постоји мишљење да је Аугустинчић имао улогу везе између Тита и Павелића“, обелоданио је дипломата и историчар Дарко Бекић, саветник првог председника Хрватске Фрање Туђмана. Да ту има истине, сведочи и чињеница да је Аугустинчић урадио бисту поглавника НДХ Анте Павелића. Рецимо, шеф Усташке надзорне службе и члан Поглавникове тјелесне бојне пуковник Еуген Дидо Кватерник, који је био задужен за рад свих усташких логора у НДХ до средине септембра 1942. године, у својим „Сјећањима и запажањима 1925–1945“ каже, рецимо, да је ноторни комуниста Аугустинчић код Павелића испословао слободу многим комунистима.

ТИТО И КРЛЕЖА

• Није то могао радити самоиницијативно, без сагласности Тита и Комуннистичке партије?

Наравно. Антун Аугустинчић је испричао да су га тих дана често посјећивали Титов најповрљивији човек Иван Стево Крајачић и Иво Лола Рибар који су му препоручили да уради бисту Павелића а да прва своту коју као хонорар прими од Павелића преда сестри Владимира Назора. Док није отишао у партизане Антун Аугустинчић је у више наврата представљао својим делима НДХ на изложбама. На 23. бијеналу у Венецији, јуна 1942. године, учествовало 12 сликара из НДХ и „један кипар – загонетни Антун Аугустинчић“. Следеће, 1943. године Антун Аугустинчић представља НДХ у Берлину, па у Бечу и Братислави. Аугустинчићев ливац Владимир Шеба је рекао Дарку Бекићу да је Аугустинчићев споменик Анти Павелићу он излио, као и Аугустинчићеве споменике Стаљину и Титу. Споменици Титу и Павелићу, каже Шеба, били су слични, готово исти, само им је главу променио. Можда није неинтересантно поменути у овом контексту да је – поред биста Павелића, Стаљина и Тита – Антун Аугустинчић аутор и два споменика краљу Александру Карађорђевићу. Први је урадио 1935. године у Сушаку, заједно са Франом Кршинићем, а други сам у Вараждину 1936. године. Занимљиво је да се Хрватском биографском лексикону наводи да је након повратка из затвора Аугустинчић живео у илегали иако је цео Загреб и Хрватска знали да у то је време вајао Павелићеву бисту и излагао на међународним изложбама у име НДХ. Такође, ни Енциклопедија хрватске уметности из 1995. године ништа не каже о његовом деловању у НДХ. Тачно. Тиме су хрватски комунисти, поред осталог, показивали да њихов пролетерски интернационализам не сме ићи на штету хрватских националних интереса. Тек ће, после Титове смрти, 1984. године, Аугустинчић у тексту “Назор и Ковачић одлазе у партизане” кратко поменути епизоду клесања попрсја Анте Павелића.

• У загребачким круговима кужиле су приче о хомосексуалној вези Назора и Ковачића?

Један „од најеминентнијих хрватских новинара, публициста и повјесничара међуратног раздобља“ Јосип Хорват, у својој књизи “Преживјети у Загребу – Дневник 1943–1945” (објављена 1989. године), у којој „обрађује један од аспеката загребачкога интелектуалног миљеа – тзв. пургерска политичка култура“, „спекулира“ о хомосексуалној вези Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића и каже: „Приватно је ’стара фрајла’. Али ’старе фрајле’ су хипертрофирани сензибилитет, што је есенцијално за пјесника… Је ли Ивица из претпоследње његове пјесме Горан Ковачић.“ Борис Рашета, хрватски новинар, наводи да се та прича деценијама „колпортирала Загребом“ заслугом, пре свега, књижевника Ранка Маринковића. Он је тврдио, вели Рашета, да је Владимир Назор „у партизане отишао са својим љубавником Иваном Гораном Ковачићем“. Није незанимљииво напоменути да је, по идеји хрватског уметника Жељка Зорице, хрватска ЛГБТ заједница подигла спомен-плочу посвећену Владимиру Назору и Ивану Горану Ковачићу, која је постављена у оквиру програма Qуеер Загреб 2007. године. Споменик је „обиљежио крижање Назорове и Ковачићеве улице на Тушканцу“.

• Ништа мање није интересантан ни одлазак самог Аугустинчића у партизане?

Тада су Немци и партизани били у веома занимљивим односима. Већ од краја 1942. године Коча Поповић је добио пуномоћје за преговоре са Немцима. Крајем те 1942. године у Загреб, као члан Повереништва Централног комитета КП Хрватске, долази Лепа Перовић (од 1946. године живела са Кочом), с којом је своју илегалну делатност у Загребу вршио и Аугустинчић.

• Чувени Мартовски преговори из 1943. године. Титова делегација коју су чинили Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит долази у Загреб на преговоре са Немцима и усташама, мада Ђилас и Велебит наводе да су разговори вођени само са немачким представницима.

Да, али Зигфрид Каше, амбасадор Немачке у НДХ, у телеграму Рибентропу, министру иностраних послова Трећег Рајха, од 26. марта каже да је партизанска делегација преговарала и са хрватским, односно усташким властима. Било како било, у таквим околностима Аугустинчићу је могао да са лакоћом организује одлазак у партизане. Антун Аугустинчић, негова супруга и кћерка као и чувени Титов обавештајац, већ помињани, Иван Стево Крајачић су у партизане отишли служебним аутомобилом усташког министра грађевине Иве Булића који има га је уступио за ту прилику. Дакле, у партизане су отишли у усташком, министарском ауту док им је у пратњи био Богдан Ивековић, чиновник у Министарству грађевина. Све ове чињенице су само мали део једне много веће истине.

• Доста пажње ових дана су изазвали ставови хрватског писца Бориса Дежуловића некадашњег члана Ферал Трибјуна.

Сви Фераловци су, рачунајући и Миљенка Смоја изашли из шињела једног сјајног писца Марка Уводића књижевника који је оставио дубок траг у Сплиту и на потоње генерације, прославивши сплитски дух у својим новелама. Његови једини прави настављачи су Миљенко Смоје и Ђермано Ћићо Сењановић који је после био и први председник странке Далматинска акција. У Сплиту је веле кружила легенда – мада ја у легенде не верујем – да су Смоје, Ћићо, Виктор Иванчић, Предраг Луцић и Анте Томић били прва петорка Ферала а Борис Дежуловић није могао ући међу стартере, да је грејао клупу, и да је стално гањао по Сплиту Божидара Маљковића да му објасни како се улази у прву петорку. Смоје је далматински, као што је Радош Бајић шумадијски – пучки трибун (иако ни један ни други нису моја чаша чаја) – они су орђинали – док је Дежуловић кинески Тијанић. Што би рекли на Дорћолу гистронџа, вљакди… Чини се као да је Дежуловић спроводио експеримент да ли преко ноћи може у Београду да стекне више непријатеља него што на Шпици и Илици има пријатеља.

• Посебно је неке у Београду иритирао Дежуловићево мишљење о Стефану Немањи?

То подсећа на ону несрећницу што је недавно написала да су Роми као робље градили српске средњовековне манастире. Али, што би рекли Италијани: „Мадре дегли имбецилли è семпре инцинта“ („Мајка будала је увек трудна“). Прецизње, парохијални далтонизам увек прати поремећај, односно Данинг—Кругеров ефект – мањак знања али вишак самопоуздања.

• Па Хрвати имају споменик краљу Томиславу и то никоме не смета, ни овде ни у Хрватској?

Анте Павелић је 1942. године позвао Аугустинчића и Мештровића да му помогну око реализације постављању споменика вајара Роберта Франгеш-Михановића краљу Томиславу на Железничкој станици у Загребу. Павелић је тражио да му Мештровић каже да ли Франгешов споменик Томиславу има уметничку вредност јер није хтео да се постави нешто у Загребу што је, како је Павелић, рекао „испод разине наших могућности“. Мештровић је брутално искрено казао Поглавнику да му је Франгешов коњ на коме јаше Томислав за трећину краћи од правог коња и да му се чини као дрвени коњ за децу а што се тиче саме фигуре Томислава Мештровић је објаснио да је то у стари аутопортрет вајара Франгеша „који има чисто семитски профил, какав не можемо препоставити да је имао Томислав“ јер, „онда није било Жидова код нас“. То је све Мештровић рекао у присуству Франгешовог сина. Иначе тај хрватски владар је под многим историјским упитаностима. Рецимо, византијски цар Константин Порфирогенит у спису “De administrando imperio“ (“О управљању царевином”) из 951. године једним од најважнијих дела за проучавање историју Словена средњег века – иако Томиславов савременик – уопште га не помиње за разлику од неколицине српских владара. Чувена хрватска историчарка Нада Клаић каже да ни на једном камену није забележено Томиславово име. Томислава кратко, два века касније, помиње писац „Салонитске историје“ Тома Архиђакон, челна личност сплитског каптола 13 века, и титулише га са дуx (вођа) а не реx (краљ). Елем, то што је Павелић био намеран да уради обавили су хрватски комунисти подигавши споменик краљу Томиславу 1947. године.  И свака им част. И нека су. Док су хрватски комунисти дизали монументалне споменике историјски дикутабилним личностима хрватске историје српски комунисти нису смели ни да помисле да дигу споменик, Стефану Немањи, Светом Сави, Карађорђу, цару Душану… Хрватски комунисти су као трансформеси свој пролетерски интернационализам заменили либерализмом у коме хрватски интереси ни у ком случају нису смели да буду довођени у питање. И нису. Код већине српских комунста и њихових следбеника суштинске трансформације није било. Свој пролетерски интернационализам су такође заменили либералним дарвинизмом без промене према националним вредностима и историји – и даље демонизују српску историју.

• На друштвеним мрежама појавила су се разноврсна мишљења па и да би Дежуловића требало забранити у Србији…

Никако. То су глупости. Посебно јер је реч о човеку који у београдским бутигама продаје своју second hand робу. И нека га. Цензура вам је као прохибиција, њоме се ништа не постиже. То вам је исто као када бисте намеравли да искорените силовања у једном друштву тако што бисте забранили секс.

• Како би требало да Београд одговори на Дежуловићеве увреде и писанија.

Такође, никако… Пала мува на медведа… У ствари грешим, требало би да одговори као што су Делије, навијачи Црвене зведе, певале – после гостовања на Пољуду или пре под Плинаром – „девојчицама“ Торциде (навијачи Хајдука): „Били смо у Сплиту пушили нам киту“. Не замерите на цитату. Сукладан је Дежуловићевом урадку.

• Поменусте малочас Дорћол. Да ли је истина да сте писали говор који је приочитан на сахрани Џеја Рамадановског?

Да. Џеја сам знао годинама. Да му напишем говор предложио ми је Џејев најбољ друг Миодраг Мића Совтић, иначе мој велики пријатељ и школски друг из Прве београдске гимназије. Пре много година сам баш у Мићином у билијар клубу „Дорћол“ – сада најбољој пицерији у граду „Цезар„ – упознао Џеја и ето до његових последњих дана били смо у лепим односима. Дорћолска екипа из „Цезара“ је непревазиђена.

АФЕРА/ГРАДИША КАТИЋ